Најбројнија породица у Врњачкој Бањи

Ову необичну и вероватно најбројнију породицу у нашој земљи осим родитеља чини девет синова и четири кћерке – Иван (18), Никола (15), Петар (13), Павле (11), Бранко (10), Сара (8) , Тамара (7), Лука (6), Марко (5), Ђорђе (4), Ивона (3), Матеја (20 месеци) и Јана (6 месеци). Сви здрави, прави, насмејани и вољени.

Уз девизу “сви за једног, један за све”, док је “глава породице” запослена у локалном комуналном предузећу, Ристићи су се заједнички опробали у бањском туризму, издавању апартмана. О томе колико ће им породица бројати чланова и како ће успевати да изађу на крај са обавезама, нису унапред размишљали, пуштали су да их живот спонтано води.

- За сваку нову бебу схватили смо да је желимо, а главна одлука била је најпре на Јасмини – каже тринаестоструки тата. – Срећом, ни у једној трудноћи, а ни на порођајима није било никаквих проблема. То је један од фактора који је допринео да се сваки пут одлучимо да се наша породица прошири за још једног члана.

Ристићи нису од оних који се бусају у груди бројем деце нити су принуђени да зависе од туђе помоћи. Вредно раде, а децу, за коју се труде да буду добра и лепо васпитана, мало-по мало укључују у породични посао. Мада је тешко, ни у чему не оскудевају, а лепоту заједничког одрастања, игре и међусобне повезаности не може нико да им одузме.

У време када сви причају колико је финансијски, ментално и на сваки начин родитељство у Србији тешко, породица Ристић је пример да се све може кад се руке сложе. Динамичан, напоран и предуг је сваки Небојшин и Јасминин дан, а кад коначно увече уморни седну, схвате да им је најдрагоценије – време.

- Дневно треба много времена да одвојите да бисте васпитали децу. Немогуће је да терет одгајања оволико деце падне на једну особу, Јасмина и ја га делимо подједнако. Имамо и помоћ, Јасминина мајка и сестра ускачу када год је потребно – искрен је Небојша. – Обоје подједнако учествујемо у васпитању малишана и трудимо се да једно другом не противречимо, нити да се мешамо у одлуке оног другог, да му не бисмо поткопали ауторитет. А мени је запало да будем онај строжи.
Неке посебне тајне и рецепте Ристићи немају. Труде се највише што могу и уче децу да се међусобно цене, воле, али и да уче једни од других. Најстарији Иван прославиће пунолетство у јуну, најмлађа Јана има тек шест месеци, а све их уче да буду самостални и независни.

- Наша деца крену у обданиште тек када науче да сами иду у тоалет, сами да једу, обуку се. Трудимо се да им дамо лепу основу за самосталност, а и они уче једни од других. Додуше, како лепе ствари, тако и несташлуке – уз осмех додају Ристићи. – Од шест школараца, колико их тренутно имамо, увек старији помажу млађима, који често све добију на тањиру.
И док су коментари околине, комшија и познаника, као и мештана Врњачке Бање позитивни, у земљи у којој се сви позивају на наталитет једино државу као да није брига за једну овакву породицу. Небојша са великим огорчењем прича о понашању државе и прописима који се често граниче са безобразлуком када је у питању помоћ породицама, нарочито оним великим.

- Да ме људи не схвате погрешно, нама као породици помоћ није потребна, ми сами својим трудом и знојем зарађујемо довољно за нормалан живот. Уз породично наслеђе, све што имамо плод је нашег труда – појашњава Небојша. – Али смо разочарани и критикујемо систем који је лош и који треба да се промени, а ми ка родитељи да се удружимо у покушају да нешто променимо. Држава је терет помоћи породицама пребацила на локални ниво, све се ради без икаквог резона. Зашто само прво четворо деце добија дечји додатак, зашто би моје пето дете било мање вредно од четвртог? Недавно сам питао људе из Центра за социјални рад зашто никада не обиђу породице са доста деце, само да виде како живе.
Највећа подршка и помоћ Ристићима су – они сами! Јер кажу, како старија деца одрастају, све су већи ослонац млађима, па је и родитељима сваке године све лепше а и лакше постигну све.

Прилагођено бебама

Породично наслеђе, плац и кућу у центру Бање, Ристићи су паметно искористили. Инвестирали су у изградњу зграде у којој је сада простран стан за њих петнаесторо и апартмани који су део породичног бизниса. У посао укључују и малишане како који сазрева, а осећај за потребе гостију и њиховог одмора показују и тако што у комотним апартманима нуде кревеце ако затреба, не смета им дечја граја, а није необично ни да усред ноћи гостима дотуре дечји сируп, којег у њиховој кући увек има.