Десет ствари које треба знати о Хладном рату

Пре шездесет година, бивши британски Премијер, Винстон Черчил, говорио je на колеџу Вестминстер, у Фултону, Мисури, САД. Историчари су недавно овај догађај означили као званични почетак Хладног рата. Конфронтација између социјалистичког и капиталистичког блока је усмерила историју света све до данашњих дана.

1. Геополитика, а не идеологија

Хладни рат је био дубоко геополитички сукоб, не идеолошки. Са становишта једног од водећих немачких теоретичара политике, Карла Шмита, глобални сукоб између Истока и Запада био је резултат геополитичке борбе између Земље и Мора. Совјетски савез је био земаљски пол, центар Земаљске цивилизације. Сједињене државе су биле центар морског пола. Са Шмитом су се сложили и Англосаксонски теоретичари политике, укључујући и Господина Халфорда Мекиндера.
СССР је имао особине праве земаљске цивилизације: контрола над огормним подручјима земље, затворено војничко друштво, херојска етика и подређеност економије политици. Сједињене америчке државе су права морска сила: отворено друштво, демократија, контрола над светским океанима, трговачки систем. У геополитичком смислу, конфронтација између Русије и Сједињених држава би још увек постојала, чак и да у Русији није установљена комунистичка идеологија.

2. То није било ништа неуобичајено

Ова врста конфронтације није била неуобичајена у историји света. Раније су се руска и британска империја надметале у контроли Блиског истока, Кавказа, Вентралне Азије и Авганистана, и све то је бодило у геополитичку борбу на живот и смрт. Некада још много раније, Рим (земаљски пол) и Картагина, поморска трговачка империја су се надметале за надмоћ над Медитераном.

3. Глобални конфликт

Принципијелна разлика између Хладног рата и других сукоба је у томе да је природа Хладног рата у томе да је глобални сукоб. У њега су били укључени сви народи света. Водила се жестока борба за утицај на пропаднике зтакозваног Покрета несврстаних.” Као резултат тога, сукоб се претворио у мртву трку: ако једна страна победи и освоји неку област – несумњиво ће изгубити неку другу.

4. Ко је започео рат?

У Западној историографији постоји идеја да је, у ствари, Совјетски савез започео рат. Међутим, чињенице говоре другачије. Заједнички штаб за планирање британских оружаних снага је 1945. године је разрађивао два повезана плана за сукоб између западних савезника и Совјетског савеза. Разраду оба плана је наредио Винстон Черчил. Оба плана су добила исто шифровано име: “Операција незамисливо”

После конференције у Потсдаму, амерички генерал Двајт Ајзенхауер је, под руководтсвом Председника Харија С. Трумана установио “Планирање целине”. План је подразумевао нуклеарни напад на СССР са 20 до 30 атомских бомби. Наменски је одређено 20 совјетских градова за уништавање у првом налету: Москва, Горки, Кујбјушев, Свердловск, Новосибирск, Омск, Саратов, Казан, Лењинград, Баку, Ташкент, Челјабинск, Нижњи Тагил, Магнитогорск, Молотов, Тбилиси, Сталинск, Грозни, Иркутск и Јарослав. Непсредно пре тога, Сједињене државе су бациле нуклеарне бомбе на Јапан, не би ли престрашиле свог источног савезника и потчиниле га светског доминацији Сједињених држава. 

У то време, Совјетски савез није имао никакве агресивне планове против својих Британско-америчких савезника и пробао је да преговара о будућој подели моћи. Атлантицистички пол је одбацио ове предлоге за договор и изабрао да ће уместо тога тежити светској доминацији.

5. Америчка тежња за светском хегемонијом као окидач за сукоб

У предвечерје Хладног рата, теоретичари политике из САД су изразили потребу да се САД боре за глобалну хегемонију. Планови за стварање униполарног света су наговештавани много пре Совјетско-америчке конфронтације. Круг Англо-америчких глобалиста, који се повезивао за Друштво Округлог стола играло је значајну улогу у развоју Америчког савета за спољне послове и Краљевског института за међународне односе. Председавајући Савета за спољне послове, Исаија Боуман и геостратези Николас Спајкман и Роберт Штраус-Куп су подржали идеју америчке хегемоније. Случај Џејмса Бурнама, бившег троцкисте је одличан пример – он је постао оштри поборник светске владе и оснивач ЦИА.. Отворено је позивао на стварање “Америчке империје” и може се сматрати претходником Неоконзервативаца.

6. Геополитички распоред нуклеарног оружја

Геополитичка конфронтација Сједињених држава и Совјетског савеза се јасно огледала кроз распоред нуклеарног наоружања у оквиру традиционалне нуклеарне тријаде обе суперсиле.  САД које су контролисале светске океане су имале велики број својих нуклеарних пројектила на подморницама. Совјетски савез их је, међутим, имао на земљи. Совјестски савез је би отај који је изградио посебне железничке и друмске нуклеарне комплексе, за дискретно кретање преко огромних територија СССР. Слични пројекти у САД нису прошли.

7. Европа нестаје као геополитички пол

Хладни рат је био производ глобалне равнотеже моћи која је била установљена након Другог светског рата. Главни резултат за Европу, био је губитак водеће улоге европских држава у глобалној арени. Судбину Европе су одреживале не-европске силе: Сједињене државе и Совјетски савез.
Суочена са Нацистичком немачком и њеним европским савезницима, континентална Европа је покушала да буде независни геополитички пол, супротстављајући се таласократији Сједињених држава и Велике Британије, као и највећој евроазијској сили, Совјетском савезу. Показало се да је то била самоубилачка идеја. Резултат је био да су Немачку и читаву Европу поделиле САД и СССР.

8. На сцену ступа Трећи свет

Наизглед парадоксално, Хладним ратом је повећан значај држава Трећег света у светској политици. Значајно је и да сâм појам потиче из тог периода. Смањење геополитичке тежине Европе, као и политике СССР и САД су допринеле распаду европских колонијалних империја. Обе суперсиле су се бориле за утицај у ослобођеним државама, а неке од држава су то искористиле за сопствену корист, маневришући између две суперсиле. Покрет несврстаних се појавио као институција преко које су представљене геополитичке тежње ових дражва.

9. Улога мондијалистичких структура у америчкој победи у Хладном рату

Главну улогу у америчкој победи у Хладном рату је одиграла делотворна “пета колона” унутар Совјетског савеза, која је створила идеологију Перестројке. Њено језгро је био Институт за истраживања система, кога је водио Џерман Гвишијани – зет совјетсног премијера Косигина. Институт за истраживања система је био совјетски одељак глобалистичког Римског клуба. Водећи совјетски аналитичари и истраживачи су комуницирали а иностраним колегама и усмерили се на идеологију “конвергенције” два система, која је каснија постала основа Горбачовљеве идеологије. Овај прозападни део совјетског естаблишмента штитио је шеф КГБ, Јуриј Андропов (касније Генерални секретар Комунистичке партије), чији је наближи круг сарадника створио план за реформу Совјетског савеза на капиталистички начин и преговарао са Сједињеним државама о будућим сферама утицаја у свету.

Овај део совјетске елите је сукоб разумео као идеолошки, а не као геополитички. А то је било погрешно. Сједињене државе су подржале промене тако што је промена идеологије водила ка колапсу Совјетског савеза као моћног геополитичког пола.

10. Ша је следеће?

Како показују догађаји из последње деценије, испоставља се да је америчка победа у Хладном рату била привремена. Већ почетком 2000. године, земље БРИКС су се прогласиле лидерима новог светског поретка- мултиполарног. Униполарни свет је, у ствари, био униполарни тренутак (према речима Чарлса Краутхамера).