НАТО, јабуке, лицемерје и фудбал

Само неколико дана пошто је у Бриселу потписан тзв. ИПАП споразум између српских власти и НАТО-а, очекивани одговор стигао је из Москве. Руске власти су упозориле да јабуке које Србија извози у Русију нису српског већ пољског порекла. То није само повреда санкција Русије Пољској, као одговор на пољске санкције, већ, још важније, трговинског споразума Србије са Русијом. Логично је закључити да за руску страну то није била тајна већ неко време, али да је Москва из политичких разлога то толерисала. Сада, међутим, кад су српске власти погурале земљу у смеру НАТО-а (противно српском уставу и прокламованој политици војне неутралности, чиме је додатно угрожен већ екстремно ослабљен суверенитет), руска реакција јасан је сигнал незадовољства.

ИПАП је документ скандалозан сам по себи – то је вероватно први војни споразум у историји који садржи наглашену економску компоненту, у конкретном случају, разуме се, на штету Србије. Осим што је пристала на сопствено разоружавање, односно смањење ватрене моћи њене војске, што је правдано делом процеса „модернизације“, Србија се обавезала да „реструктурира“ и приватизује последње профитабилне компаније у власништву државе. Србија се такође обавезала да „усклади“ своју енергетску политику са правилима Европске уније.

ИПАП је потписан 18. марта, само шест дана пре 16-годишњице НАТО агресије на Југославију. Сама та чињеница узнемирила је јавност и изазвала серију протеста у организацији партија и невладиних организација патриотске опозиције. Демократска странка Србије, Двери и Српска радикална странка (СРС) заједнички су 23. марта организовале протест у северном (српском) делу Косовске Митровице. СРС је 24. марта организовала протест испред зграде Генералштаба у Београду. На скупу је лидер СРС Војислав Шешељ лично спалио заставе НАТО-а, ЕУ, САД и тзв. Косова.

Само неколико сати касније, на истом месту, српско руководство предвођено премијером Александром Вучићем одржало је званичну церемонију одавања поште жртвама НАТО агресије. Све би то било и природно и савршено нормално да није сенки које су призор учиниле гротескним а режисере лицемерима. Да није ИПАП споразума и да један од главних архитеката НАТО агресије Тони Блер сада није саветник Владе Србије, што је врхунски акт понижења. Поред тога, церемонија је била јасан сигнал да је Вучић нервозан због могућих политичких импликација на унутрашњем плану споразума са НАТО-ом. Други јасан индикатор нервозе политичког вођства земље су извештаји да су полицијске и обавештајне структуре позивале велики број људи на тзв. информативне разговоре. Двери су објавиле да је много њихових чланова и присталица позивано на такве разговоре у данима уочи протеста који је та политичка партија организовала испред зграде владе. Двери су то окарактерисале као облик притиска владајуће елите на политичке противнике.

Догађаји у региону били су такође интересантни. Албански премијер Еди Рама „прославио“ се још једном изјавом. Овог пута рекао је да је потписивање у Тирани више споразума влада Албаније и тзв. Косова „чин националног уједињења кроз ЕУ“, имплицирајући тако да ће „велика Албанија“ ускоро постати „реалност“. Протест Србије био је слаб, а из ЕУ овај Рамин испад нико није ни коментарисао а камоли осудио. Био је то још један сигнал да ЕУ одобрава такво понашање и још један шамар у лице Србије, чије руководство је поставило стандарде према којима је такав однос према Србији постао норма.

Велику прашину подигла је квалификациона фудбалска утакмица у Подгорици Црна Гора-Русија за првенство Европе. Навијачи Црне Горе (чије руководство нападно настоји да уведе земљу у НАТО) изазвали су нереде и већ у првим тренуцима утакмице руски голман погођен је бакљом у главу, а утакмица је ипак настављена, али је коначно прекинута после новог напада с трибина на другог руског играча.

Црна Гора је дубоко подељено друштво, на неки начин слично Украјини. Главна подела је између Црногораца који себе сматрају делом српске нације и присталица новог „монтенегринског“ идентитета, жестоко супротстављеног српском. Због тога су присталице црногорског фудбалског тима и неоцрногорског идентитета били спремни да прибегну насиљу у мечу против Русије – традиционалног савезника Црногораца, српских горштака. Црногорци који себе сматрају Србима природно су подржали Русију, заједно са руским навијачима и Србима који су из целог региона дошли на меч да бодре руски тим.