Geopolitika je srpska sudbina

Balkan predstavlja jedan od dva ekrana svetske geopolitike. Drugi je Bliski istok. Zato je Srbiji suđeno da igra glavnu ulogu u geopolitičkim sučeljavanjima
Predavanje jednog od najpoznatijih svetskih filozofa i geopolitičara današnjice, tvorca Četvrte političke teorije, posle liberalizma, fašizma i komunizma, održano na Vojnoj akademiji krajem novembra prošle godine, izazvalo je veliku pažnju stručne i šire javnosti. Bio je to tek jedan od razloga za intervju u Odbrani, u kome se ovaj originalni svetski priznati teoretičar političkih odnosa još jednom iskazao kao veliki i nedvosmisleni srpski prijatelj.

Značaj geopolitike u međunarodnim odnosima nesumnjivo zavisi od zemlje do zemlje, od regiona do regiona, ali je za zemlje Balkana, posebno za Srbiju, ako uzmemo u obzir njenu istoriju, poznavanje geopolitike uvek bilo veoma važno. Govoreći o evroazijskom političkom diskursu današnjeg multipolarnog sveta, gotovo na početku svog predavanja, prof. dr Aleksandar Dugin istakao je i značaj Srbije u novoj, savremenoj, geopolitici. Zato smo razgovor s ovim svestranim predstavnikom moderne filozofije i započeli ulogom Srbije u savremenim međunarodnim odnosima.

U svojim brojnim radovima o stvaranju multipolarnog sveta predvideli ste značajnu ulogu „malih“ zemalja i naroda. Da li Srbija, na prelazu iz unipolarnog u višepolarni svet, ima značaj kakav je imala u 20. veku?
– Mislim da Srbija ima principijelno važan značaj za geopolitiku Balkana, Evrope i sveta u celini. Balkan je čvorište civilizacija. Na njemu se spajaju mnoge, često dijametralno suprotne, linije geopolitičkih interesa, ne samo evropskih država, već i svetskih polova. Upravo je ovuda prolazila linija odbrane između istočnog i zapadnog bloka u vreme Hladnog rata. Ranije su se ovde sudarali interesi Turske, Francuske, Rusije, Austrije, Nemačke. I danas Balkan predstavlja jedan od dva ekrana svetske geopolitike. Drugi je Bliski istok. Zato je Srbiji suđeno da igra glavnu ulogu u geopolitici.

Za sada, NATO na Balkanu uspeva da pojača svoju kontrolu nad zemljama regiona, ali je to agonija unipolarnog sveta. Višepolarne tendencije će u najskorije vreme neizbežno dotaći i Balkan, baš kao što se to dogodilo na Bliskom istoku, naročito u Siriji, gde očigledno vidimo kako se menja svetski poredak. Rusija se vraća, ali sad već ne kao drugi pol koji se suprotstavlja Zapadu, već kao jedan od polova nove, višepolarne arhitekture koja nikada pre nije postojala. I paralelno sve veću ulogu počinje da igra Kina.

Videli smo kako je razorno bilo mešanje SAD i zemalja NATO u geopolitiku Bliskog istoka i kolika je odlučnost tamošnjeg naroda u odbacivanju nametnutih interesa Zapada. Pozicija Rusije i Kine, kao i regionalnih polova – Irana i Turske – naglo raste. To će neizostavno dotaći i Srbiju. Srbija na Balkanu predstavlja najprijateljskiji bedem evroazijskog pola. Štaviše, problem Kosova, pa čak i očuvanje teritorijalnog jedinstva Srbije u postojećim granicama može biti razrešeno samo u kontekstu višepolarnog sveta.

Unipolarnost i orijentacija na Zapad predstavljaju kraj Srbije, u svakom smislu. Zato je Srbija, kao ni jedna druga balkanska država, danas zainteresovana za što skorije jačanje višepolarnog svetskog poretka na Balkanu, u Evropi i u svetu u celini.

Ali, svet više nije bipolaran, u njemu više ne postoji direktan duel Istoka i Zapada, nema starih ideologija. Srbija je, u višepolarnom svetu, pozvana da igra novu ulogu na Balkanu i u evropskoj geopolitici uopšte. Tradicionalno naklonjena Rusiji, Srbija je takođe zainteresovana za dobre odnose sa Evropom i sa zapadnim zemljama. Međutim, Srbija nikako ne bi trebalo da zavisi od Zapada, da prepusti svoj suverenitet i pristane na odluku o priznavanju takozvanog nezavisnog Kosova, na čemu insistira Evropska unija, što postavlja kao uslov njenom pristupanju. Srbija je, tradicionalno, bila centar koji je objedinjavao Balkan. Srbi su zbog toga platili visoku cenu, ali Srbija nema drugu sudbinu. Uloga Srbije je sada drugačija – u poštovanju strateške neutralnosti, a to i jeste najbolji izbor u izmenjenom, višepolarnom svetu.

Istovremeno, upravo Srbija mora da razradi novi plan opštebalkanske geopolitike, zasnovan na principima višepolarnosti. Nikako ne sme da se zatvara i ograniči na unutarnacionalne, čisto srpske probleme. Oni su u sadašnjoj konfiguraciji jednostavno nerešivi, kao što je nerešiv i problem Kosova.

Srbija je pozvana da odigra svoju ulogu u balkanskoj geopolitici samo ako izađe van svojih granica, strateškim pogledom obuhvatajući čitav balkanski prostor i narode koji tu žive. Naravno, to će biti moguće daljim zbližavanjem sa stubovima višepolarnog sveta – Rusijom i Kinom. Međutim, važno je da se izgradi efikasna politika sa Evropom, pa čak i sa Sjedinjenim Državama, bar sa onim snagama koje priznaju neminovnost drugačijih međunarodnih odnosa.

Vrlo je indikativno da je predsednik Tramp umnogome naklonjen upravo višepolarnosti i snažno kritikuje liberalni globalizam, intervencionizam i mešanje u poslove suverenih država. Bar je to bio njegov predizborni program za koji je glasala većina američkih birača. Ne predstavlja pretnju Zapad sam po sebi, već one ekstremističke snage globalista koje žele da očuvaju unipolarni svet po svaku cenu, čak i po cenu direktnih intervencija, operacija vezanih za smenu režima i podrške terorističkim organizacijama. Danas ne govorimo o pretnji Zapada, nego o pretnji fanatika globalista, ekstremnih liberala, koji predstavljaju pretnju i za sam Zapad – kako za Sjedinjene Države tako i za Evropu.

Mnogi Vas smatraju osnivačem ruske nove geopolitike. Koje su njene karakteristike i da li je Rusija spremna za intenzivniju strategiju stvaranja multipolarnih međunarodnih odnosa?
– Rusku, tačnije evroazijsku geopolitičku školu stvarao sam ja, počevši od kraja osamdesetih godina prošlog veka. U početku su je svi ismevali i geopolitiku nisu ozbiljno shvatali. Danas je u svim visokoškolskim ustanovama Rusije ona obavezan predmet. Evroazijska geopolitika bazira se na istim principima kao i zapadna, anglosaksonska (Makinder, Mehan, Spajkmen, Bžežinski i dr.), ali mapu sveta gleda sa suprotnog gledišta. Atlantska geopolitika Evroaziju smatra objektom, teži da je zaustavi, pokori i stavi pod kontrolu. To je cilj očuvanja svetske dominacije Zapada. Ruska geopolitika teži sasvim suprotnom cilju: Evroazija treba da se učvrsti kao subjekat, kao samostalan i suveren igrač, koji deluje slobodno i nezavisno. A da bi se to postiglo, neophodno je da se probije ta atlantska blokada i izađe na topla mora.

Geopolitika višepolarnog sveta i predstavlja razvoj tradicionalnog evroazijstva, njegov novi konceptualno-teorijski zaokret. Taj pristup isključuje rusku agresivnost, imperijalizam i intervencionizam. Rusija ni silom, ni ideologijom, nije uspela da ostvari svoje geopolitičke ciljeve. Sada pokušavamo da to postignemo u miru, savezima, strateškom saradnjom. Ne želimo da napravimo Evropu, islamski svet ili Daleki istok proruskim. Želimo da učinimo Evropu evropskom, islamski svet islamskim, a civilizacije Južne Azije i Dalekog istoka nezavisne od bilo koga, i od Zapada, i od nas samih. Zato je takva strategija bez sumnje neagresivna. Istovremeno, Rusija je prilično dosledno i prilično uspešno sprovodi.

Kako u toj konstelaciji vidite Srbiju?
– Rusija neće Balkan ostaviti Zapadu, posebno jer Zapad samo što se nije urušio. Rusija je veoma zainteresovana za višepolarnost. Zato će podržati Srbiju ne samo u proruskoj orijentaciji, već i u njenoj neutralnosti i, štaviše, u njenoj vodećoj ulozi u istočnoj Evropi i na Balkanu. Zato vidim Srbiju kao Rusiji najbližu evropsku zemlju. Ali u višepolarnom svetu nemoguće je sve svoditi na izbor ili Zapad ili Rusija. Srbija može i treba, makar i uz našu podršku, da igra sopstvenu ulogu u toj balkanskoj geopolitici. Srbija može da bude primer i za samu Evropu.

Švajcarska je jedna od najprosperitetnijih evropskih zemalja. Međutim, ona je neutralna i ne ulazi u Evropu. Evropska unija se ruši zato što nije zasnovana na evropskim interesima i vrednostima, već na interesima atlantista i ekstremističkoj liberalnoj globalističkoj ideologiji. Zato evropske zemlje brzo gube svoj identitet, a njihova ekonomija opada ili je na zalasku. U takvoj situaciji, Srbija bi svojim primerom mogla da pokaže da postoji i drugi izlaz. Ne samo da stane na stranu Rusije već i da postane avangarda višepolarnosti.

Ako je Evropi suđeno da ponovo bude osnovana na principima koji su više evropski, onda bi u takvoj evropskoj Evropi moglo da se nađe mesto i za Srbiju i za druge pravoslavne i slovenske zemlje. Iako bi, možda, bilo bolje da se stvori još jedan geopolitički savez – „Velika Istočna Evropa“, koju čine tri velika prostora – Balkan, Mađarska i Rumunija i baltičke zemlje. Na balkanskom prostoru uloga Srbije bila bi centralna, kao i u čitavoj „Velikoj Istočnoj Evropi“.

Rusija, međutim, ne želi da se meša u slobodno izražavanje volje istočnoevropskih naroda. Zato je, na iznenađenje mnogih, „dozvolila“ Crnoj Gori da uđe u NATO. Verujem da će uskoro svi shvatiti, kao što su to shvatili Mađari, Poljaci, Česi i Slovaci, da Evropska unija nije spas, nego katastrofa i da NATO ne jača bezbednost, nego ukida suverenitet. Tada će doći ruski trenutak. I veoma cenimo one koji u svim fazama ostaju verni našem prijateljstvu. Ništa nikada neće uništiti rusko-srpsko bratstvo. Ovog puta nećemo izdati Srbiju, niti ćemo ostaviti naše druge prijatelje na Balkanu – u Bosni, Crnoj Gori ili Makedoniji.

Oslanjanje na tradiciju važno je svakom narodu, svakoj naciji. Globalisti, međutim, uporno ponavljaju da je „pogled unapred“ preduslov srećnije budućnosti za sve države. Nije li to zamka koja omogućava reviziju istorije i nove sukobe u preraspodeli sveta?
– Globalizam je antiljudska ideologija, usmerena protiv čovečanstva, koja teži da čoveka oslobodi od svakog oblika kolektivnog identiteta – od vere, kulture, naroda, pa čak i od pola, a sutra i od pripadnosti ljudskom rodu, čemu vode posthumanisti i pristalice veštačke inteligencije. Ovo je logičan kraj globalizma – uništavanje čovečanstva i samog života na zemlji. Pod maskom slobode i demokratije, liberali teže da uspostave novu diktaturu – tehnokratije i političke korektnosti. Uzgred, oni više ne pokušavaju da bilo koga zavedu „svetlom budućnošću“, oni zastrašuju time da će bez liberala sve biti „još strašnije“. To je laž. Alternative postoje i nisu tako strašne kao što pokušavaju da ih predstave.

Globalisti uništavaju tradiciju u ime individualizma. Na taj način uništavaju samog čoveka, njegov sadržaj, njegovu etiku, njegovu kulturu. Alternativa tome je slobodan i suveren razvoj zasnovan na tradicionalnim vrednostima u svemu – u kulturi, politici, ekonomiji. Zadatak je očuvanje čovečnosti čovečanstva, a bez narodne tradicije, bez pravičnog društva, bez veze sa duhovnim korenima, to se ne može postići.

Zbog toga globalisti menjaju istoriju prema svom interesu, predstavljajući celokupnu prošlost kao veliki nesporazum, po svom nahođenju određujući ko je bio žrtva istorije, a ko dželat, čak i ako je, u stvari, sve bilo potpuno suprotno. Međutim, ono što je važno jeste da istoriju pišu pobednici. Zbog toga je beskorisno žaliti se da globalisti i liberali lažu. Da, lažu, ali da bismo odbranili našu istinu – istinu naroda i tradicija – moramo prvo da ih pobedimo. Kultura, istorija, nauka – to je polje moderne bitke. Nekada strašnije i ozbiljnije od direktnih vojnih sukoba.

Često ističete da poštujete srpski narod zbog njegove nepokornosti i slobodoljubivosti.
– Mislim da je narod nešto što ne može zavisiti od površnih procesa. On se menja na površini, a u dubini ostaje uvek isti. Danas su Srbi istorijski umorni od niza poraza. Srbi su držali na svojim plećima istoriju, demonstrirajući svoju odanost slobodi i nezavisnosti, svom identitetu tokom čitavih devedesetih, kada se Rusija raspadala i kotrljala ka propasti. I zbog činjenice da su Srbi posle toliko gubitaka oslabljeni, niko ne može da ih krivi. Ali, duboko verujem u srpski narod i čvrsto znam da se nije promenio, isti je – ponosan i nezavisan, pravoslavan i junački, sa svojom srpskom krsnom slavom i svojim običajima i tradicijom, uz sećanje na podvig cara Lazara i izbor onih koji su otišli u sigurnu smrt na Kosovu polju. I ta Kosovska bitka na Vidovdan nije samo prošlost, nego i srpska večnost. I još nešto važno!

NATO bombardovanje Beograda imalo je najozbiljniji uticaj na svetsku istoriju. Upravo je 1998/99., nakon bombardovanja Beograda, došlo do naglog zaokreta u stavu dve svetske sile – Rusije i Kine. Rusija je krajem 1999. već imala Putina, a nakon što su američke bombe pogodile kinesku ambasadu u Beogradu, Kina je stala na put jačanja suvereniteta, što je krunisano savremenom politikom Si Đinpinga. Do zaokreta ka višepolarnosti došlo je upravo tada, a Srbi su na sebe preuzeli glavni udarac. Srbi se još nisu oporavili od tog bola, ali nisu priznali poraz. To govori i stav vezan za Kosovo – sve dok Srbi znaju da je Kosovo Srbija, narod je živ.

Kretanje Srbije ka Evropskoj uniji, prema mom mišljenju, nije pravovremeno i neće dati ništa drugo do novog poniženja. Međutim, to ne znači da bi Srbija trebalo da bude antievropski nastojena. Mislim da su dobri odnosi sa Evropom, kao što je slučaj sa Švajcarskom, nešto sasvim pozitivno, ali odustajanje od Kosova, u ime lažnih očekivanja od Evropske unije, jednostavno nije odgovorno. Ispravni odnosi sa Rusijom, Kinom, zemljama Bliskog istoka, okolnim balkanskim zemljama i zemljama istočne Evrope mogli bi da daju više koristi i sačuvaju ono glavno. Naravno, na Srbima je da odluče.

Kako vidite rešenje kosovsko-metohijskog čvora?
– Zalog nade za integraciju Kosova povezan je sa insistiranjem na očuvanju te iskonske srpske zemlje u sastavu Srbije. Dovoljno je samo učiniti ustupke po ovom pitanju i odmah će se postaviti pitanje Raške (Sandžaka) i Vojvodine itd. Srbi imaju gorak ukus zbog usamljenosti devedesetih godina 20. veka, pa i početkom dvehiljaditih. Ima razloga za očaj. Kad su joj otimali zemlju, Srbiji niko nije dao adekvatnu podršku. Međutim, situacija se menja.

Višepolarni svet je sve jači, a činjenica da ni Rusija, ni dve trećine stanovništva na Zemlji ne priznaje takozvano Kosovo daje nadu. Ta nada će samo rasti ako Srbija sad ne preduzme nepromišljen korak zbog koga će gorko zažaliti. Jer, ako se odreknete Kosova, onda će i svi prethodni herojski podvizi biti uzaludni. Ma koliko da je teško, vredi držati se. Unipolarni svet slabi i uskoro će Rusija i Kina, kao i druge države, imati dovoljno snage da podrže plan za obnovu Kosova u sklopu Srbije. Naravno, i Beograd mora da pronađe neko prihvatljivo rešenje za albansko stanovništvo. Niko neće podržati etničko čišćenje.

Danas se čini da odricanje od Kosova s jedne strane, odnosno odlučno insistiranje na tome da je ono u sastavu Srbije, u praksi ne znači mnogo i da se radi samo o uslovu za prijem u Evropsku uniju, ali nije tako. Svetski balans može da se promeni u bilo kom trenutku i uskoro će se sigurno i promeniti, a samim tim biće moguće vratiti se i pitanju Kosova i legitimiteta tamošnjeg prisustva američkih vojnih baza. Kao što je, nakon oslobođenja Rožave, preispitano prisustvo američkih vojnih baza na severu Sirije.

Stvaranje multipolarnog sveta osnova je Vaše četvrte političke teorije. Posle liberalizma, fašizma i komunizma, na redu je, kažete, nešto novo. Mešavina ideologije, tradicije, ekonomije, religije… Šta će malim zemljama vratiti sopstvenost i kako će se izvući ispod čizme globalizma?
– Ako imamo posla sa unipolarnim svetom, onda male zemlje nemaju šanse. Ideologija koja je trijumfovala u 20. veku – liberalizam – ne dopušta alternative. To znači da će biti ukinuti svi oblici kolektivnog identiteta. Reka migranata preplaviće zemlju, a odbrana identiteta izjednačiće se sa zločinom. Porodica i kultura biće uništeni, tradicija i religije biće ukinute. Stoga liberalizam donosi smrt svim narodima i zemljama – i malim i velikim.

Danas je liberalizam postao totalitarna ideologija koja ne dopušta bilo kakve zamerke. Za liberale je danas „fašista“ ili „komunista“ svako ko odbacuje liberalizam. Ali ne sme se na to pristajati radi liberalnog totalitarizma. Fašizam i komunizam ne iscrpljuju sve alternative, ne odgovaraju većini naroda i civilizacija. Sve su to proizvodi moderne zapadne civilizacije, baš kao i liberalizam.

Stoga je i dosledna četvrta politička teorija antiliberalna, ali i antikomunistička i antifašistička. I svima je potrebna – i malim i velikim zemljama. Pritom, ne postoji univerzalna četvrta politička teorija. Svaki narod ima svoju tradiciju i svoj identitet. Zbog toga bi Srbija trebalo da ima svoju četvrtu političku teoriju, zasnovanu na srpskoj tradiciji, istoriji i srpskim vrednostima. I moramo priznati da Hrvati, Bosanci, Slovenci, Makedonci, Albanci, Mađari, Bugari mogu i treba da imaju svoje verzije četvrte političke teorije. Ako želimo da svi drugi prepoznaju, ili priznaju, naš poseban identitet, i mi moramo prepoznati i priznati tuđe. Ne praviti ih svojima, ne mešati, ali priznavati. U tome jeste raznolikost i bogatstvo sveta.

Ako se shvati taj princip, onda neprijatelji i protivnici mogu postati saveznici, ako ne prijatelji. Sada više niko sam ne može izgraditi jedinstvenu političku teoriju – ni ogromne civilizacije, ni mali narodi. Ali zajedno i uz uvažavanje razlika u kulturama i identitetima, to je moguće učiniti. Drugim rečima, i za mali narod (a Srbi nisu mali, već veliki narod) četvrta politička teorija je jedini izlaz. Liberalizam je zagarantovana smrt za društvo, ali njegove alternative – komunizam i fašizam – takođe nisu izlaz, nego zamka. Stoga je četvrta politička teorija toliko neophodna. Inače, moja knjiga Četvrta politička teorija prevedena je danas na mnoge jezike Zapada i Istoka. Divno je što postoji i srpski prevod.

Protivnik ste liberalizma i liberalne demokratije. Smatrate je prevarom koja je dovela do fašizma i komunizma. Monolitni, unipolarni svet smatrate opasnošću za sve, pa i za one koji ga nameću. Umesto unipolarnog i bipolarnog, nudite višepolarni svet, mogućnost da i mali narodi budu snažni i veliki. Imaju li oni resurse koji im to omogućavaju u bezbednosnom, odbrambenom smislu, ili su, u novim međunarodnim okolnostima, osuđeni na potčinjen položaj?
– Mali narodi naravno nisu u stanju da se takmiče sa velikim oslanjajući se samo na sebe. Ali multipolarnost i odbacivanje globalizma ne znači da su sve zemlje osuđene da se zatvore u sebe. Naprotiv, svaki narod će imati brojne mogućnosti za izgradnju integracionih procesa sa onima sa kojima to budu hteli. Važno je samo ne narušiti zdravu strukturu društva. Na primer, u svakoj zemlji prvenstveno bi poljoprivreda trebalo da dobije podršku.

Uništavajući seoski živalj uništavamo temelje naroda. Čini se lakšim nabaviti jeftinije proizvode iz inostranstva ali to, na kraju, rezultira kolapsom privrede. Svaka država treba da ima neku vrstu unutrašnje podrške ekonomiji. Srbi su izdržali i preživeli devedesete samo zahvaljujući selu. Stoga je uništavanje sela i prelazak na GMO, na čemu insistiraju globalističke korporacije, kao i prodaja zemlje stranim monopolima, ono što uništava ekonomiju zemlje, a ne njen obim.

U ekonomiji, multipolarnost ne otvara manje, već veće mogućnosti za ekonomski razvoj. Zapad koristi ekonomiju za direktan pritisak i ucenu. Uskoro će možda većina svetskih zemalja biti pod zapadnim sankcijama. To je apsurdno i dovešće do toga da Zapad sam sebe uništi, jednostavno će biti odbačen i zaboravljen, svi će ga odbaciti i živeti dalje, međusobno trgujući i sarađujući.

Može li svet, s obzirom na osobine i ponašanje naroda i država, da ne bude podeljen? Kako onemogućiti nadmetanje velikih sila?
– Nije najvažnije da se ukine rivalitet (to je nemoguće), već da se regulišu njegova pravila, vrati etika, humanost, pa čak i estetika u međunarodne odnose. Osnova rata mora postati plemenita, ako je već potreban – rat oblika, oživljavanje viteškog duha. Moramo vratiti kulturu i čovečnost čak i u sukobe, umesto te monstruozne mehaničke klanice, masovnog tehnološkog uništavanja, kakvi su moderni ratovi.

Srbija je vojno neutralna zemlja. S obzirom na njen objektivni geopolitički značaj na balkanskom području, da li joj takvo opredeljenje, u sadašnjim okolnostima, pomaže da ostvari svoje nacionalne interese?
– Siguran sam da pomaže. Srbija je jaka država, a srpska vojska je tradicionalno najjača na Balkanu. To je prednost, ali i odgovornost. Neutralnost u ovom slučaju najbolje služi srpskim nacionalnim interesima. Vojska Srbije može sarađivati i sa Rusijom, i sa Kinom, i sa državama NATO u vojnoj sferi.

Korisno je sve što povećava bezbednost i odbrambenu sposobnost zemlje. Ali postajući, eventualno, deo jednog bloka, Srbija će potpuno izgubiti svoj vojni suverenitet i postati zavisna. Neutralnost, posebno u uslovima rastuće multipolarnosti sveta, čini Srbiju slobodnom i nezavisnom. Ostaje joj mogućnost da u različitim situacijama deluje zajedno sa različitim snagama.

Međutim, samo će Srbi odlučiti šta će raditi u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno zadržavajući svoj suverenitet. Nije isključeno da će se u budućnosti, kao što Putin to želi, formirati i zajednički rusko-evropski sistem bezbednosti. I u tom slučaju sam Bog zapoveda da Srbija postane centar rusko-evropskog strateškog partnerstva. Za sada je NATO još uvek instrument globalizma, atlantizma i jedan od polova bipolarnog sveta, koji je pokušao da postane jedini, ali nije uspeo.

Nacionalne interese Srbije najbolje će zaštititi jaka vojska, neutralnost i aktivna politika u organizovanju opštebalkanskog sistema odbrane i bezbednosti. Prema mom mišljenju, ovde je najvažnije ne ograničavati se isključivo na teritoriju Srbije. Treba razmišljati globalno, što znači barem u razmerama Balkana, a dalje na skali istočne Evrope, s pristupom Evroaziji i Bliskom istoku. Ko će, ako ne Srbi, da preuzme odgovornost za Balkan – za ceo južnoslovenski (i delimično albanski) region! Ali to prejudicira dva uslova: očuvanje neutralnosti i jačanje odbrambenih sposobnosti same Srbije. Jaka Srbija – jak i nezavisan Balkan.

Autor Dušan Glišić

Prevela Maja Stanimirović

Izvor Odbrana, broj 332 (februar 2020.)