Свет без насиља у стадијуму религијске и инструменталне рационалности

Популарне дискусије о важним друштвеним феноменима често остају ограничене у оквирима анализе спољашњих форми ових феномена, а њихова скривена филозофска упоришта потпуно се занемарују. Несумњиво, наше анализе биће кредибилне само уколико сагледамо укупну друштвену реалност са свим дубинским слојевима сазнајних и културолошких фактора који је формулишу и снажно мењају. Размишљајући о свету без насиља, не треба пренебрегнути значај сложених филозофских принципа традиционалне религијске и модерне рационалности, који утичу на основно усмерење наше расправе онолико више колико су скривенији.

Традиционална религијска политичка филозофија темељи се на сазнајној и вредносној доминацији метафизичке истине. Човек у овом стадијуму перманентно се труди да остане привржен религијским практичним вредностима и нормама понашања, јер на тај начин у свом физичком животу осећа присуство узвишене онтолошке реалности. Њу сматра мерилом истинитости својих сазнања и сврхом којој тежи у својим активностима и жељама.

Метафизичку реалност и укупни универзум човек разоткрива снагом рационалности која се манифестује у различитим ступњевима и категоријама разума. У сазнајном стадијуму религијске традиције, когнитивни кредибилитет имају како појмовни и емпиријски разум, тако и метафизички и интуитивни разум. Заправо, верска предања и интуитивна сазнања многоструко обогаћују и продубљују резултате човековог научног рада на пољу теоријске и практичне филозофије. Примера ради, политичка филозофија, која припада стадијуму практичне филозофије, у исламу је доживела процват, јер су у њу укључени сви нови резултати исламске политичке јуриспруденције са задивљујућим сазнајним богатством верских предања о разним политичким и друштвеним питањима.

У укупном доктринарном и вредносном систему традиционалне религијске политичке филозофије очигледно се не могу оправдати модели друштвеног понашања који нису усмерени ка стицању духовног блаженства и блискости вишњим метафизичким реалностима. Отуда, појава друштвеног и политичког насиља у једном верском друштву у било ком историјском периоду, несумњиво показује да у том друштву доминира квазирелигијски амбијент, то јест да је религија злоупотребљена у корист одређених пролазних интереса.

Супротно основном усмерењу религијских традиција у којима се истинско просветљење постиже у узвишеним степенима сакралног и интуитивног разума, у модерном свету од самог почетка је донета коначна одлука да се окрену леђа управо овим категоријама разума. Од тада, просветитељство означава жељу да се наука поистовети са сазнајним хоризонтима човековог појмовног разума.

Уследиле су брзе и сложене промене у контексту доминације рационализма и емпиризма, да би напокон постало јасно да је емпиријски, односно инструментални, разум суштински ограничен и непоуздан извор сазнања. Западни мислиоци убрзо прихватају да се наука мора одвојити од вредности, и као друго, да је инструменталним разумом немогуће говорити о метафизичким питањима. Дакле, слабости и ограничења инструменталног разума изашли су на светло дана у периоду када су сакрални, метафизички и практични разум изгубили свој културни и друштвени кредибилитет и зато није било могуће поново им се приклонити. Било је потребно пронаћи другачији сазнајни извор као нови ослонац инструменталног разума. Захваљујући Ничеу, немачким романтичарима и филозофима науке с почетка XX века, сазнајна начела инструменталног разума чврсто су повезана са структурама друштвене моћи, што значи да моћ заправо одређује фундаменталне судове који сачињавају саму срж инструменталног разума. Сада, инструментална рационалност и наука нису само оруђе моћи, него плод и производ моћи. Другим речима, човекова воља и моћ више не разоткривају истину, већ је стварају. Самим тим, истина се не налази испред или изнад човекових онтолошких ограничења. Истина је оно што човек жели и остварује у окриљу своје моћи.

Закључак који произлази из дубинске филозофске анализе рационалности као кључног сазнајног принципа питања света без насиља, гласи да је у пракси једнако могуће да се насиље појави у традиционалном религијском и у модерном друштву. Међутим, разлика је у томе што овај друштвени феномен не може имати филозофско упориште у друштву у коме је доминантна традиционална религијска рационалност. Он ће указивати да је религија у том контексту злоупотребљена и да блаженство и божје задовољство више не представљају мерило и циљ. С друге стране, није немогуће да инструменталним разумом, у окриљу политичке моћи, насиље буде препознато као модел остварења одређеног циља. У том случају, насиље ће добити потпуни когнитивни и филозофски кредибилитет и бити вредносно подржано као израз истине и правде. Додајмо још и то да инструментални разум, у оквиру своје сазнајне доминације, каткад користи и доктринарне и емотивне капацитете религијских традиција, и тада религија добија ново реформистичко тумачење, науштрб ауторитативности вишњих категорија сакралне, интуитивне и метафизичке рационалности.

* Абстракт излагања аутора на научном скупу "Хришћанство, ислам и свет без насиља" (Богословски факултет, Београд, 23. маја)