Зашто је Немачка забранила филм о осиромашеном уранијуму?

Немачки режисер Фридер Вагнер је 2007. снимио документарац о томе како је НАТО користио муницију са осиромашеним уранијумом на Блиском истоку и у Југославији. Након тога постао је малтене непожељна особа у сопственој земљи…

Добитник најпрестижније немачке филмске награде „Гриме прајс“ постао је непожељна особа у сопственој земљи: не стижу понуде за снимање нових филмова, а документарац „Смртоносна прашина“ (Todesstaub) никад није био приказан на немачкој телевизији. О разлозима те забране, злочинима НАТО и компензацијама породицама жртава осиромашеног уранијума, Фридер Вагнер је говорио у ексклузивном интервјуу за Спутњик.

Господине Вагнер, зашто Ваш филм никад није видео светлост дана?
– „Смртоносна прашина“ је заснована на филму „Доктор и озрачена деца Басре“ (Der Arzt und die verstrahlten Kinder von Basra), који сам снимио за телевизију ВДР. Тај филм је био приказан 2004. године, на годишњицу трагедије у Чернобилу. Иако је филм добио европску телевизијску награду „Екомедија“ (ÖkoMedia), он никада није био поново приказан. Изнео сам неколико предлога за нове филмове, али руководство ВДР је ћутало. На крају сам питао шефа редакције, са којим сам имао одличну сарадњу, зашто се то дешава. Он је опрезно одговорио: „У редакцији се сматраш инаџијом. И оно што је најважније – теме које предлажеш су веома компликоване. То је све што за сада могу да ти кажем“.

А шта није у реду са темом?
– Пре годину дана разговарао сам са уредником часописа „Шпигл“ Зигесмундом фон Илземаном, који је још 2001. године написао одличан текст о смртоносној прашини. У том чланку Илземан је детаљно објаснио колико је она опасна и критиковао тадашњег немачког министра одбране Рудолфа Шарпинга. Уредник „Шпигла“ ми је рекао да је коришћење муниције са осиромашеним уранијумом табу-тема у Немачкој. Чак и њему, новинару који се већ одавно бави том темом, ниједна телевизија или штампано издање не би дозволили да објави нешто тим поводом.

Какве су последице примене муниција са осиромашеним уранијумом?
– Утврђено је да ако се од осиромашеног уранијума направи оштра „палица“ којој се да убрзање, та палица ће проћи кроз бетон, челик или чак кроз армирани бетон као нож кроз путер. Наравно да су произвођачи наоружања почели да користе те особине, тим пре што за то оружје није потребан барут. Притом, та „палица“ се додатно заоштрава, она се врти и дешава се оно што се дешава са шпицем оловке током оштрења у резачу.
Исто то се дешава и са осиромашеним уранијумом. Ако се та материја загрева до температуре од 1.000 до 5.000 степени, она наравно сагорева и експлодира. Доспевши, на пример, у тенк, та материја пржи све унутра и изазива експлозију при којој се све распада и лети на разне стране. Наравно, у делићу секунде страда посада тенка.

Како функционише такозвана „смртоносна прашина“?
– При високој температури материја, осиромашени уранијум, сагорева до наночестица, при чему је свака његова наночестица сто пута мања од еритроцита. Пошто су оне тако ситне и „путују“ по целом телу, долазе до мозга, улазе у плаценту, директно у крв, у плућа, бубреге, као и сперматозоиде и јајне ћелије, изазивају тешке дефекте код новорођенчади.

Где је НАТО користио муницију са осиромашеним уранијумом?
– Алијанса је стално користила такву муницију, пре свега на Косову, као и у Сомалији, Либији, БиХ, а пре тога током две кампање у Ираку. У Авганистану муниција са осиромашеним уранијумом користи се и дан данас. Тренутно ту врсту муниције поседују 21 или 22 земље, укључујући, наравно, и такозване велесиле, на пример, Русија, САД, Француска, Велика Британија.

Али, не користе све велесиле то оружје?
– Наравно да не! Али Американци, који су својевремено без оклевања користили нуклеарну бомбу, сада заједно са коалиционим партнерима користе осиромашени уранијум у ратовима које је иницирао НАТО. Притом, Американци не воде рачуна о последицама, иако је научницима добро познато колико су оне разорне. Био сам и у Ираку и на Косову. Узели смо пробе воде, земљишта и пронашли смо осиромашени уранијум, а што је најгоре, и такозвани уранијум 236, који не постоји у природи, него се производи вештачки.

Зар се коришћење осиромашеног уранијума не може сматрати злочином против човечности, као коришћење хемијског оружја?
– То јесте ратни злочин. Многи научници, са којима сам разговарао, називају осиромашени уранијум оружјем за масовно уништење. Зато што његове радиоактивне и високо токсичне наночестице изазивају канцер и леукемију.

Да ли су породице жртава осиромашеног уранијума икада покретале процес пред судом?
– Јесу, пре свега у Италији, где сада више нема ниједне нуклеарне електране. Сто девет италијанских војника који су радили у међународним мисијама умрло је од рака. Чланови породица 16 преминулих војника су тужили државу. Било је утврђено да је ту болест узроковало управо коришћење осиромашеног уранијума на Косову и у Ираку. Породице су на крају добиле компензације у износу од 200.000 до 1,4 милиона евра.

Зашто се у целом свету још увек није јавно поставило то питање и нису се подигли велики протести против употребе уранијумске муниције, на пример, у оквиру УН, Амнести интернешенела или међу политичарима?
– И сам се чудим због тога. Таласи протеста је требало да почну одавно. То је требало да се догоди још 2001. године у Немачкој и у другим европским државама када се у штампи много писало о великој смртности португалских и шпанских војника на Косову. Министар одбране Немачке Шарпинг је због тога готово остао без своје функције, али потом су НАТО и УН урадили све да ту тему уклоне из медија.

(Спутњик, 18. 9. 2016)