Кант, мигрантска криза и Европска унија
На први поглед може изгледати да довођење у везу Канта и мигрантске кризе нема баш много смисла. Међутим, криза је реактуелизовала Кантову мисао. Наиме, заговорници политике отворених врата позвају се пре свега на Канта и његов вечни мир, што је случај са Никитом Даван (Nikita Dhawan) која је прошле године објавила чланак у између осталог тврди да је Кант предлагао космополитизам као начин да се људи сачувају од рата, те да га етаблира као право, које би се могло морално утемељити на принципу универзалног гостопримства [Dhawan]. Кантов космопилитизам, сматра Даван, представља пут ка превазилажењу ускости религиозних, националних и етничких специфичности, јер упркос овим разликама, сви људи на земљи припадају истој глобалној заједници. Тако она каже да Кант посматра човечанство из перспективе колективног актера, а не из позиције егоистичног појединца. Самим тим, ако је човечанство колективни актер Кантов космополитизам подразумева „глобалну свест“, односно одбацивање територијално ограничене лојалности, што би значило да космополита никако не може бити патриота заинтересован за интересе сопствене земље. Ово се посебно односи на данашњи, глобализовани свет у коме грађани морају преузети одговорност за проблеме који превазилазе границе њиховог личног интереса. Тако је према Даван идеал просветитељства био „перфектна цивилна унија човечанства“. Иако није до краја сигурно шта она под тим подразумева, али оваква формулација доста подсећа на пројекте светске државе, односно светске владе.
Након оваквог тумачења Канта, Даван додаје да је данас тешко замислити право које је се обухватније крши од овог права на слободно кретање, па су за њу мигранти носиоци Кантове космополитске поруке, док „хумантарна катастрофа“ пред вратима Европе представља издају „просветитељских принципа“. Европа је, дакле, изневерила идеале човечности и хуманизма. Тако се мигрантска криза смешта у ред европских грехова одмах иза колонијализма и Холокауста. На тај начин Даван покушава да Европи наметне моралну кривицу. У том смислу, циљ њеног есеја је да „спаси просветитељство“ са његовим хуманистичким и космополитиским циљевима „од Европљана“ односно „циничне политике према мигранитма“.
Слично мишљење заступа и Бјунг-Чул Хан (Byung-Chul Han), а његово позивање на Канта је још наглашеније самим тим што је питање које сам себи поставља шта би кенигзбершки филозоф данас рекао поводом мигрантске кризе [Han]. Како Хан пише, Кантова идеја вечног мира достиже свој врхунац у његовом захтеву за успостављање „општег хоспиталитета“. За Хана ово Кантово право гостопримства, значи право сваког странца на останак у некој другој земљи, при чему се он позива на Канта који каже да нико нема више права од другог да буде на једном месту на земљи. На основу Кантове идеје да нико нема више права да буде на једном месту на земљи од неког другог Хан изводи закључак да је Кант антиципирао глобализовани свет данашњице, те да је глобализованом свету потребно космополитско уређење, чиме се поново циља на некакву концепцију светске владе, односно светске државе. Да би ојачао своју позицију Хан се поново позива на Канта за кога право хоспиталитета није некаква утопија, нити оно почива на филантропији, него је реч о захтеву ума односно „нужна допуна за вечни мир“. Одатле изводи закључак да „нехоспитабилно“ понашање неких европских дражава у време мигрантске кризе заправо представља „велику опасност“ те да је реч о „новом варварству“. Као и Даван и Хан оптужује европске државе за егоизам који код њега значи и поступање противно уму, јер ако је универзални хоспиталитет заснован на уму, онај ко не дозвољава мигрантима да прелазе границе се противи се налозима ума. Тако у погледу мигрантске кризе Хан саветује Европљанима да превладају нагон који их тера да гледају сопствену корист, те да прихвате захтеве ума, односно да морални ум мора имати предност над рачунским разумом. Ханово позивање на Канта има за циљ да расправу о мигрантима и мигрантској крзи пренесе на морални терен. Европљани, дакле, не треба да се питају да ли би пријем миграната (при чему нико није сигуран о ком броју се ради) штети или користи њиховим заједницама, односно да ли њихове земље поседују адекватну инфраструктуру, новац и могућности да приме све те људе, него на то питање треба да гледају са моралног аспекта, те да на прихиват свих миграната гледају као на своју дужност. Уместо стварности, Хан Немцима нуди причу о мигрантској кризи као о „историјској шанси“ како би се Немачка доказала као „морално одрасла и поуздана земља у којој влада ум“. На тај начин Хан настоји да преко Канта монополизује појмове ума, морала, културе и хуманости, те не само да свако позивање на разум и корист схвата као нешто не умно, него он настоји да сваки „популизам“ прикаже као издају ума. У складу с тим Виктор Орбан за Хана представља оличење европског „пада у дивљаштво“. Дакле и у овом тексту у позадини одзвања придика о варварској Европи која је издала просветитељство.
Упркос позивању на Канта, Хан ипак није у стању да убедљиво покаже да Европљани имају дужност да на своју територију приме све и свакога ко им се појави на граници, те и поред манипулације немачким осећајем кривице, Хан би имао приличних проблема да покаже на примере „морално одраслих“ земаља у којима влада ум – наравно на начин како га он схвата. Самим тим пада и оптужба за европску издају просветитељства.
***
Интерпретације које нуде Даван и Хан представљају поједностављивање, односно искривљавање Кантових ставова. Реч је заправо о покушају да се сопствни ставови сакрију и маскирају ауторитетом великог филозофа.
Први велики проблем са овим интерпретацијама је њихово занемаривање повесног контекста. Наиме, Кантов спис настао је 1795. године, дакле пре нешто више од 200 година и у време када је Европа била потресена Француском револуцијом. У том смислу, Кант у првом реду трећи дефинитивни члан вечног мира пише мислећи пре свега мисли на трговце, истраживаче, колонизаторе и освајаче који одлазе у друге земље. Ипак Кант је био свестан постојања избеглица будући да су пред револуцијом многи бежали из Француске. Осим тога Пруска у којој је живео била је позната као земља која је прихватала разне досељенике, избеглице и прогнанике. Током XVII и XVIII столећа Пруска је постала дом прогоњеним шпанским Јеврејима, италијанским и француским протестантима, те су разни емигранти и њихови потомци чинили скоро четвртину становника Пруске. Како су европске државе још дуго пре Канта познавале праксу прихватања прогнаника може се рећи да он није сматрао за потребно да формулише посебно право избеглица. У том смислу, покушај Даван да брани просветитељство од Европљана, односно Ханов покушај да оптужи Европу за пад у варварство делују депласирано.
Занемаривање контекста има за последицу превиђање онога на шта Кант заправо у трећем дефинитивном члану вечног мира. Наиме, он њиме жели да регулише однос једне државе према странцима на својој територији. У фокусу је забрана пиратерије, односно пљачкашких похода, као и осуда европске колонијалне праксе. Тако у оквиру дела које се бави условима успостављања вечног мира, Кант не расправља о моралној обавези држава да безусловно примају странце, него осуђује колонијалну и освајачку праксу европских народа који не поштују гостопримство чиме таква пракса садржи у себи клицу будућег рата.
Кант објашњава потребу за овим чланом када каже: „Но, како се међу народима на целој Земљи развило заједништво (у ужем или ширем смислу) до те мере да се повреда права учињена на једном месту на Земљи осећа на свим другим местима, самим тим идеја о праву грађана света није никаква фантастична правна замисао, већ је у неписаном кодексу и државног и међународног права нужна допуна за јавно право човека уопште, а тиме и за вечни мир“ [Kant 1965: 122]. Дакле, Кантово право хоспиталитета је по својој суштини антиколонијалистичко и антиимперијално право.
Право хоспиталитета код Канта није безусловно и оно се може ускратити странцу ако с тим није скопчана његова пропаст [Kant 1965: 120]. То дакле подразумева право да се гостопримство одбије, а та могућност одбијања не важи само онда када би се на тај начин угрозио живот посетиоца. Према томе, Кантово право хоспиталитета се може тумачити као право на азил док опасност не прође када се посетилац враћа у земљу порекла, али не више од тога. Код Канта је заправо реч о праву посете. Нема, дакле, говора о праву на останак. Кантово право страних дошљака на хоспиталитет не протеже се даље од покушаја да се успостави могућност саобраћаја са страоседеоцима [Kant 1965: 120]. Смисао права гостопримства није у томе да заједница мора бити потпуно отворена и безусловно инклузивна, него да се не сме непријатељски понашати према гостима, при чему сама одлучује о томе кога ће, а кога неће примити за свога члана. Када би право хоспиталитета подразумевало обавезу, односно дужност да се примају сви, као што то сугерише Хан, такво право би било у супротности са принципом добровољности који Кант заступа. Ако је тако, онда су из корпуса оних које треба примити искључени сви они, којима не прети никаква „пропаст“, а то ће рећи сви мигранти из на пример Пакистана или Бангладеша који се на пут ка Европи одлучују из економских разлога. Не водећи рачуна о различитим групама међу мигрантима, као и о различитим мотивима и разлозима за њихов пут ка Европи, називајући их све скупним именом „избеглице“ Даван и Хан покушавају да прошире Кантов аргумент на групе за које он не важи.
Даље, Кант не само да нигде не спомиње право на останак, него од дошљака изричито захтева да се мирно владају, те каже да „док се мирно влада на свом месту“ странац не сме бити сусретан непријатељски [Kant 1965: 120], при чему не предвиђа никакву обавезу да им се „помогне“, плаћање часова језика, „џепарац“, припремање хране на посебан начин... Тиме се његова позиција знатно разликује од позиције оних који заговарају „културу добродошлице“ оличену у пароли „Refugees welcome“.
Као што је речено, Кант је пишући овај трећи дефинитивни члан вечног мира, пре свега на уму имао право трговаца и колонизатора, чије понашање сматра неправедним према домаћинима [Kant 1965: 120-121]. Он јасно каже да су поступци оних који посећују стране земље у жељи да их освоје негостољубиви. Они који не воде рачуна о староседеоцима и они који се не владају мирно не могу рачунати са правом хоспиталитета [Kant 1965: 121]. Дакле, Кантово право хоспиталитета је условљено, при чему се у контексту мигрантске кризе са правом може поставити питање да ли је понашање миграната баш увек мирољубиво, односно да ли је реч о људима спремним да воде рачуна о правима староседелаца. При томе се можемо присетити новогодишњих напада на жене у Келну или терористичких напада у Немачкој и Француској. Чак ако бисмо одлучили да те „екстремене“ случајеве не узимамо у разматрање, остаје питање да ли су мигранти спремни да прихвате законе земаља у које долазе, односно да се владају у складу са тим правним прописима чак и онда када они нису у складу са њиховим представама права и правде. Другим речима, тешко да се понашање миграната који шеријатско право претпостављају праву земаља домаћина може сматрати као мирољубиво. Дакле, Канту је било јасно да странци не долазе увек у доброј вољи, те стога ако је њихово понашање срачунато на штету њихових домаћина, домаћини могу да им ускрате право посете.
Да ли се Ханова порука о моралу надређеном економији може применити и на мигранте, поготово економске мигранте који у Европу долазе искључиво вођени бригом за сопствену корист? Он о томе ништа не говори као да не зна да се европске земље већ дуго суочавају са проблемом лажних азиланата. Шта може изаћи из односа у коме је једна страна вођена само сопственим интересима, док друга делује на основу ума, односно где прва страна апелује на туђи морал како би задовољила сопствену корист? У таквој консталацији изгледа да према Хану мигранти могу рачунати само са правима, а домаћини само са обавезама.
Оно што заступају Даван и Хан, иако то не кажу експлицитно, је укидање националних држава, што се такође тешко може помирити са оним што Кант пише. На овом месту нисмо у могућности да улазимо дубље у ово питање, али је довољно напоменути Кант врло јасно прави разлику између савеза народа (Völkerbund) који прижељкује и државе народа (Völkerstaat) од које се ограђује [Kant 1965: 116]. Он прихвата учење о суверенитету, а његова светска федерација искључује било какву светску полицију или светски суд. У контексту мигрантске кризе то би значило да не постоји институција која би државама могла наредити да прихвате људе које не желе.
***
У каквом се положају се у вези са мигрантском кризом Европска унија? Даван и Хан покушавају да Европљанима објасне како би све испод нивоа политике отворених граница било кобно за Европу, односно да би Европа на тај начин потунула у варварство.
Међутим, ако се обрати пажња на Кантов аргумент слика се ипак мења. Ако Европа буде штитила своје границе она неће издати наслеђе просветитељства. Напротив. Евопа која од имиграната одлучно тражи да се укопе, односно да се владају мирно понаша се у складу са највишим стандардима свог просветитељског наслеђа. Када Европљани одбијају да буду социјална служба за Африку и Азију они тада не само да поступају у складу са начелом користи, него се воде и разлозима ума. Другим речима, Даван и Хан не бране просветитељство од Европских варвара, него се иза њихове наводне одбране просветитељства крије особита политичка агенда, која у позаднини рачуна са идејом светске државе, при чему се Европска Унија посматра само као прва фаза даљег уједињавања. Таква идеја може бити популарна у појединим круговима, али она сасвим сигурно није кантовска, нити непристајање на такве пројекте аутоматски подразумева и пад у варварство. Са друге стране, посебно је занимљиво видети како се иначе „антиглобалистичка“ левица у сусрету са мигрантском кризом претвара у огорченог противника „ограничене територијалне лојалности“, односно „ускости етничких, националих и религијских специфичности“ и заступника глобалне одговорности, те промотера идеје докидања суверенитета националним државама за рачун стварања светске државе. У суштини, захтев за отварањем граница није ништа друго, него захтев за предајом националног суверенитета. Није међутим јасно како је могућа било каква одговорност и солидарност ако се пре тога не претпостави да људи деле некакав заједнички идентитет. Према томе, свет без националних држава неће бити одговорнији и солидарнији, него сасвим супротно.
Такође, у контексту Европске уније то значи да свака земља сама мора имати право на одлуку о пријему миграната. Било каква политика квота била би сасвим супротна Кантовом ставу. Никаква бирократска структура не може уместо неке заједнице одлучивати о томе ко може, а ко не може припадати тој заједници, односно коме треба, а коме не треба указати гостопримство. Та одлука је ствар самих држава. У том смислу, супротно Хановом ставу, мађарски премијер Орбан који захтева право Мађарске да штити своје границе ближи је Кантовим позицајама него што је то случај са евробирократама или левичарским заступницима политике отворених граница. Посебан проблем представља манипулација појмом кривице којим се служе промотери политике отворених граница, а упоређивање масовних злочина из прошлости и мигрантске кризе делује у најмању руку цинично, посебно када долазе од људи који се иначе противе било каквом поопштавању и колективизовању одговорности. Последица таквог, хипертрофираног морализма је априорно опрање сваког евентуалног акта насиља према Европљанима.
Литература:
Dhawan, Nikita, „Aufklärung vor Europäern retten“ in: Die Tageszeitung, http://www.taz.de/!5009731/ (приступљено 18. 8. 2016.)
Kant, Immanuel, Zum ewigen Frieden. Ein philosophischer Entwurf, in: Otto Heinrich von der Gablentz (Hg.) Politische Schriften, Springer Fachmedien, Wiesbaden, 1965.
Han, Byung-Chul, „Wo die wilden Kerle wohnen“ in: Die Welt, http://www.welt.de/print/die_welt/kultur/article146133984/Wo-die-wilden-Kerle-wohnen.html (приступљено, 18. 8. 2016.)