Археомодерна (увод)

Археомодерна као хеуристички термин

Данас осмишљавамо Археомодерну. С једне стране, вероватно нисте чули овај термин, јер ни не постоји. И, то је тачно. Чак и ако имате било какве асоцијације, предлажем да их привремено одложите. Постоје два слична појма која одмах можемо искључити из оквира нашег предавања, а то су ‘археоавангарда’, коју је смислио Гиренок и ‘археофутуризам’, кога је смислио Гијом Фај [1]. Оба термина су нејасна и немају никакве везе са нашим дискурсом.

Археомодерна је појава, коју, чини ми се, треба сместити у средиште савременог филозофског, историјског, политолошког дискурса. Археомодерна – то је најважније што имамо. Сада ћемо говорити о том, најважнијем, али мало издалека, не одмах, ‘с неба, па у ребра.’

Говорићу о појави термина ‘Археомодерна’. У једном тренутку, размишљајући о промени три парадигме - предмодерне, модерне и постмодерне - дошао сам до закључка да постоји нека празнина између онога што данас имамо у Русији и што веома подсећа на западну или светску постмодерну. Почео сам све то пажљиво да проматрам, јер се нешто није уклапало. У разним поставкама смене парадигми, од Предмодерне и традиционалног друштва ка Модерни, од Модерне ка Постмодерни, све је отворено, јасно и остаје учинковита и најважнија алатка наше анализе, парадигматска метода. Али, у Русији се нешто не уклапа. Када посматрамо шта се догађа у нашим животима, то све заиста подсећа на Постмодерну: Тарантино, Јединствена Русија – све је то из једног сегмента, из нечег искреног, што се кикоће и церека погрешно, што нам се представља као ‘копија без оригинала’ и, нема никакве стварне појаве. Свет симулакрума - симулакруми покрета младих, симулакруми идеја, симулакруми дебата, симулакруми масовних медија, симулакруми економских процеса. Са једне стране, све ово су сигурни знакови постомодернизма, али нико од нас не може да разуме, шта је то постмодернизам. Са друге стране, без обзира што све око нас личи на постмодернизам, то не може да буде постмодернизам. Разумевање онога о чему се овде ради, зашто све што је око нас личи на постомодерну и не може да буде постмодерна, довело ме до неопходног увођења појма какав је археомодерна.

Археомодерна као парадигматска аномалија

У ствари, археомодерна и није нова парадигма, није нешто ново што се додаје Предмодерни, Модерни и Постмодерни, већ је нешто што се, као појам, родило из разумевања неусклађености руске, условно постмодерне савремености, која делује према канонима постмодерне. Веома је важно да постмодерна парадигма, коју смо детаљно испитали током курса о ‘постфилозофије’, заправо, следи за Модерном. Обратите пажњу на реч ‘за’. За модерном, на три нивоа: логичком (што је и разумљиво), историјском (тј. Одговара историјском процесу) и парадигматично. Другим речима, Постмодерна као парадигма се појављује и почиње да постоји, када је Модерна на најнижем нивоу постојања. Односно, немогуће је замислити Постмодерну у друштву, у коме није било Модерне. Тамо где није било Модерне, не може да буде ни Постмодерне. Постмодерна нужно следи за Модерном, не могу постојати истовремено, нити Постмодерна може да претходи Модерни. Заправо, главни задатак Постмодерне је, ако посматрамо њен филозофски, политички, друштвени програм, да за Модерну доврши оно, што Модерна није довршила. Односно, Постмодерна је у сагласности са Модерном по овом питању и она каже ‘да’ Модерни, али, исто тако каже: ‘Модерна не може ништа да доврши.’ То је рекао и Свети апостол Павле о закону, када је одредио нова мерила постојања света у епохи милости: ‘Закон не може ништа да доврши.’ Тачније, закон је био добар, али није откривао пут обожења, па су патријарси, чак и старозаветни праведници, према нашој православној традицији, ишчекивали долазак Спаситеља на који нису могли да рачунају, само су седели у том не тако лошем делу пакла, говорећи искрено, али, ипак, у паклу. Исто тако и постмодерна почиње тамо где су носиоци модерне свесни да ‘Модерна не постиже ништа’, да је њихов програм започет, али нема могућности да се доведе до краја, нема начина да оствари оно започето. Другим речима, постмодернисти тврде да у Модерни има превише Предмодерне, а основна критика Модерне, од стране постмодерниста је да се у Модерни може препознати много архаичних црта.

Модерна као постављање субјекта

Сада морамо да објаснимо шта је суштина Модерне и почињем да разумем одакле потичу многи пропусти у разумевању речи модернизација, модерност са којом морамо да се суочимо. О Модерни кажемо да је то – веш машина, добри путеви, скупи европски костими, избријана лица, гламур, квалитетна шминка, то јест, свеукупност техничких ствари, који нису суштина Модерне, чак нису општеважеће особине Модерне. Ово су само епифеноменолошке појаве, које могу, или не морају бити. Можемо себи представити друштво у коме има кравата, избријаних лица, аутомобила и веш машина, али то не би било друштво Модерне. То је начелно питање.

Шта је, онда, Модерна? Модерна је појам који је повезан са појавом субјекта. Тамо где има субјекта у његовом класичном, картезијанском смислу, тамо има Модерне. А, тамо где нема субјекта, нема ни Модерне. Шта разумемо под субјектом? Под субјектом ми разумемо класичну дефиницију западоевропске филозофије – то је рационално вољно начело. Где има разума и воље, на укрштању линије воље са линијом разума, настаје субјект, кантијански, картезијански, фихтеански – свеједно, углавном, то је субјект. То је субјект и ту је Модерна. Тамо где се субјект појављује као рационално-вољно начело, притом, још увек је неајсно да ли је индивидуалан или колективан – где се појављује филозофски субјект, обдарен разумом и вољом, тамо почиње Модерна. Постмодерна се, у својој поставци, ослања на овај субјект, без обзира што постмодернисти чине вртоглаве обрте са тим субјектом – са његовим особинама, вољом, са његовим разумом. Вољу (ничеанску вољу за моћ или Кантов категорички императив о моралу) постепено своде на машину жеља (Делез и Гатари). Да не би раздвајали рационалност субјекта од индивидуалног ка дивидуалном, да не би говорили о смрти субјекта и аутора, да би Барт или Бернар-Анри Леви могли да се и даље баве субјектом, полазећи од њега и на њему градећи своје невероватне облике, намењене нашој глупој машти.

У Русији нема субјекта

Али, овде се долази до следећег разматрања: ако бисте се бавили субјектом, утврђивали његову смрт, подвајали га и додељивали особине субјекта подвојеним појавама, а све то, да бисте могли да говорите о машини жеља или ризомском кревету; међутим, да бисте све то учинили, прво морате имати нешто са чиме можете све то да чините – и, испада да то и није тако једноставна ствар. Штавише, то је управо оно што немамо, а можда никада нисмо ни имали: разум помножен с вољом, ми немамо субјект. Без њега, дискурс о постмодернизму пролеће мимо темеља на коме би требало да се заснива, па макар и у негативном контексту. Односно, немогуће је говорити о постмодерни у друштву у коме нема основног својства Модерне, а то је субјект, као рационално-вољно начело. И порицање и потврђивање и развој дискурса о субјекту, у било којем правцу, биће у потпуности обмањујуће. Само ће нам се чинити да нешто као разумемо, а нећемо разумети ништа; не зато што смо глупи, већ зато што немамо референтну основу, јер немамо субјект.

Entzauberung као генеза субјекта

Како се у Модерни појавио субјект и постао њена основа? Знате ли шта је модерно друштво, модерни свет, модерно? То је оно где је тај субјект, а све остало није модерно у свом чистом облику. Тамо где је субјект, тамо је Модерна, а тамо где нема субјекта, нема ни Модерне у чистом облику, и, у складу са тим, не може постојати ни Постомодерна.

У западноевропској филозофији, субјект је изникао као резултат отчаравања света. Односно, то је извесна последица ослобађања света од сакрално-митолошког начела, од светлосне димензије. Субјект, картезијански субјект, ‘cogito ergo sum’, појавио се када је установљен процес системске картезијанске сумње. ‘Сумњати у све’, али је западноевропско човечанство закључило да има једна ствар у коју се не може сумњати. Та ствар се зове субјект и има два свосјтва: разум и вољу. То је знак Модерне. Тамо где се појављује субјект, тамо има модернизације, а модернизација јесте постављање тог субјекта у неко одређено окружење. И, то јесте модернизација. Са веш машином или без ње, по правилу, ипак са машином, мада понекад има субјекта без машине, а понекад и машине без субјекта. Теоријски је могуће замислити субјект и без веш машине, субјекта са брадом, без кравате, али ако има субјкетивности (разум и воља), то је модерност. У неким сектама, код вахабија или протестаната (код наших староверних) има субјекта, али нема технолошких одлика модернизма. Али, и без одлика модерности, то ће бити модерно друштво. А, тамо где има веш машине, али нема субјекта, ту долазимо до појма археомодерне.

Да би се описало стање у коме парадигма Модерне, логично прати парадигму Предмодерне, која није до краја успостављена и не постаје преовлађујућа, било је потребно увођење новог термина. Тако је настала претпоставка о Археомодерни. То није никаква нова парадигма, то је само посебно стање у коме уместо дијахроничног прелаза са парадигме Предмодерне ка Модерни, имамо стање синхроног преклапања парадигме Модерне (са суперпозиције), на парадигму Предмодерне. И, о томе се ради.

У потрази за Јукстом

У једном тексту на руском, у преводу ‘Антиедипа’, аутора Делеза и Гатарија, неки левичари, који су се пре петнаестак година усудили да приговарају да неоконзервативни дискурс није довољно европски, увели су занимљиву фразу - ‘Јукста позиција’. И даље сам уверен да је ‘Јукста позиција’ прилично примамљива и разобличујућа ствар. Ови морони су, у ствари, само превели фрацнуску реч ‘juxtaposition’, то јест, ‘суперпозиција’, то јест, преклапање једног са другим. То је та ‘Јукста позиција’ - то је, не само прилично добар израз за преклапање оног несвареног са оним недомишљеним, него идеално описује и суштину Археомодерне. Зато што то и јесте искривљено и несвесно преклапање две међусобно искључиве матрице, две парадигме – Модерне и архаичности (Предмодерне). Али, обратите пажњу, како овде ради посебан руски таленат да се снађе када не зна реч ‘juxtaposition’ (или га мрзи да погледа у речник), па су преводиоци без оклевања осетили да је то, ‘juxta’, вероватно презиме. Јукст је, највероватније, теоретичар структуралне лингвистике. А његово презиме је просто и једноставно – Јукст.

Прича са ‘juxtaposition’ не само што тачно описује како се парадигма Модерне преклапа са парадигмом Предмодерне, већ показује и како делује свест Археомодерне (у овом случају, свест руског преводиоца). Археомодерна разуме реч ‘juxtaposition’ као нешто цело (холистичко) и интуитивно. А, ако постоји нека логичка недоследност, у помоћ неће доћи ни до сада непознати Јукст. Из перспективе Модерне (преводиоца као субјекта), реч ‘juxtaposition’ се састоји из два дела: од префикса ‘juxta’, који значи на,  преко, кроз и од главне речи ‘position’, од француског ‘poser’, латинског ‘ponere’, ‘поставити’, ‘подлежати’, што означава ‘позицију’, ‘поставку’. Ако субјект Модерне не зна, нити за реч ‘position’, нити за префикс ‘juxta’, он ће допузати до речника, али ако не допузи до речника или нема речник, онда он искрено признаје: ‘ја не знам с чим имам посла’, ‘мрачно место’. А, ево шта чини и каже археомодерни преводилац: ‘А, па да, знам, то је Јукст!’ И, уместо да пита ‘Да ли ти знаш ко је Јукст?’, археомодернист из свог срца саопштава: ‘Да, разуме се, то сви знају, питајте било ког идиота и он зна...’ Тачније, ‘јукста’ не долази из дискурса Модерне. А ти људи су, ипак, преводили Антиедипа! Можете ли да замислите? Можете ли да замислите како је све заједно преведено, ако се спотакнете о једноставну идеју – о једноставну реч… Која је, уопште, вредност превода постмодернистичких текстова?… ‘Антиедип’ је постмодернистички класик, али ако превод на руски започне са тим предивним Јукстом… Ето, тако делује Археомодерна.

А, то није нити намерно, нити је панк, нити хумор – просто је самонаписано, самопрочитано, самообјављено, а онда и самонаучено. И, у којој то етапи свега, Јукста стиче самосвојно, аутономно постојање? Можда у Модерни? Не, зато што су му додељени воља и разум, па може лагати, може измислити Јуксту, али то могу воља и разум, а ако би се Јукста појавио сâм – то онда више није субјект, већ се ту ради о вртењу неких других точкова. Овде на сцену ступа дубока архаичност, која искрено и уопште не разуме сâмо постојање Модерне. Односно, ради се о архаичности која, чак и када се бави Модерном и Постмодерном, начелно се не труди да ниједан свој израз потврди у сфери рационалних методологија и вољног деловања.

Археомодерна као промашај

Археомодерна се може одредити као преклапање, суперпозиција, јукстапозиција две парадигме – Модерне и Предмодерне – без њиховог међусобног појмовног односа, без стварања јасног логичког прелаза између њих, неког модула.

Ради се о томе да човек модерне није и традиционални човек и зато човек модерне себе одређује и делује у одређеном систему намерних импликација. Систем тих намерних импликација, без којих нема човека Модерне, строго одговара систему заснованом на одрицању од система Предмодерне. Односно, модернизација и појава субјекта су начелно повезани са отчаравањем света. Субјект се родио у отчараном свету, он је исход завршеног и отчараног света. До тада, док се отчаравање света не заврши, субјект, као темељни носилац рационално-вољних стратегија, не постоји.

Све у руском уму се противи оваквим дефиницијама. ‘Како тако? Имамо и отчарани свет, и мислимо и субјекти смо, а и вољу имамо!...’ И то само значи да нема појмовних односа. Ако Модерна постоји, онда руски ум себе види као модеран и не као предмодеран. Нема истовременог отчаравања и зачаравања. Или постоји отчаравање, из чега се рађају субјект и Модерна или постоји не-отчаравање из чега се рађају не-субјект и не-модерна (архаичност).

Филозофи сумње

Размишљајући о Архемодерни и стављајући је у средиште филозофске пажње као предмет мишљења и истраживања, односно као тему и проблем, поново сам дошао до ‘филозофа сумње’. Читајући Рикера поново, дошао сам до мисли, у каквом је све ово односу са ‘филозофима сумње’ [2]. Овде уводимо филозофе сумње да бисмо јасније разумели у чему Модерна делује, а у чему не, где је она суперпозиција са недостацима и није у исправном сагласју са претходним парадигмама архаичног и предмодерног.

Обично се наводе три фолозофа сумње – Маркс, Фројд и Ниче. Када структуралисти тумаче њихове мисије, то се своди на преиспитивање равнотеже рефлексивног и нерефлексивног у субјекту. Подсетимо се да, почевши од Декарта (ствараоца или, барем, оног ко је први открио субјект), чула се укључују у сферу рационалног, што ће рећи у сферу разума, која се састоји из много нивоа. Поред сâмог рационално-дискурзивног нивоа (на коме свест постоји), постоје и друге, тамне, нерефлексивне стране (на којима је свест могућа). У почетку, те стране су се сматрале случајним и, до одређене тачке, чинило се све што је занимљиво догађа у мислећем разуму, а све друго, нерационално или недовољно рационално, није имало много значаја – осим као некаква бука или шумови у позадини. То се сматрало траговима ‘несвареног предмодерног’, ‘несвареног архаичног’. Испоставило се да је разум субјект, на који његово порекло утиче по инерцији, према генеалогији архаичног.

Пре ‘филозофа сумње’, сматрало се да то није начело, да су главни процеси у пољу разума, где се одвијају основни процеси разумевања, модернизације, а човек одлично и весело корача ка свом субјективном смеру, ка модернизму. Али, ‘филозофи сумње’ су рекли: ‘Другари, ми смо у основи потценили нерефлексивну страну субјекта, а она није само атавизам архаичних предрасуда и нејасних кретања жеље… Та страна је толико моћна, да све време себи подређује разум, чини га изразом скривених и несвесних сила и закона, па веома често, оно што сматрамо рационалним објашњењем и рационалним системом, представља израз или изобличење основне рефлексије, пажљиво скривене од светлости.’

По Марксу, то су производни односи, тачније, сва филозофија и сва идеологија су, по Марксу, лажне свести, које скривају стварност пословних циклуса. По Ничеу, постоји само воља за моћ, а све остало су додаци; по Фројду, постоје само несвесно и његови импулси. Деловање несвесног, Фројд је назвао ‘учинком сновиђења’, које се догађа на оној, нерефлексивној стани субјекта и у значајној мери предодређује његову општу стратегију. Другим речима, у делатном разуму постоји само делић могућег разума, делић те ирефлексивне стране, коју су различито процењивали и описивали разни ‘филозофи сумње’.

Структура као уопштавање нерефлексивног у субјекту

На крају крајева, у структурализму, све ове школе готово да иду руку под руку. Тада се покушало са стварањем уопштеног описа сфере нерефлескивног у субјекту и то на основу филозофије сумње (марксизам, психоанализа, ничеанство), као и на основу структуралне линвистике Фердинанда Десосира. У етнологији, то је учинио Клод Левиштрос, у психоанализи Лакан, у филозофији – Барт, Фуко, Бодријар, Дерида, Делез, итд. Тако је настала филозофија структурализма. И тако је за уопштену, нерефлексивну страну субјекта пронађена нова, за нас важна реч – структура.

Дакле, структура је уопштена, осмишљена, мање или више проучени саржај нерефлексивне стране субјекта. По Фројду, то је сфера несвесног, по Марксу економска позадина културе и друштва, а по Ничеу, воља за моћи као основа и темељ животног нагона, који пролази кроз различите промене на успону до рационалног деловања. На тај начин смо добили нови, независни појам о нерефлексивном у субјекту – структуру.

...

[1]Faye G.L'Archéofuturisme V2.0 : nouvelles cataclysmiques. La Fosse: Editions du Lore, 2012.
[2]Рикёр П.Конфликт интерпретаций: Очерки о герменевтике. М. : Канон-Пресс-Ц : Кучково поле, 1995.