Шта ко каже, а шта ради

ЕУ каже да је статусно неутрална. У сваком случају, ЕУ није објавила да је напустила статус неутралности. Генерална скупштина УН је септембра 2010. поздравила спремност ЕУ да «олакшава дијалог страна», полазећи управо од декларисане статусне неутралности ЕУ и ништа више од тога. Шолц-Макронов «предлог» је ултиматум Србији да призна илегалну, једнострану независност тзв. Косова, праћен листом претњи шта ће уследити уколико Србија то не прихвати. Речено је да је то, дакле тај улчтиматум, уједно став целе ЕУ. Суштину, разуме се, не мења то што се ултиматум, пред српском јавношћу крсти као «нови преговарачки оквир ЕУ, који подржавају Сједињене државе». Ултиматум је ултиматум, у штагод био упакован.

Треба да кажемо истину – да је ЕУ на драстичан начин, напустила статусну неутралност и да је најновији папир (когод да га је написао, придружио му се или га подржао) доказ да ЕУ, без објаве, излази из мандата Генералне скупштине Уједињених нација.

Уверен сам да је питање веома важно за Србију и да ничему не служи да се понашамо као да је то нормално понашање. Јер, уколико се не поштују правно обавезујуће одлуке СБ УН, нити политички ставови Генералне скупштине о мандату ЕУ за «олакшавање дијалога страна», имамо одговорност и обавезу да кажемо да то није нормално, да није добро за међусобно поверење и да није прихватљиво за Србију. Ако смо сагласни да се данас ради о животним и дугорочним интересима Србије, ако смо уверени у принципијелност, основаност и исправност наших оцена и ставова, а јесмо, па се због тога, било ко љути, онда се због тога не повлачимо, не одустајемо. Не смемо се повести за тренутним стањем, нити за краткорочним интересима.

Морамо распознавати стратешке токове, а оцене темељити на сопственим искуствима, лекцијама из историје и трендовима сагледаним, не из једног, већ из свих важнијих углова. Бојим се да смо, као земља и народ, већ дуже време изложени претераном утицају једностране пропаганде, погледа и интереса Запада. То није добро ни онда када то долази као резултат добрих намера, а може бити погубно када стиже као претходница стратегије хегемонизма и доминације.

Само поштовање основних принципа међународног права, Повеље ОУН као и целовито спровођење резолуције СБ УН 1244 представљају кључ за мир, безбедност и бољи живот свих народа на Балкану, укључујући српски и албански народ.

Ничега од тога нема у тзв. Шолц-Макроновом плану представљеном јавности као некакав «нови преговарачки оквир ЕУ, који подржавају Сједињене државе», или као «Основни споразум» Србије и тзв. Косова.

Шолц-Макронов тзв. план није никакав оквир за преговоре, праведно или одрживо решење. То је план за дробљење Србије. И то, ако је могуће, уз пристанак Србије.

Ако је тзв. Шолц-Макронов план било какав «кључ» онда је, то најмање кључ за мир, стабилност и напредак било којег региона, народа или Европе, као целине. То је план за тоталну доминацију НАТО, на челу са Сједињеним државама, над српским народом и Балканом, за припрему Балкана као стратешког положаја у глобалном рату против Русије и Кине. То је план-млин за настављање дробљења Србије и целог српског народа на Балкану.

Уколико би у том плану било иоле добрих намера, они би се бар потрудили да помену гаранције Савета безбедности УН према Србији које су њихови претходници дали 10. јуна 1999. године.

Да су принципијелни, да стварно поштују принципе и међународно право, да воде предвидиву политику, као што то од других очекују, зашто би онда бежали од УН и од одлука Савета безбедности?! Пошто нису, Србија треба да остане верна себи, свом народу, својим прецима, историјском наслеђу и непролазним тековинама цивилизације.

Зашто им је била била неопходна Мелонијева – да Макрон ублажи на баш часну улогу у «двојцу» са Шолцем, или да тако проширени, ојачају ЕУ димензију «плана», или да Рим, иако једини сусед, не остане без заслуга за договорену инкарнацију Велике Албаније? У том трију, без обзира на Сједињене државе као редитеља, ипак, недостаје Риши Сунак у улози Невила Чемберлена, како би реприза «спашавања мира» 1938. године, у Бертсгардену, била бар приближно уверљиво као и премијера пре 85 година.

«Бриселским споразумом» из 2013. године, Србија је повукла свој правни и уставни поредак и институције са севера Покрајине. За узврат је обезбедила ЗСО са извршним надлежностима, истина, само на папиру. Изгледа да противници Србије, које Србија третира као «једину алтернативу» смерају да сада у Бриселу, након десет година затезања «конопца до пуцања», принуде Србију да поново плати формирање ЗСО, макар и по тзв. уставу тзв. Косова, тако што ће се сагласити да је Шолц-Макронов «план» или «споразум», добра основа за настављање преговора који ће водити закључивању «свеобухватног правно обавезујућег споразума о нормализацији». То да «нормализација» значи међусобно признање, успостављање «добросуседских односа», «поштовање реципроцитета, суверенитета и територијалног интегритета страна», чланство тзв. Косова у међународним организацијама, укључујући УН, све то и много тога другог у истом смислу, ће саопштити САД, ЕУ, НАТО и Приштина.

Ако прихвати то што су јој спремили они који одувек Србији само такве ствари спремају, она би могла и другачије да интерпретира своју сагласност, само то не би много мењало ток ствари на штету Србије.

Врло је ризично уздати се у гаранције оних који их до сада нису поштовали, а не инсистирати на постојећим гаранцијама Савета безбедности УН и оних који другачије мисле, који подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. То је готово две трећине света и то оног, чија релевантност у глобалним односима расте, не опада. Притисци и тежина ситуације у којој се Србија налази нису оправдање за удаљавање од права, принципа и постојећих гаранција. Напротив.