Извоз хране у Русију и српски аутоголови - код куће и код пријатеља у гостима

Дуго се бавим спољном трговином и имам значајно искуство у пословању са Русијом, углавном прехрамбеном робом, па није могла да ми промакне, за нас понижавајућа информација са званичног сајта руског РОСЕЛХОЗНАДЗОРА, да се већ увелико испитује забрањени ре-извоз украјинског сира у Русију, посредством српске фирме, Сремска млекара д.о.о. из Сремске Митровице. Посао у количини од преко 3,8 хиљада тона је, иначе, реализован у првој половини ове године, док ће овај руски државни инспекцијски орган, у случају потврде сумњи да се ради о украјинском сиру, препакованом у Србији, предузети одговарајуће мере.

Овај случај, као и низ других, сличних, укључујући забрањени ре-извоз италијанске и пољске јабуке у Русију, те низа гафова током прошлог лета - у вези са испоруком у Русију нашег воћа недоговореног и неодговарајућег квалитета - поново потврђују неке од наших старих проблема у трговини са Русијом, које још увек нисмо успели да превазиђемо. Један од основних проблема је да наши одговарајући државни инспекцијски органи нису учинили довољно на контроли извоза наше хране (о којој се толико прича) у Русију, без обзира на силна усаглашавања ветеринарских, фито-санитарних и других правила са руском страном, чиме смо се толико хвалили. Само једна проста упоредна анализа увоза и извоза сира ове наше фирме, брзо би показала о чему се заправо ради - што би требало брзо да буде санкционисано, а не да чекамо да то открије руска страна.
Оваквим и сличним гафовима, Србија дезавуише непроцењиво вредан Споразум о слободној трговини са Русијом, ризикује да се он постепено уруши, стварајући све веће неповерење руске стране. Уместо да се овај Споразум  максимално користи и спроводи, посебно у ситуацији када су западне земље увеле Русији санкције (чак и на сопствену штету) и да искористимо ову прилику и значајно повећамо извоз наше хране на ово огромно тржиште.

Овај наш најновији аутогол, и то двоструки, поново је показао да је држава до сада мало урадила на подстицају западним и другим фирмама, чије су земље обухваћене руским санкцијама, на пољу њиховог инвестирања у Србију у кооперативне послове са одговарајућим српским фирмама, управо са циљем заједничког извоза хране у Русију - при чему би тај заједнички производ био већински српског порекла, и као такав прихватљив и регуларан за руско тржиште. При свему овоме би, и ове западне и друге фирме, биле итекако на добити, јер би, овим путем, задржале своје позиције на руском тржишту, али на сасвим регуларан начин, а ти, могући производи, направљени у србији, били би чак и оптерећени много мањим трошковима производње.  Уместо тога, ствара се клима у којој наше фирме несметано реализују забрањени ре-експорт хране у Русију и тиме крше разна правила.

Шта онда значи неувођење санкција Русији, и шта онда значи наш споразум са Русијом о слободној трговини, када су наше фирме спремне, да због снисходљивог односа према Западу, упропасте позицију Србије, коју она има у односима са Русијом?

Крајње је време да се одговарајуће државне институције уозбиље у контроли извоза у Русију, како се не би отежао и постојећи, свакако охрабрујући раст извоза хране у Русију и како се не би угрозили наши здрави извозници на руско тржиште, као и они који тек планирају да уговарају послове са руским партнерима. Једном пољуљано поверење међу партнерима у спољној трговини се јако тешко враћа, док се указане прилике за значајно повећање  извоза не смеју олако пропуштати, поготово када је реч о нејакој економији, попут наше, у којој је сталан раст извоза један од основних постулата.