Цивилизацијска агресија: Оживљавање не-Запада и левичарско ребрендирање

Од самог освита забележене историје, различите цивилизације и идентитети су се редовно налазили у међусобним сукобима, чинећи то једном од најсталнијих, најтрајнијих и најнеукуснијих одлика приче о људској врсти. То буди речено, историја се налази на ивици нове промене у којој миленијумски стар шаблон "Сукоба Цивилизација" замењује нови, мултиполарни "Дијалог Цивилизација" предвођен "отпорним и пркосним" државама Русијом, Кином, и Ираном, и њиховим гео-цивилизацијским партнерством у оквиру БРИКС-а. 

У овом часу без преседана у досадашњој људској историји, међутим, елите униполарног света помамно граде измењену верзију "Цивилизационе Агресије", не би ли посејали семе сумње и идентитетског раздора међу растућим силама светске мултиполарности.  У иронијском обрту судбине,  самопроглашени "анти-империјалисти", људи, претпоставимо, чистих намера, уплели су се у амерички информациони матрикс претворен у оружје, попут муве ухваћене у паукову мрежу. Било својевољно одабрани или несвесно стављени у улогу "корисних идиота", неки од ових "бораца за слободу" раде као водећи заступници не-Западне цивилизационе агресије и милитантна претходница Новог Фашизма.

Ово истраживање почиње објавшњавањем онога што се подразумева под опасностима Цивилизационе Агресије и Новог Фашизма, након чега прелази на приказивање важних принципа рата Пете генерације. Након тога, описује се начин на који "Оружје Масовне Миграције" САД-а и њених савезника помаже оживљавању не-Запада и либерално ре-брендовање горепоменутих претњи. Наредна тема у фокусу рада биће Секуларни Вехабизам, једна од тачака синтезе Цивилизационе Агресије и Новог Фашизма, и потенцијал овог идеолошког Франкенштајна да омете процесе пан-цивилизацијске интеграције и сарадње. Коначно, студију закључује објашњавање метода којима се мултиполарни свет може одупрети новој тактици асиметричне поделе и јединственој улози коју Русија у томе по придоди ствари има.

Поновни преглед старих претњи

Цивилизацијска Агресија и Нови Фашизам се често погрешно схватају, захваљујући уобичајеним стереотипима који о њима превладавају и који служе за прикривање ових претњи и отежавање њиховог уочавања, посебно у ре-брендованом облику и измењеним, неконвенционалним начинима њихове употребе.

Као последица тога, велики број људи пориче само постојање ових феномена, будући суочени с њиховим непредвидивим новим облицима.  Овај процес лукаво вара оне масе људи које би му у нормланим околностима биле супротстављене , правећи од њих активне поборнике његових новооткривених значења.

Цивилизацијска Агресија:

Да будем прецизан, глобални дискурс подразумева да Запад, посебно културно аморфна маса "белих" Европљана и њихових потомака, независно од класне припадности, има монопол над Цивилизацијском Агресијом. Овај приступ се брани истицањем добро забележених повести Крсташких ратова као и ере класичног и нео-колонијализма. Премда су ово архетипски примери Цивилизацијске Агресије, они ни у ком случају нису једини, нити су ограничени на Запад. Примера ради, турска цивилизација је сурово окупирала Балканско полуострво приморашви велики број његових становника да пређе на ислам под претњом мучењем и смрћу, док је арапска цивилизација ловила црнце по афричким џунглама и продавала те заробљенике на светском тржишту робова. 

Сваки од ових случајева заслужује једнак прекор и ниједан од њих не може бити оправдан, но они показују да су Цивилизацијску Агресију људи практиковали кроз широка раздобља своје историје на мноштво различитих начина, рушећи тако мит о "белим" Европљанима и њиховим потомцима као јединим одговорним за овако ужасне тековине наше историје. Осим тога, иако су наведени примери вредни жаљена, они ни у ком случају нису главна и одређујућа особина њихових носилаца. Упркос историјату насиља над онима изван сопственог цивилизацијског круга, Западна, арапска, турска и друге светске цивилизације имају прегршт позитивних унутрашњих карактеристика којима су допринеле општем добру читавог човечанства.

Према томе, узимајући у обзир чињеницу да свака цивилизација има своју меру како добрих, тако и лоших историјских аспеката, означавање било које од њих као усамљеног агресора представља категоричну неистину, намерно прокламовану у циљу постизања уско-интересних политичких циљева. Примера ради, присталице оваквог селективног приступа схватању историје неретко заступају вештачки створен и лицемеран појам "цивилизацијске кривице", истичући да је "агресивна" цивилизација дужна да спроводи оне мере унутрашње политике које би је наводно очистиле од њених историјских грехова.  У савременом смислу, ова тенденција подразумева обавезу европских земаља да код себе прихвате неограничен број цивилизацијски несродних имиграната искључиво на основу тврдње да је то једини начин да се исправи штета сопствене колонијалне пришлости. Ово је веома битна ставка на коју ћемо се вратити касније.

Нови Фашизам:

Стереотип Новог Фашизма је недопустиво поједностављен и претпоставља да се овај друштвено-политички феномен може јавити само на крајњој десници. Истини за вољу, историјско искуство показује да је та премиса на много начина тачна, исто као што је Западна Цивилизација починила много агресивних дела. Но, остављене саме за себе без додатног разјашњења, обе ове претпоставке могу да буду само делимично исправне. Исто као што Цивилизациона Агресија није ограничена само на Запад, тако ни Нови Фашизам није искључиво везан за десни део политичког спектра, нити се може појавити само у Европи. Уколико класични фашизам лишимо расне и националне реторике које прате његову манифестацију у Другом светском рату, и уколико по страни оставимо његов економски аспект (као што се данас обично и чини при свакој расправи на ту тему), његов појам можемо сажети као милитантно наметање јасно одређеног система "универзалних" вредности. На тај начин омогућавамо непристрасном посматрачу да опази примере фашизма у не-Западном и не-десничарском контексту било где у свету.

Откривши ширу основу за схватање онога што фашизам заиста јесте, могуће употребити његову етикету при расправи о широком низу примера невезаних за искуство Другог светског рата. Најтемељнији савремени пример овога јесте насилно наметање вредности "либералне демократије" и "људских права" не-Западним земљама попут Авганистана, Ирака и Либије. Ове идеје углавном служе Сједињеним Државама при оправдавању ширења сопственог геополитичког утицаја у датом региону. Теоретски је још значајнија употреба етикете Новог Фашизма у означавању исламских екстремиста, било недржавних попут Даеша, или државних попут Ердоганове неоосманске Турске. Оба поменута актера искрено теже ширењу сопственог универзалистичког схватања "општих вредности" свуда по свету, чинећу то ако треба и насилним средствима. У географски знатно ограниченијем смислу, украјинско руководство и индијски националисти теже да учине нешто слично на штету Руса, односно муслимана.

Поменути примери не указују да њихови фашитички чиниоци садрже елементе лево-либералног прогресивизма. Украјинске власти су очигледно десничарске, као и индијски националисти. Међутим, сетимо се бившег председника САД-а Била Клинтона, лево-либералног прогресивца, чија га прокламована идеологија није спречила да започне низ "хуманитарних инвервенција" у Сомалији, на Хаитима, или бомбардовањем Срба у Босни и СР Југославији. Наоружавни овим увидом, лако можемо да доведемо у везу фашистичко наметање универзалистичких вредности са левом политичком визијом, иако се Бил Клинтон није догматски држао ове идеологије (што би се могло рећи и за сваког његовог историјског претходника). За читаоца је битно да на уму држи везу између самоодређених левичара с једне и фашизма с друге стране, пошто ће даље истраживање открити начин на који та веза утиче на стварање савременог проблема Секуларног Вехабизма.

Рат пете генерације

Мимо знања већине људи, САД су гурнуле свет у фазу Рата пете генерације, при чему се досада "неустрални" чиниоци и процеси попут грађанских демонстрација и миграната претварају у оружја за остваривање геостратешких циљева. Ово је крајње јасно у примераима "обојених револуција" и "оружја масовне миграције" којима ће се бавити каснији одељци.  За почетак је важније објаснити улогу идеја у Рату пете генерације, будући да је та компонента непосредно везана за Цивилизациону Агресију и Нови Фашизам.

Свака цивилизација, идеологија, или друштвени покрет у себи садрже чиниоце који их чине подложним  унутрашњој екстремистичкој манипулацији или спољном геополитичком искоришћавању. Међу њима су Ислам, теоријски писања левице, и мрежа бораца за права имиграната најважнији за ово истраживање. Сваки од ових фактора је у опасности да потпадне под контролу поменутих унутрашњих или спољних чинилаца чему се се већ показали подложним. Даеш и Муслиманско братство су симптоми шире рањивости Ислама, док је Пол Пот геноцидни пример употребе левичарске идеологије у зле сврхе. Што се мреже бораца за права имиграната тиче, њен покрет је био кооптиран актима владе САД-а о прихвату кубанских имиграната из 1966. године, који је за циљ имао ширење демографско-економског рата против Хаване. Данашњи пропоненти илегалне имиграције наивно омогућавају широки уплив јефтине радне снаге у привреде својих држава.

Наведени примери показују да поље идеја никада није било недодирљива "сигурна заона", лишена опасности да се искористи и претвори у оружје. Чак су  и стереотипно најмирољубивији склопови идеја попут Будизма коришћени као средство дестабилизације против влада Кине и Мијанмара. Ово нас тера да замислимо за шта се могу искористити друге, мање мирољубиве идеје. Рат пете генерације изузетно вешто користи коцепт идеја претворених у оружје (ово се пре свега односи на Ислам, левицу, и подржавање имиграције) како би наметнуо Цивилизацијску Агресију и Нови Фашизам. Ово сазнање ћемо надаље користити као полазну основу за разумевање нове радикалне идеологије Секуларног Вехабизма и претње коју она представља по геополитичку мултиполарност.

Имигрантски катализатор

Разумевање основа:

Ниједан други догађај није учинио више при катализацији Цивилизацијске Агресије и Новог Фашизма  од имигрантске кризе, која је сама за себе стратешки осмишљен нуспроизвод неоимперијалистичког рата САД-а против држава Блиског истока и Северне Африке. Сажето речено, САД су тежиле да ојачају своју униполарну позицију у региону путем обојених револуција "Арапског пролећа". Након што су неке од њих очекивано прерасле у крваве хибридне ратове, што се десило у Либији и Сирији, безбедносне службе САД-а су се бациле на искоришћавање новонасталих хуманитарних криза и њихово претварање у Рат пете генерације против земаља Европске уније.

У овоме се главни циљ САД-а састојао из гео-демографског прекомпоновања Европе на начин који ће изазвати трајно стање хобсијанске напетости између грађанства, новопридошлица, и власти. Такво стање се касније по заповести може претворити у обојену револуцију против било ког Америци непослушног режима. У контексту новог Хладног рата, САД не желе да изгубе позицију хегемона над Европском унијом, и учиниле би све да спрече прагматичну сарадњу њених чланица као што је Немачка с Русијом и Кином. Ово је посебно истинито у области мултиполарних транснационалних инфраструктурних пројеката попут Турког, односно Јужног тока, Северног тока 2, или балканског Пута свиле. Било који од ових пројеката би осетно смањио утицај САД-а на старом континенту и изазвао јачање осећаја мултиполарности у Европи.

Као одговор на руски и кинески предлог садарње с Европом, САД су начиниле обавештајни потез епских размера, када су у сарадњи с Турском покренуле преко милион цивилизацијски различитих миграната ка државама чланицама ЕУ. И почетници међу европским аналитичарима могли су да предвиде какав ће друштвено-политички, економски, историјски и други утицај, посебно у контексту економске ослабљености Великом рецесијом, прилив оволиког броја миграната имати на Европу, независно од порекла тих људи, а посебно спрам чињенице да се ради о муслиманским Арапима.

Цивилизацијске осетљивости:

Нема ничег инхеретно дестабилишућег и агресивног у чињеници да је неко Арапин и муслиман. Али, у условима у којима се ЕУ тренутно налази, тамошње становништво је посебно осетљиво на неконтролисани прилив припадника исламске цивилизације. Исто тако, и Индија има сличан став према муслиманима (било арапског, јужноазијског или било ког другог географског порекла). Њу Делхи је подигао ту нетрпељивост до нивоа једног радикалног екстрема одбијајући да потпише Конвенцију о избеглицама Уједињених нација из 1951. године којом би се правно обавезао на старање о муслиманима расељеним након насилне деобе потконтинента 1947. године уз могућност њиховог трајног повратка. Још један пример становништва структурално осетљивог на неконтролисани прилив странаца јесте популација староседелаца Америчког континента уочи и за време транс-атлантског колонијализма. Било да се ради о племенима Великих равница, Азтецима, Инкама, или другима, ниједна од ових цивилизација континената који ће касније бити названи Северна и Јужна Америка није била спремна да се суочи с Европљанима услед историјских прилика у којима су се тада налазиле (децентрализована племена различитих култура, слабије оружје, веровање да су белци на коњима богови, итд.).

Ни у једном од ових примера ништа не оправдава ничим изазване непријатељске рекације домицилног становништва према цивилизацијски несличним странцима. Ауторова жеља није  да наговести како су насиље или дискриминација ма против кога, камоли против особе различитог идентитета од сопственог, оправдани, изузев у случају самоодбране. Напротив, сврха објашњавања оваквих цивилизацијских осетљивости јесте пружање увида у психолошке и структурне предуслове датих питања и наговештавање начина на који су негативне реакције (оправдане или не) предвидиве у случају сваког дужег додира између међусобно различитих цивилизација на нивоу унутрашњег друштвеног поретка.

Када поменути чинилац предвиди начин на који ће се његови супарници понашати и предузме јасне кораке ка остваривању сценарија које је раније предвидео, процес  о којем је реч постаје она врста "Оружја масовне миграције" коју је Кели М. Гринхил разоткрила у свом истоименом раду из 2010. године. У том раду је јасно доказала постојање најмање 56 примера у којима су разне државе намерно изазвале и искористиле таласе масовних сеоба људи.

Нема изненађења:

Битно је напоменути да тренутни хаос у Европи није био непредвидив. Њега су, напротив, у великој мери предвидели респектабилни политички ауторитети попут председника Путина и Асада, људи који се  не могу назвати "ксенофобима", "расистима", ни "фашистима".

Године 2012, Путин, тадашњи премијер Русије, објавио је током своје предизборне капање за место председника манифест о имиграцији, коментаришући "огромне миграцијске токове" онога што је назвао "великом сеобом". Том приликом је изразио жаљење због степена неприпремљености Западног друштва и одсуства структуралног одговора на овај изазов, предвиђајући надолазеће проблеме који ће се убрзо и појавити:

"Лонац културне асимилације је загрејан до тачке кључања све већим приливом имиграната. У политици, ово се осликава појмом "мултикултурализма" који спречава интеграцију путем асимилације. Иако права мањина да "буду различите" доводи до крајњих граница, политика мултикултурализма мало шта чини на уравнотежењу бихевиоралних и културних обавеза према друштву као целини. Затворене етно-верске скупине које се образују у многим државама одбијају  да се прилагоде средини у којој живе. Постоје читава суседства и градови у којима генерације новопридошлица живе од социјалне помоћи, не научивши притом ни језик државе у којој станују. Као одговор на овакав образац понашања, видимо пораст ксенофобије и жестоке напоре домаћег  становништва да сачува своје послове и социјалне бенефиције од новопридошлих имиграната. Народи који су шокирани ониме што доживљавају као насилне притиске на сопствене традиције и начин живота, осећају истински страх од губитка свог националног идентитета.

Европски политичари "вредни поштовања", почели су отворено да говоре о пропасти пројекта "мултикултурализма".  Искоришћавају "етничку карту" како би задржали своје позиције, придружујући се гласовима људи које су претходно сматрали маргиналним, или радикалним. Екстремистичким снагама, за узврат, негло расте број, омогућавајући им остваривање озбиљних тежњи ка политичкој моћи. Заправо, чују се говоркања о насилној асимилацији, упоредо са "затварањем" и оштрим сужавањем правила миграције. Људима различитог порекла и култура, нуде се два избора: или се "стопити с већином", или остати изолована етничка мањина упркос свим сигурностима и гаранцијама поштовања права. Ово их у пракси лишава обећавајућих прилика у животу.  Рећи ћу отворено - појединац који се нађе у оваквим околностима, тешко да ће бити одан својој држави."

Након што се рат у Сирији већ увелико распламсао, председник Асад је дао следеће упозорење у свом интервјуу листу Франкфуртер Алгемајне Цајтунг јуна 2013. године:

"Уколико их Европљани снабдеју оружјем, европско двориште ће постати рај за терористе, и Европа ће за то платити цену. Тероризам подразумева хаос. Хаос води сиромаштву, а сиромаштво значи да ће Европа изгубити једно важно тржиште. Други видан ефекат био би непосредан извоз тероризма у Европу. Терористи прекаљени у биткама и наоружани екстремистичком идеологијом би се вратили у државе из којих су дошли."

Скоро две године након овог интервјуа, у свом обраћању јавности приликом обележавања седамдесете годишњице победе Русије над фашизмом, председник Путин је упозорио:

"Хитлерова несмотрена авантура постала је лекција за читаву светску заједницу. У то време, тридесетих година прошлог века, просвећена Европа је превидела смртну опасност нацистичке идеологије. Данас, седамдесет година касније, историја од нас опет захтева мудрост и опрез. Не смемо да заборавимо да су идеје расне искључивости и надмоћи изазвале најкрвавији рат у историји".

Касније, у децембру 2015. године, председник Асад је директно упозорио да се терористи инфилтрирају у Европу под маском "избеглица" и обратио се изазовима с којима ће се праве избеглице суочити након свог уласка у ЕУ:

"Новинар: Шта би Европа требало да учини? Да ли Европљани треба да се плаше тих људи, или да им помогну?

Председник Асад: Све зависи. За почетак, велики део њих уопште не долази из Сирије. Што се оних који јесу Сиријци тиче, ради се о мешавини, рецимо да су већина њих добри, патриотски грађани, али део свакако представљају терористи. Питање је само колики део. Не можемо да претпоставимо, тешко је рећи, али то је стварност, имате доказе на интернету, фотографије оних који су убијали друге људе и секли им главе, како сада као мирни грађани улазе у Европу.

Новинар: Али уопштено говорећи, бојати се, или помоћи?

Председник Асад: Зависи од тога како ће се Европа према њима опходити, јер проблем није само у тероризму, већ и у култури, што се видело и пре ове кризе и пре поплаве избеглица. Проблем Европе је како интегрисати стране културе у сопствено друштво. Мислим да Европа у томе није успела, било да се ради о грешци с ваше стране, или о утицају вехабизма који извитоперује тумачења ислама чак и међу муслиманима у Европи, стварајући додатне проблеме с екстремизмом у вашим земљама. Некада је овај регион извозио екстремизам у Европу, сада је тај смер супротан. Стога мислим да до интеграције неће доћи лако".

Настављајући разговор на тему друштвених и безбедносних проблема које је мигрантска криза изазвала, руски премијер Димитриј Медведев је приликом Минхенске безбедносне конференције у фебруару 2016. изјавио:

"Људски капитал у државама које избеглице напуштају слаби, заједно с њиховим развојним потенцијалом. Текућа мигрантска криза убрзано поприма одлике хуманитарне катастрофе, барем у неким деловима Европе. Социјални проблеми расту упоредедо с међусобном нетрпељивошћу и ксенофобијом. Да не помињемо чињеницу да су стотине и хиљаде екстремиста ушле у Европу под маском избеглица. Неки мигранти су људи поптуно другачије културе који теже стицању новчание користи без икакве заслуге. Ово представља крајње реалну опасност по заједнички економски простор. Следеће мете су поље културе, као и сам европски идентитет. Гледамо са жаљењем како вредни механизми, који су и Русији такође потребни, нестају. Мислим пре свега на текући колапс Шенген зоне.

На захтев новинарада се огласи поводом мигрантске кризе током конференције за штампу приликом посете мађарског премијера Виктора Орбана Москви, Путин је изјавио:

"Мислим да се наша гледишта (Русије и Мађарске) углавном подударају. Али, питање избеглица је унутрашње питање Европе. Ми се у то не мешамо. Знамо да се о њему воде расправе унутар Европске уније. Наш народ саосећа са становиштем које су  заузели мађарска влада и премијер, а које налаже одбрану европског и мађарског идентитета."

Показујући до које мере озбиљно схвата безбедносне претње џихадиста прерушених у избеглице, руски председник је крајем месеца наложио ФСБ-у да прати све мигранте који улазе и пролазе кроз Русију, истичући следеће:

"Од великог је значаја ефикасно затварање руске територије за терористе с Блиског истока и из других регија, као и брзо откривање и неутралисање оних терориста који из Русије делују ка иностранству. Стога морамо појачати надзор над током миграната који иде у Русију или кроз Русију ка другим европским земљама. У том смислу, додао бих и то да је ова криза почела далеко пре него руска анти-терористичка акција у Сирији. У корену ове избегличке кризе лежи дестабилизација не само Блиског истока већ и других региона широм света. Данас више него јасно видимо шта се дешава с неким избеглицама, попут оних на македонској граници. Неке од њих долазе из Авганистана. Какве везе наша операција у Сирији има с њима?"

Имајући у виду горенаведене изјаве руског и сиријског председника, двојице цењених лидера којима се верује међу искреним поборницима мултиполарног света, поштено би било означити да је вештачки осмишљена и конструисана избегличка криза поставила тешке друштвене и безбедносне изазове пред Европу. Премда ово није спорно, нарочито након потврда које смо добили од Путина, Асада и Медведева, још увек истрајава један милитантан подскуп људи који се самоодређују као део мултиполарног покрета, а који поменуте чињенице негира зато што не одговарају његовом дубоком идеолошком зилотизму. Како бива, ова раздражљива група представља језгро (својом вољом или не) Новог Фашизма који захтева Цивилизацијску Агресију  и поништавање успеха мултиполарности који су до сада постигнути.

Наставиће се...