НАТО, СОФА, ИПАП и НСПО – да се Срби не осве(с)те

„Држ`те лопова“, стари је преварантски манир, познат на свим меридијанима. Али се мора признати да га је актуелна власт усавршила готово до перфекције.

Као најновија илустрација ове тврдње може да послужи замешатељство које се створило поводом ратификације најновијег споразума Србије са НАТО. Као прво, хорски се понавља у редовима власти, овај споразум уопште није нов. И уопште није лош. Напротив, каже Премијер – а за њим то као мантру понављају и сви његови епигони –  одличан је! Гарантује заштиту Србима на Косову, и обезбеђује симетрију, то јест,  омогућује  идентична права припадницима наше војске на тлу земаља Алијансе. (Па ће ваљда сада наши војни изасланици да похрле у САД, Авијано или Бонстил да „опсервирају“ и њушкају НАТО војне тајне?!)  Али, пазите сад, чак и ако је дотични споразум са НАТО, којим случајем, лош – то је само зато што су га таквог, лошег, још пре десетак година  припремили и усвојили злотвори из Д(О)С-а и ДСС-а. Тако је остало нејасно да ли се премијер Вучић, заправо, тим споразумом поноси – али, ето, због урођене скромности није хтео превише да се хвалише – или је на њега невољно пристао, само зато што су га жуто-плаве штеточине већ ставиле пред свршен чин, па му, јадном, ништа друго није преостало.  

Наравно да увек постоји нека предисторија и неки више или мање неповољан контекст – и да су досовски претходници дали свој већи или мањи допринос. Али у свеопштој и намерно произвођеној халабуци, чак и пажљивији пратиоци српских медија (а камоли тек тзв. „обични“ грађани и бирачи) тешко су могли да разаберу како је Србија за нешто више од три године под влашћу СНС-а (читај: Вучића), готово криомице, („у тишини“) потписала и/или ратификовала три страховито важна и страховито проблематична споразума са Алијансом и да је у том погледу далеко и вишеструко надмашила све  претходнике. И то је та страшна и тужна истина која се на различите начине забашурује, било отвореном цензуром и прећуткивањем, било несносним медијским шумом, заменом теза, спиновањем итаблоиди(оти)зацијом.

По мишљењу пуковника Горана Јевтовића (а њему у овим војним стварима морамо веровати макар исто онолико колико смо доскора веровали Мирославу Лазанском), споразуми које потписала и ратификовала напредњачка власт, не само да су гори и далекосежнији од онога што су потписивале претходне владе, него је чак у многим су сегментима неповољнији по Србију чак и од чувеног „споразума“ из Рамбујеа 1999.

НАТО особљу у Србији, укључујући и особље Војне канцеларије за везу са НАТО сада је у Србији Законом гарантован пун дипломатски имунитет, ослобађање од пореза и других дажбина, као и слободно кретење и приступ свим објектима на целој територији Србије (с тим да се „приступ забрањеним безбедносним зонама усаглашава са надлежним органима Србије“).

Кључни  споразум са НАТО (Status of Forces Agreement, SOFA) потписан је јануара 2014. године у Вашингтону, од стране тадашњег СНС министра одбране Небојше Родића. Ратификован је јулу 2015. у Народној скупштини усвајањем одговарајућег закона.

Споразум је потписан и ратификован готово у тајности, тако да није било никакве јавне дебате о овој далекосежној одлуци, којом је Србија преузела обавезе из оснивачких уговора земаља чланица НАТО потписаних у Вашингтону 1949, Лондону 1951. и Паризу 1952.

Дакле, иако формално није постала члан НАТО, Србије се СОФА споразумом обавезала на примену уговора и повеља које су до тада важиле искључиво за пуноправне и званичне чланице НАТО.

Али то, нажалост, није био крај. Након СОФА споразума, Вучићев други министар војни (Гашић) је у јануару 2015. потписао ИПАП споразум, оперативни документ, који предвиђа широк спектар заједничких активности и продубљивање сарадње између Србије и НАТО на готово све сфере у којима је сарадња могућа.

Коначно, у септембру 2015. потписан је споразум са „Организацијом НАТО за набавку и подршку“ (НСПО) о „сарадњи у области логистичке подршке“, и тај споразум је ратификован у скупштини Србије 12. фебруара ове године. Јавност Србије се донекле  „пробудила“ тек након овог трећег споразума са НАТО, којим је само (дефинитивно?) институционално заокружено  неформално приближавање Србије НАТО-алијанси. Хоћу рећи, можда Србија није формално ушла у НАТО, али НАТО у Србију увелико јесте. И управо ово је, свиђало вам се то или не, једна од најконкретнијих тековина три и по године СНС-овске власти над Србијом. Наравно, уз „Бриселске споразуме“ са Приштином. Све остало је више-мање само пропагандна магла и дим.    

Реално говорећи, са ова три споразума, Србија, заправо, и не мора формално да улази у НАТО, јер ионако примењује оснивачке уговоре НАТО и потчињава свој суверенитет НАТО стандардима и НАТО команди практично у истој мери у којој то чине и пуноправне чланице ове организације.

Иако је у први мах изгледало да је – по обичају – била помало затечена, званична Москва је у року од неколико дана чак два пута „изразила забринутост“ због оволиког приближавања и „примицања“ Србије у НАТО, подсетила званични Београд на његово зарицање у војну неутралност, те оценила да је на делу „наметање Штокхолмског синдрома Србији и српском народу“, односно понижавајуће идентификације са агресором која се намеће читавом народу. Констатација је у основи тачна. Али се, ваљда због дипломатских и пријатељских обзира, прећутало да овај Штокхолмски синдром Србији не намећу само Вашингтон и Брисел (њихов циљ и њихов интерес је јасан), већ у тој самопонижавајућој операцији, нажалост, кључну улогу игра актуелни режим и његови медијско-политички телали. И ту не помаже никакво медијско спиновање, нити провидан покушај успостављања лажне симетрије у виду поново актуелизоване спремности да се, тобоже, исти (дипломатски) статус додели и руском хуманитарном центру у Нишу.

Чак и уколико на крају, због пропагандних поена, приближавања избора и умиривања руске стране, коначно и дају дипломатски статус руским припадницима овог центра, то неће и не може створити никакву равнотежу, нити потрти штету која је направљена серијом претходних потеза и уговора са Алијансом. И зато треба отворено рећи да то што ради актуелна власт ради није никаква „неутралност“. Баш као што се, евентуално, наизменично пузање не може назвати „балансирањем“. А још мање самосталном спољном политиком.

НСПМ