Агонија света између коначног краја и новог почетка

У овом тренутку у историји, свет доживљава посебну врсту превирања. То је, наизглед, хаотично, грчевито или је (можда, тачније) агонија. Осим бучног спектакла којег је створила вештачка планетарна цивилизација, упорно покушавајући да нас одржи у стању „веселости“, када „позитивно размишљање“ означава губитак основне људске способности за трезвено промишљање света. Данашњи човек, када себе види одвојеног од ужурбаности свакодневне баналности, пада у стање дубоке анксиозности.

Ова анксиозност, која се граничи са егзистенцијалном паником, показује се као дубок мамурлук. Траје дуго, јер се разочарани човек опоравио од удивљености коју изазива варљиви дух ружног луткарског позоришта. Удаљавајући се од команди заводљивог капитализма – а, да би се осећао добро и неговао узвишену снагу која поништава све повезане мисли – он тражи оријентире, који ће га вратити у хармонију са светом око њега.

Ту се јавља потреба да се вратимо хришћанској пракси, како бисмо повратили осећај испуњености, прочистили свој поглед на живот и одагнали страхове који су нама опсесивно владали. Дакле, напуштање лажне нормалности данашњег света постаје fait accompli. Али, наше прихватање заједнице са Христом често страда под утицајем културе, посредовано је разумом и представља нам се радије као интелектуална вежба филозофског промишљања. Ум превладава над срцем, а то нас не може вратити у стање задовољства или душевног мира.

Колико год се трудили да се вратимо у крило предања предака, црв мрачног савременог доба нас непрестано нагриза. Да бисмо превазишли овај разорни унутрашњи метеж, морамо прихватити данашњу стварност као датост, видети је онаквом каква јесте – као унижавање духовног и грађанског.

Неправда коју нам наносе корумпиране и глупе владе не оставља нас равнодушним, дубоко утичући на нашу способност да будемо у стању склада и равнотеже са светом као Божијом творевином. И тако журимо да пронађемо политичка решења за духовне проблеме.

Другим речима, у свету који је недухован, разваљен материјалним, спљоштен, одвојен од небеса, не може постојати делотворна политичка стратегија, нити могућност стварања одрживих политичких организација, које су ту, да се заузму за више циљеве и узвишену транс-историјску мисију. Између тежње за небеским висинама и искушења земаљских задовољстава, савремени човек више воли да буде као и сви други, у стању неопозивог пада. Жеља за превазилажењем владајуће парадигме му је потпуно страна.

Данашња анти-цивилизација је суштаственост гинекократије, матријархата и феминизма. Женска мода, одржавана на обичајима потрошачког друштва, гура мушкарце да напусте „бивање“ у корист „имања“. Ово је суштина либералног капитализма. Затрованост тржишног друштва уништила је све облике стабилности, постојаности, непроменљивости, верности. Раштркани смо, троми, неспособни да негујемо дуготрајне односе: индивидуализам је груба реч која одражава уништавање органског и чврстоће у данашњем свету. Живот је постао течан (З. Бауман) - некада чврсти облици, почели су да теку, капљу у ништавило, као Далијев сат.

Уништавање, растакање и пропадање данашњег света су очигледни. Тежина овог стања пропадања је без преседана у историји. Извртање свих вредности као демонско дело ликује пред беспомоћним погледом света, који је заборавио значење жртве као практичног решења за потврду вере и верности и за решавање великих политичких проблема.

Савремени човек се појављује као закржљао, као кукавица,  припитомљени комформиста,  лишен великих тежњи и узвишених гестова. Покушај стварања одрживог политичког покрета у овим условима био би знак огромне наивности. Подједнако погрешан би био и покушај да се изгради елита, која може да изрази моћну поруку и да пробуди масе из летаргије. Свако ко остане унутар погрешног референтног оквира масовне демократије, показује потпуно неразумевање како овакво друштво функционише и како функционишу његови механизми.

Дошло је време да се негује аналитички дух, који се уздиже у стању истинског промишљања, за које су способни само они, који су успели да повежу своју машту са предмодерним светом и теже цивилизацијском скоку, којим се  премошћује историјски јаз створен разочарањем у свет и силаском у материјално.

Суочени смо са две могућности. Смак света и смак овога света. У оба случаја има простора за више оптимизма. Прва могућност, ако се некако и догоди - требало би да будемо спремни, на опрезу, као војник на положају.

Друга, уз Божје допуштење, укључује потпуно уништење тренутног светског поретка. А, овде се без рата не можемо поново родити. Аждају савременог света можемо победити једино прихватањем ратног стања као нормалног стања. Боли новог света биће мучне, уз крв и жртве, поновним појављивањем у историји Човека, коме је поверен свети задатак да збаци Трговца и обнови небеску вертикалу.  У прождирућој ватри која ће уништити данашњи свет, појавиће се светац и јунак колосалног стаса. Оба ова узора се могу појавити само у ограниченим околностима.

Сутрашњи свет не може да буде продужетак данашњег. Може само да буде изграђен на рушевинама данашњег.