Балкан – најважнији део европске шаховске табле

Свет се сети Балкана само када га треба искористити потпаљивање или одржавање међународне узаврелости. Међутим и, на жалост становника овог региона Европе - главне глобалне силе га, заправо, никада не губе из вида, с правом сматрајући Балкан кључним чвором за контролу, не само целог југа нашег континента, једног од погодних транзитних подручја на путу Исток-Запад, али и директан извор моћи над Блиским истоком.

Такмичење у потпуној контроли над овим областима још није у потпуности разрешено, упркос тродеценијском успеху, прво немачком и бриселском, а пре свега америчком. Иако предност Вашингтона и даље делује доминантно - постепени пад монополарног света и геополитичка независност значајних макрорегионалних играча као што је Турска, на пример, читаву утакмицу чине још увек неизвеснијом, али, у сваком случају, омогућавају продужетке. 
Укратко, тренутни балкански чвор изгледа овако:

Турски ток – главни разлог америчког беса

У јануару су Русија и Турска прогласиле почетак рада и истовремено привеле крају преговоре о даљем развоју другог крака Турског тока, гасоводног система који испоручује руски гас  Јужној Европи: Грчкој, Бугарској, Македонији, Србији, а могуће и Мађарској и Италији.

Цеви гасовода, дужине 930 км, заобилазе Украјину (и тиме се постиже исти учинак као и са Северним током, на северу Европе). Америчко-евроунијатске окупационе власти су Бугарској забраниле да изгради гасни терминал на својој територији, па је Турски ток, захваљујући договору председника Владимира Путина и Реџепа Ердогана, коначно нашао свој пут 20 км од турско-бугарске границе, у Кијикоју. Можемо да приметимо да остваривање ових планова, као и њихов даљи развој, ни на који начин нису омели различити погледи Москве и Анкаре на организацију северозападног дела Сирије.

Турски ток, капацитета не мањег од 3 милијарде кубика гаса и са циљаним преносним капацитетом већим од 31,5 милијарди кубика - стићи ће у Србију у мају ове године, а до краја 2020. треба да се прикључи и на гасни систем Мађарске.

Руска страна види још могућих интересената за гас, између осталих, Аустрију и Италију, па је тако био неспретан и покушај блокирања руског извоза гаса – разбијен је у правцу Југа, уз свеукупно и одлучно учешће Турске, која се, само пре неколико година сматрала очигледним посредником у транзиту блискоисточног и средњеазијског гаса, које су експлоатисали западни ентиети. Ово је врло озбиљно премлаћивање на светској шаховској табли, које су заједно извели В. Путин и Р. Ердоган - мада, наравно, још увек није шах-мат, јер се Американци неће одрећи напора да ојачају свој утицај на Балкану. За успех њихових намера посебно је важна потпуна контрола (или потпуни распад) једне од транзитних земаља - Македоније. Иако може да прими само 0,5 милиона кубика гаса, ова земља је од пресудног значаја за операцију Вашингтона због њеног положаја.

Ужурбани Anschluß Македоније

Сетићемо се - Македонија је прошле године била подвргнута понижавајућој процедури промене имена и даљег ограничавања употребе националних симбола, све у складу са ‘европским и атлантским тежњама’, наметнутим Македонцима. Будући да је Црна Гора, чак  противно и сâмим темељима НАТО пакта, укључена у ову алијансу у лето 2017. године - Пакт је отворено почео да апсорбује и Скопље, поспешујући вештачки грчко-македонски спор око ‘права на древно македонско наслеђе’ . Одлуке су, по овом питању, дакле, убрзале ‘интеграцијске’ процедуре, али их је истовремено саботирао део ЕУ,  тачније Француска, изражавајући сумње према брзом проширењу.

У октобру 2019. године, француски председник Емануел Макрон се успротивио директним преговорима о прикључењу Македоније, наводећи ... ‘уочену појачано присуство Русије и Кине на Балкану’. Наравно да много опасније (и за остатак Европе) америчко присуство, Француз није могао да спомиње – а, у ствари, Скопље је усмерено ка вероватно жељеном тренутном споредном колосеку Вашингтона: ‘НАТО - сада, ЕУ - можда, некада…. ‘.

Супротно ономе како ствари изгледају, чини се да ово не испуњава скривена очекивања америчких стратега који савршено разумеју да, иако исцрпљени намерно изазваним економским кризама, истрајавају становници слободних балканских држава - мамац је, пре свега, европски животни стил и приходи, погрешно повезани са бриселским поретком (тачније, ради се о истом маневру примењеном на Пољаке, Мађаре, Румуне и на друге током деведесетих, али и на Украјинце, од пре пет година па до сада). Северноатлантски пакт је само цена која се плаћа за седање уз европски сто.

Резултат тога био је 16. фебруара, на последњем заседању парламента пред изборе 12. априла, када је прозападна, социјалдемократска и албанска влада Македоније прогурала акт за убрзавање преговора са Европском унијом, а наредних недеља се очекује још и последња (шпанска) сагласност за улазак Македоније у НАТО, коју је, такође, унапред одобрила македонска (формално, само техничка) влада Оливера Спасовског.

Формално, о будућности Републике ће се одлучивати ‘на демократски начин’, што неће изаћи на добро. Опозициони ВМРО - ДПМНЕ се не може опоравити након суђења и бекства из земље дугогодишњег лидера Николе Груевског, који је, поред тога што је био премијер од 2006. до 2016., имао и неке своје сиатуације, баш као што социјалдемократи данас раде са албанским терористима, кокетирају са бирачима око ‘европјества’, подстичу македонски национализам, али само против једине, у овој области канонске, Српске православне цркве и подржавају неслагања и самопроглашену македонску цркву (коју су створили југословенски комунисти).

Са друге стране, расељене и старе патриотске снаге немају нити времена, нити могућности да створе националну опцију која није ВМРО. Поготово зато што се и не чека формални Anschluß  - Американци већ стварају своје војне инсталације у Македонији, обезбеђујући и јачајући центре глобалног тероризма који у Албанији већ постоје под америчком контролом. Локално албанско становништво то сматра још горим – јер они с правом верују да се прилично добро разумеју у пљачку и кријумчарење, па им није потребан надзор група као што је МЕК или сличних разбојника – а, да не спомињемо потребу да се ови разбојници финансирају заједно уз мноштво америчког особља. Дакле, ако би Албанци хтели да узнемиравају  америчке окупаторе - већ имају припремљену алтернативу у Македонији.

Црногорска пљачка Цркве

Ово наравно није једини део Балкана – али, донедавно је био једини до Балкана на који никада није крочила турска чизма, капитулирао је након једног од најапсурднијих примера вештачке етногенезе (чак и за средњеевропске стандарде). Црна Гора је након вишегодишње кампање постала последњи ударац задат Србији, након чега је чак и одцепљење Црне Горе као кнежевине напуштено, а Монтенегро је изабрао постепену полонизацију српске политике, зачинивши је родољубивим елементима чији је садржај издајнички. Дакле, Подгорица се на крају нашла у НАТО пакту, али у односима са ЕУ остаје на истом споредном колосеку као и Скопље, па по сваку цену морају да скрену пажњу друштва које се може запитати где је тај обећани западњачки просперитет.

Много хиљада људи у литијама пролази кроз главни град Црне Горе и кроз друге градове у земљи (а, сви који су били у Подгорици знају да је 100.000 на улицама овог града, који броји 190.000 становника – импресивно). Они излазе на улице у одбрану права Српске православне цркве, која је некада створила ову земљу, а данас њену имовину пљачка прозападно руководство председника Мила Ђукановића. Закон, који је усвојен 27. децембра, са врло лепим западњачким називом о ‘верским слободама’, наметнуо је верским припадностима и организацијама да озаконе своју имовину (по могућсту да је имовину легализовала црногорска власт) - што је више него проблем за Српску православну цркву, која је у тој области била ‘одувек’ и која је историјску Црну Гору измислила као политичко биће (увек као српско, али не нужно и београдско ...). Ово је отворени покушај државе да присвоји посед СПЦ и напор да политички и економски помогне вештачки направљеној црногорској Цркви, која (за разлику од македонске) до сада није успела да пронађе нити вернике, нити признање и подршку канонских Цркава.

Чак се и војници и полицајци придружују антивладиним маршевима и литијама, а атмосфера се приближава стању грађанског рата, у којем то уопште не забрињава црногорске власти, јер су, изгледа, решене да разбију последње елементе традиционалног друштва у Црној Гори.

Следећи Младића и Караџића?

Те тако, док су Црна Гора, а биће и Македонија, доведене на корак од уништења, могућ је повратак нове (?) државе у близини - Републике Српске, која се припрема да се коначно опрости од крајње неуспешног експеримента под називом Босна и Херцеговина. "Збогом Босно и Херцеговино - добродошао РСегзит!" - тако је вођа босанских Срба, Милорад Додик, покренуо још једну политичку кризу у БиХ, након које ова вештачка дејтонска творевина можда више неће постојати. Покушај вештачког враћања систему хрватско-муслиманско-српске тријаде која управља земљом - завршио се поразом. Република Српска се припрема за референдум о изласку из Федерације.

Разлог (који није изговор) за тако радикалну, али очекивану одлуку власти у Бања Луци - била је упорност Сарајева које жели, да у корист федералне владе, преузме права на управљање јавним земљиштем које се налази на територија конститутивних република. Напад на прерогативе који су до сада припадали босанским Србима, поред намераване колонизације у корист уобичајених спонзора - БиХ ‘партнера’ - Немаца (који су иза Хрвата) и Американаца (који традиционално подржавају муслимане), последња је кап која је прелила чашу.

Поред тога, федералне структуре Босне и Херцеговине практично нису функционисале све до прошле године - уз јасну корист за грађане. Стога је амерички присилни покушај враћања јединства (коначним делегирањем представника Републике Србије у заједничке органе власти у БиХ) показао само сувишност ове капе над капама, која је потребна само бирократима, и наравно, Американцима.

Занимљиво је да Додик – који је типични балкански политичар, што значи врдалама - савршено добро зна када да удара у бубњеве српског национализма, па не само да је најавио отцепљење, већ је успоставио контакте и са представницима узнемирених црногорских Срба, указујући на усклађивање деловања свих сународника. раздвојених вештачким постјугословенским границама.

Полонизација Србије и банкрот ‘Косова’

А, ово може бити важно и за изузетно устајалу и депресивну политику сâме Србије, која се тихо, али јасно креће ка Западу, заглибљена недостатко идеја како да управља, мада задржавајући облик независне државе, бранећи се од западне агресије и солидаришући се са словенским јединством, у источној геополитичкој опцији.

Нажалост, српски председник Александер Вучић савршено добро зна да је за останак на власти пре свега потребан недостатак конкуренције, као и тихо поверење становништва коме је, с времена на време, потребно да види како се српски лидер грли са Владимиром Путином. Он је и даље најпопуларнији политичар у Србији, а упркос значајној пропаганди и културном утицају Москве у овој земљи - економска сарадња, која би могла да буде противтежа потпуно примитивној потрошачкој западњачкој пропаганди, напредује споро.

Наравно да Срби желе да остану најбољи пријатељи Русије у Европи – али, они одлазе у Аустрију да раде и то је тужна стварност живота у земљи која је претрпела више деценија бруталног трговинског рата са Сједињеним државама и њиховим савезницима. Дакле, за напредњачку власт у Србији ово је јасна смерница - можете се слагати са ЕУ (иако су сећања на злочине НАТО пакта још увек прејака међу Србима), можете да поставите премијера лезбејку у православној, конзервативној земљи – како бисте на време подмитили све алтернативне националне политичаре и можете одржати неколико језивих говора током следећих предизборних кампања, по могућности о ‘Косову’ (наравно без икаквих последица) и можете се сликати са Путином. Резултат, иако у принципу крајње непопуларан у српском народу - под америчким притиском, ‘Косово’ и Србија су недавно потписали споразум о  изградњи (обнови) путних и железничких веза између Београда и Приштине.

Ипак, важно је споменути – у овом региону, не иде баш све у складу са ставовима Вашингтона, а нова влада косовског Аљбина Куртија суочена је са стварним банкротом ове псеудо државе, створене пре 12 година. Између осталог, обављање премијерског посла морао је да започне најавом укидања царинских забрана на српску робу – овом одлуком је (упркос широко распрострањеном шверцу), не само изазвана још једна криза у односима Приштине и Београда, већ и незадовољство сâмог становништва на Косову.

Потребно је додати и то да је истина да, када на Косову не би постојао организовани криминал, углавном око шверца наркотика, оно никада не би имало економски raison d'être. Званично, око 40% становништва живи испод европске границе сиромаштва, 17% испод животног минимума, незапосленост је 50% и није баш нимало умирујуће да су вероватно сви статистички подаци о овој самопроглашеној републици фикција, а да у стварности нико не зна колико ко тамо зарађује и од чега становништво заправо живи. Па, много тога се зна - међутим, то сигурно нису сазнања којима би власти у Приштини желеле да се хвале у иностранству ...

Чак и Американци, вероватно, до сада већ знају да се косовски проблем једноставно не може решити без Србије, иако они то, наравно, разумеју на свој начин, тепојачавају своје напоре да преузму контролу над Београдом – али, овај пут без употребе ракета и ваздушних снага...

‘Демократија’ - најмање потребна компликација на Балкану?

Посебно занимљиво у свему овоме – ове године 2020., међу онима који су овде кратко споменути - Србија, Македонија, Босна и Херцеговина (као и Хрватска) ће ове године имати парламентарне изборе, који (посебно у Скопљу) могу, барем теоријски, да доведу до промене равнотеже снага и потпуног преокрета савеза, чинећи целокупну балканску шаховску таблу још сложенијом, у мечу свих против свих и са пешацима свих могућих боја.

Јер, ако нешто у Европи почне поново да се догађа – традиционално, почеће на Балкану.