Сједињене државе и НАТО и даље подржавају неонацисте у Украјини

Већ неколико месеци, шеф НАТО пакта, Јенс Столтенберг,  наставља да истиче подршку његове организације “признавању” Украјине “да постане члан НАТО”. Столтенберг је пре две недеље  у Вашингтону најавио да “ми радимо са Украјином у њеном приближавању трансалтанским интеграцијама… имамо поверилачке фондове, обуке, спроводимо различите активности којима помажемо Украјини.”.

Овакви коментари су имају за циљ и провокацију оближње Русије. То је исто као да је Совјетски Савез објављивао да је имао „поверилачке фондове“ и „активности“ у Мексику, са крајњим циљем да се амерички сусед намами у Варшавски пакт предвођен Москвом. Свака таква принуда Совјета би сигурно изазвала брз војни одговор Вашингтона.

Може бити поучно да се повремено баци поглед на мапу Европе, па би се брзо увидело да је граница Украјине на истоку, према Русији, дуга и кривудава; све укупно, око 1000 км, сигурно не мање. Осим тога, Украјина је генерацијама историјски повезана са Русијом.

Током Првог светског рата, три и по милиона Украјинаца се борило у Руској царској војсци, првенствено против Немачког царства, које је постало војна диктатура, на чијем челу су били Пол фон Хинденбург и Ерих Лудендорф – снаге Руске царске војске су престале да постоје крајем 1917. године, јер је спроведена Октобарска револуција, која је водила ка стварању Совјетске Русије.
Више од две деценије касније, око седам милиона украјинских војника придружило се Црвеној армији током њеног „Великог отаџбинског рата“ против нациста. Хитлерове трупе су до 1945. године убиле око 2,5 милиона припадника украјинске пешадије, који су били припадници Совјетске војске. Млади украјински војници су платили заиста високу цену за свој допринос у ослобађању совјетских земаља од нацистичке власти.

Те је због свега тога прилично потресно посматрати Украјину последњих година, предвођеном гомилом фашистичких фигура – појединцима какав је Андреј Парубиј, са вишегодишњим стажом неонацистичког активисте, председник украјинског парламента од априла 2016. и суоснивач фашистичке странке Свобода. Парубиј је стари сарадник других неонациста, шефа Свободе Олега Тјањибок, Олег Магницког и Дмитро Јароша (народни посланик до краја 2014. године и бивши лидер Десног сектора, друге фашистичке партије).

Ови људи су следбеници терористе Степана Бандере, украјинског нацисте и сарадника Трећег рајха у Другом светском рату. Почетком јула 1941. године, док су немачки војници јурили ка западним границама Украјине, Бандера је објавио „Проглас“ у коме је писало: „Новостворена украјинска држава ће блиско сарађивати са Великом  Национал-социјалистичком Немачком“ а, да Хитлер „ствара нови поредак у Европи и свету и помаже украјинском народу да се ослободи московске окупације“.

Бандеру и његове пајташе су током послератних година добро штитиле савезничке државе – имали су значајну помоћ и подршку америчких и британских обавештајних служби, ЦИА и МИ6. У међувремену, и сâм Столтенберг се састао са фашистичким украјинским народним послаником, Парубијем; шеф НАТО пакта је открио на свом Твитер налогу, 27. новембра 2018. године, да се срдачно руковао са Парубијем.

Столтенберг је бивши социјалдемократски норвешки премијер, који је у младости активно протестовао због рата у Вијетнаму. Он је годинама био сервилан према хировима Вашингтона и изгледа да му је пријатно да се мува међу неонацистима, под НАТО заставом.

Има и других фашиста који су били народни посланици у украјинском парламенту - Игор Мосијчук (бивши члан Свободе), Олег Љашко (шеф Радикалне партије), Јуриј Береза (вођа батаљона Дњепар), Сергеј Мељничук (бивши командант батаљона Ајдар) и Андриј Билецки (оснивач неонацистичке Социјално-националне скупштине).

Готово сви украјински ултра-десничарски екстремисти подржавају НАТО и војну интервенцију коју предводе Америка, а многи од њих су и путовали да се сретну са својим правим шефовима у Америци. Овде се мисли и на Парубија, који је прошлог лета посетио Вашингтон, а посетио га је и током фебруара 2015. године, када се, између осталих, састао са сенатором Џоном Мекејном и Џоном Бонером, тадашњим председником Представничког дома. Парубиј је тада имао и састанке на највишем нивоу у Стејт департменту, Министарству одбране и Савету за националну безбедност. Такође су га почастили интервјуима у листовима  Washington Post и Wall Street Journal.

Парубија су звали и у Отаву, у Канаду. У фебруару 2016. године, На фотографијама из фебруара 2016. године, се може видети како се смеје са премијером Џастином Трудоом. У новембру 2018. године, Парубиј је разговарао са Антониом Тајанијем, председником Европског парламента – тада је Парубиј позвао Брисел да појача санкције Русији и истовремено гурао предлог да Украјина приступи и НАТО пакту и ЕУ; овај гест је поздравио Тајани.

Председник Европског савета, Доналд Туск, је у фебруару 2019. године боравио у Кијеву и говорио у Ради. Имешу осталог, истакао је да украјински посланици треба да „буду одлучни у одбацивању мамца радикалног национализма и популизма, како сте чинили и до сада“. Туск изгледа није био свестан да неки од оних, којима се он обраћа, имају много екстремније ставове од „радикалних националиста“ или „популиста“. Заиста, могло се видети да и сâм Парубиј седи негде у позадини, док Туск говори.

И пре државног удара у Украјини, изведеног уз помоћ Сједињених држава, а који је Барак Обама потврдио на телевизији CNN, у фебруару 2015. године, било је јасно да ће ова акција повећати ризик од нуклеарног рата између Сједињених држава и Русије. Захваљујући пукој срећи, разарање је избегнуто. Пуч је представљао велику антагонизацију земље у односу на Русију, која је деценијама нуклеарна суперсила и са разумљивом забринутошћу у вези са оним што се дешава дуж њених граница.

Сједињене државе складиште товаре нуклеарног оружја у четири државе из ЕУ и НАТО: Немачкој, Италији, Холандији и Белгији; као и у још једној НАТО држави Турској – што те нуклеарне товаре чини још већим.

Запад доследно подржава украјинску кризу. Многи новински извештаји о Украјини су веома пропагандистички - свргавање изабраног председника описују као „прозападну револуцију“ и пишу да сâма Русија, у ствари, „подстиче рат на истоку Украјине, у коме је до сада страдало више од 10.300 људи и расељено је 1,6 милиона”.

У овим извештајима нема ниједне-једине речи која говори о томе да је у догађјима у Украјини кључно америчко учешће. Не може се ниједан коментар наћи о неонацистичким јединицама које подржава Запад и које се боре против сепаратиста које подржава Москва у источној Украјини; не спомињу се бели супрематисти познати као батаљон Азов и батаљон Донбас, који су део Националне гарде Украјине – заједно са другим нациистичким ескадронима, какав је и батаљон Ајдар, који је део украјинских копнених снага.

Подршку је добио и батаљон Дњепар, којим командује раније споменути десничарски украјински народни посланик, Јуриј Береза.
Уместо да се информишу, читаоци су навођени да мисле да је Русија тâ, која “подстиче рат на истоку Украјине.” Такоше се не извештава о ратним злочинима које су над украјинским цивилима починили батаљони Азов, Донбас, Ајдар и Дњепар, а који су остали некажњени; убиства, мучења, сексуално насиље и намерно изгладњивање цивила. Командант батаљона Донбас Семен Семенченко је још један лидер крајње деснице и украјински народни посланик, кога су позвали у Сједињене државе – тамо се састао са члановима Конгреса и представницима Пентагона и тражио „несмртоносну помоћ“ од Сједињених држава.

Семенченко је у септембру 2014. године изјавио: „Желим да претворим Украјину други Израел. Пре више од четири године је изабран за посланика парламента, а и даље је на тој функцији. У децембру 2018. године се писало о томе да је Семенченко на кратко приведен у Тбилисију, у Грузији, док је илегално покушавао да купи оружје, а хапшење је избегао због поседовања дипломатског пасоша. Председник Петро Порошенко је раније хвалио много пута одликованог Семенченка због његове „храбрости, издржљивости команданта и моралне вертикале“, као и батаљон Донбас, називајући их „правим херојима“.

Порошенко је, заправо био, председник-посредник, кога спонзоришу Сједињене државе, а који тражи чланство у НАТО и ЕУ. Штавише, он је и савезник Израела, јер је много пута посећивао ову експанзионистичку државу, а у јануару ове године је потписао „споразум о слободној трговини” током још једног путовања у Израел. Порошенко је много пута био на турнеји по Сједињеним државама, укључујући и посету Белој кући у јуну 2017. године, када председнику Доналду Трампу очигледно и није било до сусрета са њим.

Што се тиче улоге Америке у Украјини, можда се и не треба превише изненадити што је суперсила поставила администрацију са јаким неонацистичким везама. Владе Сједињених држава и њихове специјалне службе имају дугу историју сарадње са нацистичким послушницима, још од завршетка Другог светског рата. Амерички Стејт департмент и ЦИА добровољно су сарађивали са бившим нацистима попут генерала Рајнхарда Гелена и „Лионским месарем“ Клаусом Барбијем, ангажујући их на Истоку, да поново дестабилизују Совјетски Савез.

Украјински фашистички батаљони у 21. веку добијају велики део средстава од олигарха који су повезани са Западом; као што је моћни бизнисмен милијардер, Игор Коломојски,  украјинско-израелско-кипарски држављанин са америчком визом, који периоде живота проводи живећи у Сједињеним државама – где има пословне интересе у државама као што су Охајо и Западна Вирџинија.

Коломојски је тренутно под истрагом ФБИ, због оптужбе за „наручивање убистава“, због оптужби за „финансијски криминал” попут проневере и прања новца. Сматра се да Коломојски чврсто подржава кампању комичара Володимира Зеленског.

Коломојски је власник великих телевизијских мрежа у Украјини, које су Зеленском пружиле кључну платформу за комуникацију са украјинским становништвом. Зеленски је био приморан да негира своје везе са Коломојским, али је Порошенко неизбежно набацивао те везе, како би освојио политичке поене.

Иако је Украјина као држава била далеко од идиличне под свргнутим Виктором Јануковичем, услови су се приметно погоршали од доласка Порошенка на власт,  у јуну 2014. године. Повећали су се корупција и среброљубље, па тако и криминал и бескућништво, бројни неонацисти су добили позиције у парламенту, док становништво пати од све већег сиромаштва и разочарања, а државне службе се распадају.

Под вођством олигарха милијардера, годинама, Украјина је данас најсиромашнија држава у Европи, са око 60% народа, који живи испод границе сиромаштва. То уопште не смета привилегованим елитама, све док је држава благонаклона према пословним интересима богатих.

Још једном, мало је ове непријатне стварности икада покривено у новинским чланцима. Њу New York Times од 24. јануара 2019. и даље елаборира своју линију „прозападне револуције“, док осуђује бившег председника Јануковича као „веома нагрђену особу“. New York Times пажљиво избегава да Порошенку додели такву титулу, упркос томе што је он много „више нагрђена особа“ од Јануковича.

Непосредно пре свргавања, почетком 2014. године, Јануковичев рејтинг је износио 20%. Пре мање од месец дана, Порошенков рејтинг популарности поново је забележен на мање од пола од тога - 9%, што је најнижи „светски рејтинг“ за шефа државе.

Због упорног не-извештавања о стварности у Украјини, становништво првог света вероватно није свесно ове статистике, нити ишта знају о распаду у Украјини, чији се почетак поклапа са почетком „продемократске револуције“.