Ради ти, дијете, свој посао

Јасеновац представља парадигму српског страдања, синоним српске трагедије и његов вечни кошмар. Поприште најмонструознијих злочина човечанству познатих, који су своjim садизмом и свирепошћу оставили крвав траг у историји наших простора.

У мору прича јасеновачких страдалника многе ће остати неиспричане. Огроман број људи је прошао кроз његове капије. Међу ретким причама које су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, који је постао симбол свеопштег српског страдања током Другог свјетског рата. Симбол српског пркоса и отпора. О његовом животу се не зна пуно, али ће његов пркос, понос и храброст у тренутку смрти кроз писану реч заувек живети.

Вукашин Мандрапа је рођен у селу Клепци, код Чапљине, у Херцеговини. Као момак је отишао и радио у Сарајеву, стога га се Клепчани, они ретки који се преживели усташке покоље, слабо сећају. Када је 1941. године успостављена НДХ на њеној териоторији се започиње са реализацијом плана за рјешавање српског питања. У Сарајеву и низу других градова, сходно активностима у ужој Хрватској, започињу прогони, депортације у логоре, масовни покољи и иживљавања. Вукашин се склонио у своје село, покушавши да избегне судбину многих суграђана Сарајлија, али су хрватске усташе и тамо дошли. Масакрирали су сељане Клепаца и сусједних Пребиловаца, међу којима и чланове његове породице. У околини Клепаца ухваћен је и Вукашин. Одведен у Сарајево, а одатле је 1942. године депортован у Јасеновац, заједно са многим сународницима.

На сличном путовању, на путу у усташке казамате и смрт, у сићушним, прљавим и крцатим вагонима возова смрти, настала је позната песма „Ђурђевдан“. Шестог маја 1942. усташка полиција припремила је сарајевским Србима „ђурђевдански уранак и бесплатан превоз на тефериџ у Јасеновац“. Управо тада је, према неким извештајима, у препуном возу, један члан сарајевске „Слоге“, у грчењу и осећању беспомоћности, из пркоса и поноса, запевао поменуту песму.

У Јасеновцу је Вукашин боравио месецима, заједно са хиљадама својих сународника. Јануара 1943. ту је и нашао смрт. Погубљен је од стране Жила Фригановића, једног од највећих јасеновачких кољача, коме је, приликом једног такмичења у клању, засметао чудни мир и спокојство са којима је старац ишао у очигледну смрт.

У вртложном понору психозе и мржње, усташе су организовали такмичења у клању логораша, у којима је „рекорд“ држао студент права Петар Брзица, проглашен за „Краља Србоклања“. За само једну ноћ убио је око 1350 људи, србосјеком. После слома НДХ, Брзица је успео да се докопа иностранства, а агенти УДБА-е никада нису успели да га пронађу. Управо у једном таквом „такмичењу“ у клању страдао је и Вукашин Мандрапа.

Чекајући смрт, у реду са сународницима који су падали у несвест, плакали и вриштали под усташком камом, Вукашин је гледао у даљину и ћутао. Више није имао шта да изгуби. Његова породица и рођаци су поубијани у Клепцима, Сарајеву и Јасеновцу. Живот му је изгледао бесмислен и безвредан. Смрт, после мучења у логору, долазила је као спас, као нови пут, начин да се нађе са својима. Старац, у свом пркосу, није хтео ни реч да изусти док му је усташа секао делове тијела. Када му је Фригановић по четврти пут наредио да каже „Живео Павелић“ и запретио смрћу на најбруталнији начин, само је тихо узвратио речима: „Ради ти, дијете, свој посао“. Усташа се избезумио и масакрирао га.

Једини грех Вукашина Мандрапе је био тај што је био Србин. Његова мученичка смрт остала је записана и запамћена. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин као исповедник, унет у Именослов Српске православне цркве.

Фреска са ликом Вукашина из Клепаца Чувени психијатар и јасеновачки логораш, др Недо Зец, у књизи „Отпор у жицама“ говори о усташким масакрима и разговорима са неким од кољача. Управо у том делу остала је записана прича о старцу Вукашину према речима самог убице Жила Фригановића:

Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.

И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашии из села Клепаца код Чаиљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне — „живио поглавник Павелић!“, или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.

Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче — „живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић!“, или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне „живио Павелић“ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:

— Ради ти, дијете, свој посао!…

Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, преклао сам грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: „Ради ти, дијете, свој посао!…“ И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: Ради ти, дијете, свој посао!