Милов кавез

Да Црна Гора из дана у дан пада све ниже, није тајна. Међутим, текућа дешавања показују да режим Мила Ђукановића иде ка провалији. Одлазак Милана Кнежевића у затвор можда најбоље одсликава дно које је дотакла Црна Гора. Четири мјесеца затвора за гуркање полицајца, колико је добио један од лидера најјачег опозиционог савеза више дјелује као вијест из централне Африке, него из државе у срцу Европе. Али, нажалост, то је вијест из данашње Црне Горе, феуда Мила Ђукановића.

А, у свом феуду, Ђукановић и тужи и суди и пресуђује. Хапшењем Милана Кнежевића, Мило Ђукановић покушава да пошаље поруку сваком слободно мислећем грађанину Црне Горе. А порука је јасна, борба за историјску Црну Гору, за слободну и часну Црну Гору, неће се толерисати.

И, док Ђукановић над својим грађанима тренира строгоћу и крши основна људска права, у спољној политици је потпуно супротна ситуација. Ту су понижења константа, али док су до скоро озбиљније државе понижавале Ђукановићев феуд, од недавно то ради и нарко квази држава Косово, која, уз сагласност Владе Црне Горе, отима црногорску територију.

Дрскост косовских Албанаца према данашњој Црној Гори се може упоредити само са понашањем Италије 1911. године. Тада је Италијанска Влада упутила ултиматум Порти. По свом цинизму, то је један од најфрапантнијих докумената. У њему је Италија тврдила да Турска држи Триполис и Киренаику у стању нереда и биједе. Али је италијанска дипломатија крајњу границу дрскости достигла у завршним редовима ултиматума: у њему се Турској предлагало, ни више ни мање, него да сâма потпомогне освајање своје територије предузевши мјере да “спријечи сваки отпор“ против италијанских трупа! Ма колико ниско пала турска Влада у то вријеме, ни она није могла да прихвати тако бестидан ултиматум. То је значило рат. Турска је тај рат изгубила, али није изгубила своју част, нити дозволила да то неко њеним данашњим генерацијама спочитава.

На другој страни је црногорска Влада, која одмах, уз неограничено полтронство прихвата понижавање косовских Албанаца, иако је знала да одбијањем не би изазвала никакав сукоб. То Владу Црне Горе уопште није омело да настави са омиљеном активношћу, незаустављивом дискриминацијом Српске Православне Цркве. Дискриминација једине канонске Православне цркве у Црној Гори је постала неписано правило сваке ДПС Владе. Тако данас Влада системски финансира рад медресе “Мехмед Фатих“ у Тузима, а за најстарију црногорску средњу школу, Св. Петар Цетињски, на Цетињу нема новца - као да ова школа уопште не постоји. За Богословију Св. Петар Цетињски би било новца када би она била под јурисдикцијом НВО Црногорска Православна Црква, али није, па онда нема. Међутим ништа од дискриминације и прогона српског народа у Црној Гори не би било без благослова америчке амбасаде. То најбоље показује фарса у вези са државним ударом, у којем је, наводно, Русија насилно жељела да скине са власти “браниоца“ демократије Мила Ђукановића. Који, узгред речено, уништава Црну Гору скоро три деценије.

Русију, која је бацила на кољена глобално зло од Исламске државе на Блиском истоку и  повратила Крим акцијом из уџбеника, без испаљеног метка, су ето, у Црној Гори, зауставили Миливој Катнић и Мил Ђукановић. И то како. Црногорски специјални тужилац је у потпуности разоткрио руску агентуру. То је званична верзија органа реда у феуду Мила Ђукановића.

Тек тада је настао шок. Тада се сазнало да је главни руски агент за овај деликатан посао, ситни криминалац из Србије Саша Снђелић, скромне интелигенције, и што је још важније, психички лабилан. Одмах се наметнуло питање, да ли је могуће да поред руске приватне војне агенције Вагнер, у којој је много бораца са Балкана, поред хиљада прекаљених ратника из Србије, Републике Српске и Црне Горе, Руси, ипак, одлуче да акцију скидања црногорског диктатора препусте ситном криминалцу Саши Синђелићу?!

Управо фарса око државног удара најбоље показује колико Вашингтон, Лондон и Ђукановић имају поштовања према интелигенцији грађана Црне Горе. Они се чак и не труде да покушају да прикрију обичну лаж, да је макар, колико је то могуће, прикажу што истинитијом. Не, они сматрају да је у реду да после три деценије владавине Ђукановића, које су обиљежили сиромаштво, убиства, корупција, емиграција, црногорски грађани буду као зомбији. Нажалост, то је и истина. Од распада Југославије, западне службе, пре свега Сједињених држава, потпуно контролишу ово подручје. За ове, готово три деценије, Сједињене државе су имале само једну константу, да раде против интереса Срба. И умјесто да сада, када се ствари на глобалном плану мијењају, почну и они да прилагођавају своју политику тим дешавањима, Вашингтон и даље намерава да спроводи стару политику. Управо би Црна Гора могла да буде шанса Вашингтона да покаже ново лице, лице које је спремно за разговоре. И управо Срби из Црне Горе, који су једна од најдисриминисанијих етничких група у Европи, могу бити почетак промјена.

Да ли стварно мисли званични Вашингтон да ће, ако поново омогући Ђукановићу побједу на предсједничким изобрима, већина становника бити за НАТО? Да ће рећи да је НАТО агресија била хуманитарна акција? Да ће већина становника прихватити лажну незавосност Косова? Одговор је: не! Али, оно што треба да се зна је, да  као што је данас Милан Кнежевић невино затворен, и као што ће за пар мјесеци изаћи из затвора, исто ће се догодити и Србима и свим другим слободно мислећим грађанима Црне Горе који су у Миловом кавезу три деценије. Слобода, полако али сигурно долази.