Русија и Запад: Дијалог народа у потрази за одговорима на цивилизацијске изазове

Ваша Високопреосвештенсва, Ваше еминенције, поштовани учесници Светског руског народног сабора, браћо и сестре!

Желео бих да свима пожелим топлу добродошлицу на ово 20. заседање нашег Сабора. Сабор је прошао тежак период за ових 20 година, као и читав наш народ и наша земља. И данас, као и увек, ми покушавамо да на овом заседању Сабора говоримо о ономе до чега је већини људи стало. Наравно да је тих питања на дневном реду много. И зато није лако издвојити она, можда, најосновнија и најважнија. Али, после дугог размишљања, Биро Сабора, Председништво Сабора, су донели одлуку да наслов и главна тема буду “Русија и Запад” - о томе шта се дешава данас у нашим односима и, можда, да погледамо проблем Русије и Запада, не толико из перспективе краткорочног политичког програма, што може довести и до погрешних закључака и до неправилног размишљања, као покушаја да се проблем сагледа са идеолошке тачке гледишта, са историјског становишта и тачке гледишта духовног.

Када је реч о односима Русије и Запада, чак и фрази "Русија и Запад", обично постоје две врсте асоцијација. Прва се бави идејом да је западно друштво увек било носилац напредних идеја и достигнућа, повезује се са удобним животом, материјалном добробити и научно-технолошким напретком; руско друштво заостаје у развоју. Притом, да би се вратила на "прави" пут, Русија треба само да усвоји друштвена, политичка и економска кретања којима се одликује живот Запада, да преслика постојеће моделе и да проучи тенденције у развоју западног друштва. Као што је историја показала, такав приступ "сустизања" тешко се може назвати националним интересом; поред тога, сâм принцип "хватања корака", унапред подразумева заосталост. Ако ми надокнађујемо изгубљено, онда ми увек заостајемо, те у овом приступу, према коме је западни модел идеалан пример развоја, постоји нешто опасно за развој Русије. Друго гледиште изражава идеју наводног неумољивог, урођеног антагонизма која постоји између два света: цивилизације Запада и цивилизације Руског света.
Постоји велики број историјских примера који могу ићи у прилог једном или другом моделу тумачења. Међутим, ови примери ће бити потпуно контрадикторни.

Постоје примери када је усвајање достигнућа западне цивилизације било добро за Русију; овде се посебно треба присетити  “златног” Пушкиновог века руске културе, и, наравно, упечатљивих достигнућа руског развоја у 18. веку, одређених периода 19. века и почетка 20.века.

Међутим, треба имати на уму, и да је слепа примена туђих идеолошких и политичких модела на руској земљи, без узимања у обзир националне посебности и духовног и културног контекста, често, односно, скоро увек,исходовала масовним немирима и трагедијама, као што се дешавало у нашој земљи на почетку и на крају прошлог века.
У историји наших односа са западним светом постојали су тренуци отвореног оружаног сукоба, када је отпор агресији за наш народ представљало питање живота и смрти. Тако је било, на пример, 1612., 1812. и 1941. године, када смо бранили наше право на живот, слободу и независност.

Али и за западно друштво, сукоб са Русијом је веома често доводио до катастрофалних последица. Сукоб је погоршавао постојеће контрадикторности, доводио је до великих економских, политичких и репутацијских губитака, и што је најважније, великог броја људских жртава.

Међутим, важно је схватити да оно што уопштено називамо "Западним светом", ни у ком случају не представља хомогену супстанцу. Постоје транснационалисти-глобалисти, постоје хришћански традиционалисти, постоје националисти-евроскептици, постоје левичари. И данас, кад год је то потребно, мора се разјаснити: на коју Европу се мисли? "Европа" данас има много. Неке имају религиозне вредности, друге – уско-националне, треће глобалистичке. Морамо да разумемо како да се односимо према свакој од њих.

Зато оба модела који описују однос између Русије и Сједињених држава и европских земаља – како онај којим се сустиже, тако и онај за сучељавање - не одговарају стварној духовној и културној ситуацији у свету. Мислим да је веома важно да ово разумемо и да то искористимо као основу за одређивање будућности наших односа са Западом.

Друга важна ставка је да треба имати на уму да у Западном друштву постоји осећај дубоке кризе идентитета. У срцу ове кризе је контрадикција духовног поретка: с једне стране, постоје глобалистичке тенденције, које активно промовишу идеју намерног секуларизма и утилитаризам, а са друге стране, отпор националним културним традицијама са хришћанском историјом и хришћанским духовним коренима.

Као резултат тога, савремени модел друштва све је мање способан да се репродукује. Он није више у стању да прати идеале који су исписани на заставама буржоаских револуција између 16. и 18. века. Речи "братство" и "равноправност" су одавно нестале из либералног политичког речника, а ипак су некада имали веома важно, може се рећи, чак средишно место. Али, појавило се мноштво разјашњавајућих дефиниција речи "демократија", што управо и указује на проблеме са демократским институцијама и принципима. Иста прича је и са људским правима. У неким деловима света кршења тих права се и не примећују, док се у другим обраћа претерана пажња и та је пажња чак хиперболизована.

Али постоје знаци који указују на могућност постепене промене координата погледа на свет. О овоме посебно говоре процеси који су већ прилично очигледни у великом броју европских земаља, у којима постоји друштвена потреба за повратак на моралне вредности, укључујући и хришћанске.

Још један важан аспект сарадње је културна размена. Овде је главна ствар разумно раздвојити праве вредности од лажних.
Бог је створио човека слободним. И сваки човек, и читаве нације и групе људи слободни су да бирају свој пут - пут културног стваралаштва, пут развоја и, говорећи језиком религије, пут сарадње са Богом. Слобода, коју нам је подарио Творац искључује присуство једног начина развоја, без алтернативе, уз који су неки народи напредовали, док други заостају.
Стога би било исправно говорити, не о супротстављеном развоју Русије и Запада, не о правцу којим развој Русије сустиже неки други, већ, пратећи великог руског научника Николаја Данилевског, ради се о признавању паралелног пута развоја нашег друштва. Паралелно у овом случају не значи изоловано. Паралелно не подразумева одбацивање. Паралелно инсистира на идентитету и праву на постојање оба развојна пута.

Заснивајући развој на овим хришћанским принципима Божанског светског поретка, слободи, и љубави, морамо потврдити једнако достојанство свим културама и цивилизацијама, и искључујући било какав покушај диктирња и наметања једностраних политичких норми и културних стандарда, морамо се борити за међусобно разумевање и једнакост, узајамно обогаћујућу сарадњу.
У основи односа како између индивидуалних људских бића, тако и између људских заједница, мора се налазити сарадња и заједничко деловање, али не на штету њихових интереса, и без нових линија раздвајања и додељивања етикета " цивилизовани свет", "варварски свет" "осовина добра" или "осовина зла".

Суочени смо са заједничким изазовима, али на њих различито гледамо. Наравно, ми смо уједињени у чињеници да човечанству прети међународни тероризам, са могућношћу ширења оружја за масовно уништење. Такође постоји озбиљна забринутост због ризика од наших глобалних епидемија, појаве нових врста смртоносних вируса, као и природних катастрофа и других катастрофа.

Истовремено, ми, представници Руског света, позивамо да се обрати пажња не само на промену спољних услова нашег постојања, већ и на унутрашње промене, које утичу на људску душу.

Ми, наравно, жалимо због нестанка врста, судбине наше "мале браће", изумирања биодиверзитета, који је створио Творац. Али ништа нас мање не потреса алармантна могућност нестанка народа, језика, култура, т.ј. постојања етничке и културне разноликости у свету.

Верујемо да је данас немогуће са дневног реда скинути проблем нехуманог односа према нерођеној деци, што подразумева масовне абортусе, разарање институције породице, ерозију основних моралних вредности, агресивни напад на традиционалне верске културе, што се нарочито одражава у политици дехришћанизације, која је у данашње време масовно заступљена.

Подривње моралних темеља људског постојања које се дешава пред нашим очима, прети дехуманизацији света. Није чудно што футуролози све чешће покрећу тему постчовека и трансхуманизма - доктрину о убрзаном превазилажењу људске природе и појаве нове класе интелигентних бића – која постаје све популарнија.

На крају, не можемо говорити о проблему неједнаког друштвено-економског развоја, у великој мери изазваног неправедним међународним економским односима.

Такве су различитости у приступима широком спектру глобалних проблема. Питање се, међутим, јавља јер је та разлика сваке године, нажалост, све већа и већа. Разлог за то - растући раскол у вредностима између Русије и земаља Западне цивилизације, што није постојало ни у време Хладног рата.

У то време, Запад је и даље био јединствен и није доводио у питање хришћанске темеље свог идентитета, а у Совјетском савезу, упркос декларативном атеизму совјетске државе, у великој мери доминирају хришћанске вредности и традиционална етика формирана у хришћанском друштву, што је сасвим јасно представљено у нашој совјетској кинематографији и литератури. Захваљујући овом заједничком систему вредности дијалог је био могућ, што је трајало деценијама, упркос разликама у идеологија и економским моделима. Сâма чињеница оваквог дијалога допринела је решавању многих проблема, а сигуран сам, на крају, и помогла да се спречи Трећи светски рат.

Овде бих желео да кажем неколико речи о спољним активностима Руске цркве у то време. Ви знате да је наша Црква активно укључена у такозвани екуменски покрет - то је био дијалог са Западним хришћанима. А зашто је тај дијалог био могућ? Зато што смо у Западним хришћанима видели своје истомишљенике, пре свега, због њиховог етичког става. Видели смо да Западни хришћански свет несумњиво дели исте вредности у погледу људске личности, породице, односа са Богом, природе, човека, и то је отворило простор за дијалог.

Ова заједничка платформа вредности данас је уништена, пошто значајан део Западног хришћанства разматра основну евангелистичку моралну позицију у корист најјачих светских сила. Због тога је дијалог престао, са изузетком наших односа са Католичком црквом, јер је Католичка црква - и дај Боже да је тако увек било – без обзира на огроман притисак спољашњег света, остала верна вредностима Јеванђеља. Наши спољни међуцрквени и међухришћански односи скоро не укључују прави дијалог са Западним протестантизмом. О томе сведоче нове линије раздвајања, и то не само међурелигијског, већ и јавно цивилизацијског карактера.

Дехришћанизација Европе и Америке довела је у питање основне заједничке вредности, које су се одржале током већег дела 20. века. Ово доводи до потпуне забуне, када у расправи о најважнијим питањима наступи обострана глувоћа. Када једна страна огорчено пита: "Како је могуће јавно вређање верских осећања милиона људи?", а друга са ништа мањим огорчењем поставља још једно питање: "Како је могуће угрозити нечје право на слободно изражавање?".

Мора се признати да напад на табуе и некада осетљиве области, укључујући и области верских осећања, усложњава разумевање дела европских и америчких елита, не само са Русијом, већ и са другим светским културама на основу традиционалне верске етике - на првом месту, наравно, са Муслиманским светом. Масовни напад информацијама углавном греје и поспешује раст исламског радикализма, који оправдава своје агресивне акције преко секуларне политике и духовне непринципијелности непријатељског (по њиховом мишљењу) Западног друштва.

Према томе, поред изазова међународног тероризма, одакле смо почели са списком заједничких изазова у односу на које је позиција Русије, Сједињених држава и европских региона за сада довољно близу, треба узети у обзир и везу са проблемом уништавања традиционалних моралних и етичких стандарда. Ово су повезани изазови који угрожавају човечанство.

И поставља се питање: Да ли су изазови праксе радикалног Ислама одговор на изазов радикалног секуларизма? И ако је глобална екстремистичка активност радикалних исламиста условљена не само идеолошким разлозима, већ и многим другим разлозима, преко познатих политичара, научника и свих који проучавају проблем савременог тероризма, тада, у најмању руку, као окидач, као аргумент за регрутовање поштених људи, без сумње се користи веза са безбожничком и дехуманизованом западном цивилизацијом.

Не постоји други начин да заведете искреног Муслимана, осим да га охрабрите да се бори против "ђаволске цивилизације". Због тога је неопходно заједно размотрити обе ове појаве - и тероризам као апсолутно неприхватљив начин стварања огромне патње невиних људи, и радикални секулризам који искључује било коју другу тачку гледишта и предлаже да се цео свет изгради по узору дефинисаном од стране елита неких земаља.

Међутим, могућност да се настави дијалог и "изграде мостови" не изгледа лоше данас. Многе чињенице показују да основно одбацивање традиционалних духовних и моралних вредности на којима западне елите инсистирају, нема широку подршку међу људима. Знамо да, поред наше уобичајене службености, коју стварају медији, постоји још једна Америка и друга Европа. Унутар америчких и европских друштава постоји изражена жеља да се сачувају хришћански корени, традиције и културе. Ова обавеза се огледа у верској потрази, уметничкомстварању и свакодневном животу.

Тако, заједно са новим претњама појављује се и нова нада. На састанку у Хавани са Папом Фрањом, католички свет је изразио велико интересовање за дијалог са Руском православном црквом у вези са читавим низом питања о којима дискутујемо данас.
У међувремену, по мом мишљењу, најакутнији сукоб нашег времена није тврдња америчког филозофа Семјуела Хантингтона о "сукобу цивилизација", није борба верских и националних култура међусобно, како често желе да то представе моћници или чак сукоб између Истока и Запада, Севера и Југа, већ сукоб транснационалног, радикалног, секуларног глобалистичког пројекта са свим традиционалним културама и са свим локалним цивилизацијама. Ова борба се одвија не само на границама земаља и региона раздвајања, већ и унутар земаља и народа - не искључујем могућност да се то дешава и у нашој земљи. И ту постоји колизија два света, два погледа на права и будућност људске цивилизације.

Права алтернатива овом процесу - није "рат свих против свих", није понирање света у хаос или грађанске немире у појединим земљама, већ нови дијалог између народа, спроведен на фундаментално новим основама. Овај дијалог, чији је циљ враћање јединства вредности, у коме свака од цивилизација, укључујући нашу, руску, може да постоји, задржавајући свој идентитет.

Само у оквиру овог дијалога, можемо наћи одговоре на питања о томе како да победимо тероризам, да заштитимо традиционалну породицу и право нерођене деце на живот, как да обезбедимо мигрантски салдо, у борби против глади и болести, како да међусобно поштујемо веровања једни других, схватајући да у слободи морају постојати моралне границе.

Верујем да и Светски руски народни сабор може дати значајан допринос развоју овог новог дијалога народа. Уверен сам да је само на основу вечних духовних и моралних вредности могуће успешно превазићи изазове постојећег цивилизације.
Искрено хвала на пажњи и желимо вам Божју помоћ у настојањима на Сабору, и у радовима зарад истинског мира и правде на нашој планети. Хвала на пажњи.

Прес служба Патријарха московског и целе Русије.