Израелски рат и Нетанјахуово коцкање

Подршка америчке Демократске странке за Израел брзо опада – „идеолошки потрес”, како је то назвао Питер Бeнарт (уредник Џуиш Карентс). Од 7. октобра прошле године „то је постао земљотрес” – „велики раскол”.

Ово се односи на стапање либерализма са ционизмом, који је дуго одређивао Демократску странку: „Израелски рат у Гази до крајњих граница је убрзао преображај америчке левице. Солидарност са Палестинцима постала је суштински важна за левичарску политику – као што је то подршка права на вршење абортуса или противљење употреби фосилних горива. И, као што се десило током Вијетнамског рата и током борбе против јужноафричког апартхејда – левичарски жар преобликује главни ток либералне политике”.

Теорија замењивања

Једноставно речено, заједно са израелским окретањем према екстремној десници – пропалестинска подршка у САД је ојачала. До новембра 2023. године, 49% америчких јеврејских гласача старости између 18-35 година се противило Бајденовом захтеву за додатном војном помоћи Израелу. Ово је један вектор, један правац кретања унутар америчке политичке заједнице.

На другој страни, амерички Јевреји – од којих су већина посвећеници ционизма; они који воде установљене институције – виде да им је либерална Америка постала све мање идеолошки пријемчива. Они одговарају на ово политичко кретање тако што стварају политички савез са америчком десницом.

Нетанјаху је запазио да су Израел и „пробуђена” (woke) Демократска партија ступиле на различите путање пре неких десетак година – што је преусмерило Ликуд и израелску десницу од Демократа према америчким евангелистима (и стога, у ширем смислу у правцу Републиканске странке).

Амерички Јевреји протестују унутар Рокфелер центра тражећи прекид ватре у Гази, Њујорк, 26. фебруар 2024. (Фото: Reuters/Eduardo Munoz)

Као што је некадашњи истакнути израелски дипломата Алон Пинкас забележио 2022. године: „Код Нетанјахуа сви односи су увек трансакциони. Стога је током последње деценије, или нешто више од тога, развио своју сопствену злокобну верзију ‘теорије замењивања’: већина евангелистичких хришћана ће заменити велику већину америчких Јевреја. Пошто се све своди на бројеве – евангелисти су пожељнији савезник”.

Бенарт пише: „Присталице Израела су и даље не само добродошле у Демократској странци већ су такође и доминантне. Али предводници ових институција више не представљају већину своје базе”.

„Сенатор Шумер, највиши јеврејски представник у јавном животу, признао је постојање ове поделе у свом говору раније овог месеца, када је рекао – најупечатљивијом реченицом свог говора – да он ‘може да разуме идеализам који надахњује посебно многе младе људе, те да они подржавају решење које подразумева једну државу’”. Решење – отворено речено – које не укључује „ционистичку државу”: „То су речи политичара који разуме да његова странка пролази кроз дубоки преображај”.

Двострана стратегија

Број младих који су вољни да мењају ствари је већи него што се признаје – посебно међу миленијалцима и припадницима генерације Зед – потоњи се придружују покрету за солидарност са Палестином, који постаје све већи, али и све радикалнији. „Тај растући радикализам ствара парадокс: то је покрет који обухвата све више и више америчких Јевреја – али којем је истовремено све теже да објасни како се израелски Јевреји уклапају у визију палестинског ослобођења”, забринуто бележи Бенарт.

Овај јаз је Бајденова администрација покушала да премости својим необичним држањем пред Саветом безбедности УН прошле недеље, када су САД биле уздржане током гласања за „Резолуцију о примирју и ослобођењу талаца”. Овим држањем Бела кућа је намеравала да „задовољи обе стране”. Прво, (старије) америчке Јевреје који се и даље идентификују и као прогресивни и као ционисти. Потом, делујући на другом правцу – апеловањем на оне који сагледавају растуће савезништво између водећих ционистичких институција и Републиканске партије као непријатно, или чак неопростиво (и желе да се масакри у Гази сместа окончају).

Амбасадорка САД у УН, Линда Томас-Гринфилд, и амбасадор Алжира Амар Бенџама, аплаудирају током састанка Савета безбедности на којем је изгласан хитан прекид ватре у Гази, у седишту УН у Њујорку, 25. март 2024. (Фото: Angela Weiss/AFP)

Трик са резолуцијом није, међутим, био добро промишљен (што постаје готово навика Беле куће). САД погрешно наводе шта садржи резолуција, тврдећи да је она „необавезујућа”. Њујорк тајмс је, заправо, погрешно цитирао резолуцију, наводећи да она „позива” на примирје – што не чини.

„Резолуције Савета безбедности су правно обавезујући документи [као што је овде објашњено]. Оне, стога, користе врло особен језик. Уколико Савет безбедности УН ‘позива’ да се нешто учини – то нема стварних последица. Резолуција у вези са чијим су изгласавањем САД биле уздржане не позива Израел или Хамас да учине ово или оно. Она захтева да учине нешто”.

Двострана стратегија Бајденове администрације предвидљиво се нашла у процепу: као што каже Бенарт, „ствари нису тако једноставне”. Мелем који је требало да представља резолуција не може да разреши структурални преображај који се одиграва – Газа намеће опредељивање. Амерички Јевреји који су тврдили да су и прогресивни и ционисти морају да одаберу. А оно што одаберу имаће огромне изборне последице у превртљивим америчким савезним државама, као што је Мичиген, где амерички левичарски активизам потенцијално може да одреди исход председничких избора.

„Бајден је кривац”

Вероватно ће малобројни бити задовољни Бајденовим колоплетом пред Уједињеним нацијама. Ционисти који су део естаблишмента су бесни, а „левичари” ће сматрати уздржан глас у Савету безбедности за плацебо. Погрешно означавање резолуције као „необавезујуће” ће озлоједити друге чланице Савета безбедности УН, које ће се сада залагати за још оштрију резолуцију.

Оно што је још значајније јесте да је овај колоплет показао Нетанјахуу да је Бајден слаб. Расцеп који је настао у странци донео је једну дозу нестабилности: политичко тежиште се може померити у било ком правцу унутар странке, или би чак могло доћи до снажења републиканаца који сагледавају борбу против Палестинаца кроз „америчке наочаре”, изједначавајући је са идентитетском политиком у сопственој земљи.

Нетанјаху (боље од било кога) зна како се плива у мутним водама. Трик пред Уједињеним нацијама изазвао је, очигледно, и буру у Израелу. Нетанјаху је узвратио отказивањем посете делегације високог нивоа Вашингтону која је требало да разговара о израелским плановима за Рафу. Он је рекао да резолуција „даје Хамасу наду да ће им међународни притисак омогућити да дођу до примирја без ослобађања талаца”. Порука: „Бајден је кривац”.

Амерички председник Џо Бајден разговара телефоном са израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом у Овалном кабинету у Вашингтону, април 2024. (Фото: The White house via Reuters)

Онда је Израел опозвао свој тим преговарача о таоцима из Катара, пошто су десетодневни разговори запали у ћорсокак. То је изазвало серију узајамних окривљавања између САД и Израела. Нетанјахуов кабинет оптужио је Хамас за непопустљивост до које је довела резолуција Уједињених нација. Поново је порука била: „Разговори о ослобађању талаца су пропали; Бајден је кривац”.

Бела кућа, према извештајима, види ову „буру” углавном као исконструисану кризу коју ствара израелски премијер како би водио рат против Бајденове Беле куће. „Бајденов тим” је, што се овога тиче, у праву (иако постоји истински бес на израелској десници против резолуције која се сагледава као умиривање „прогресиваца” – поново „Бајден је кривац”).

Очигледно, односи између Израела и САД крећу се дуж опадајуће путање. Бајденова администрација очајнчки жели да се ослободе таоци и постигне примирје. Њихова целокупна стратегија зависи од тога! И Бајденови изгледи на изборима зависе од тога.

Он ће постати свестан да ће десетине хиљада Палестинаца у Гази, по свој прилици, умрети од глади у скорије време, а да ће свет то гледати на друштвеним мрежама и дању и ноћу. Џо Бајден је бесан. У погледу избора ствари не стоје нарочито добро за њега. Он то зна, и сумња да Нетанјаху намерно намеће борбу.

„Тотална победа” Израела

Само да будемо јасни: кључно питање јесте, ко исправно чита „политичко стање на терену”? Има много оних који клевећу Нетанјахуа – како код куће, у Израелу, тако и унутар америчке Демократске странке – али током његових 17 година на власти, његов интуитивни осећај за промене на америчкој политичкој сцени, за политички маркетинг и за расположење израелских гласача – никада нису оманули.

Бајден жели да Нетанјаху оде са власти. То је јасно. Али са којим циљем? Бела кућа изгледа има велике потешкоће да прихвати реалност да чак и уколико би Нетанјаху отишао – политика Израела ће углавном остати непромењена. Истраживања јавног мњења не остављају ни најмању сумњу у овом погледу.

Раздражљиви и озлојеђени становник Беле куће можда би увидео да је „Ганц”, мекши, попустљивији саговорник, али шта с тим? Како би то помогло? Израелски правац деловања је одређен огромном променом у израелском јавном мњењу. А за Газу нема очевидног „практичног” решења.

И можда је Бајден у праву да је његова свађа са Нетанјахуом намерна политичка конструкција. Као што је водећи изралески коментатор Бен Каспит забележио: „Још 1990-их година прошлог века, након што је млади Нетанјаху први пут упознао америчког председника Била Клинтона, Клинтон је био изненађен Нетанјахуовом ароганцијом. Односи са Клинтоном су се лоше завршили. Нетанјаху је изгубио изборе 1999. године и приписао је овај пораз америчком мешању”.

„Када се Нетанјаху вратио на власт 2009. године, он се суочио са још једним демократским председником – Бараком Обамом. Пошто је научио лекцију из свог односа са Клинтоном, који је био популаран у израелској јавности, Нетанјаху је претворио америчког председника у врећу за ударање у самом Израелу”.

Председник САД Џо Бајден се грли са израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом приликом своје посете Тел Авиву, Израел, 18. октобар 2023. (Фото: EPN/Newscom)

„Сваки пут када би Нетанјаху лоше стајао у истраживањима јавног мњења, покретао је сукоб са Обамом након којег би се опорављао”, каже извор који је радио са Нетанјахуом током тих година, говорећи под условом да остане анониман. „Он је успевао да убеди јавност да Обама мрзи Израел и да себе постави као једину особу која томе може да се супротстави”.

Овде је суштина идеје да би Нетанјахуово инаћење Бајдену могло да послужи и другој сврси. Једноставно речено, „решење” Бајденовог тима за Газу и Палестину није оствариво, уколико се у обзир узме данашње изралеско расположење. Пре 25 година би тако нешто можда и било могуће. Али онда је преовлађујућа политика САД да се „Израел учини безбедним” поткопала сва политичка решења, укључујући и оно које би обухватило постојање две државе.

Нетанјаху и (даље) обећава израелску „тоталну победу” над Хамасом, иако зна да је потпуно потчињавање ове групе немогуће. Његов излаз из ситуације јесте „да окривљује Бајдена” као некога ко онемогућава Израел да оствари потпуну победу над Хамасом. Отворено речено, нема једноставног војног решења за Хамас – никаквог. Израелски наводи о уништењу 19 Хамасових батаљона у Гази су пропаганда која се сервира Белој кући а коју ова, изгледа, без задршке прихвата.

Нетанјаху вероватно зна да ће Газа постати подручје непрекидне побуне и окривиће Бајдена – који је већ постављен као „врећа за ударање” – за то покушава да наметне палестинску државу против воље народа Израела.

На сличан начин, Бела кућа је, изгледа, погрешно протумачила „ситуацију на терену” у вези са договором о таоцима, замишљајући да Хамас није озбиљан у својим захтевима. Стога није било озбиљних преговора: пре су се САД ослањале на притисак – користећи савезнике да притисну Хамас и принуде га на компромис, преко Катара, Египта и других арапских држава – уместо да се размотре захтеви Хамаса. Али дипломатски притисак, очекивано, није био довољан – он није променио средишње Хамасове позиције.

Нетанјахуово коцкање

„Налазимо се у тешкој пат позицији. То уопште није за показивање. Постоји дубок јаз. Можемо да се узајамно оптужујемо, али то неће вратити таоце кућама. Уколико желимо договор – морамо да прихватимо реалност”, каже један израелски званичник, након што су се Барнеа и његов тим вратили из Дохе празних шака.

Уз извесно непосредно искуство у оваквим преговорима, могу да наслутим да Нетанјаху зна да не би политички преживео цену коју је потребно платити (у погледу ослобађања затвореника) да би договор био постигнут. Стога, укратко, сукоб који је исконструисан с Бајденом око уздржаног гласа приликом изгласавање резолуције Савета безбедности може се гледати као Нетанјахуов одговор на нереалистичне (како он сматра) политичке смернице Бајденове администрације. Ове политичке смернице потичу из доба које се потпуно разликовало од данашњег суманутог апокалиптичног магновења о новој „Накби”.

Протест Јевреја против владе израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа, у циљу позивања на прекид ватре у замену за ослобађање талаца које милитантна група Хамас држи у Појасу Газе, испред Кнесета у Јерусалиму, 31. март 2024. (Фото: AP Photo/Leo Correa)

У међувремену, Нетанјаху ће предводити своје „трупе”. Непосредан притисак ће бити испољен кроз изузетно моћне проционистичке политичке структуре, а тај притисак – заједно са спонтано насталим притисцима републиканаца и проционистичким институционалним вођама из Демократске партије – могао би да успешно сузбије растуће снаге прогресиваца.

У најмању руку ови притисци могу да створе контратежу која ће присилити Бајдена да тихо подржава Израел тако што ће наставити да га наоружава; као и да јавно прихвати Нетанјахуово проширење рата као јединог начина да се поврати израелска способност одвраћања, узимајући у обзир да он зна како војне операције у Гази неће помоћи да се поврати регионално одвраћање, нити ће то донети Израелу „победу”.

Поштено говорећи, Џо Бајден је сатерао себе у ћошак прихватањем превазиђених „политичких алатки”, суочен за брзо променљивом ситуацијом у Израелу и другде у региону – где је деловање на стари начин постало ирелевантно. Са друге стране, Нетанјаху се олако коцка са израелском (и америчком) будућношћу – и могао би да изгуби.

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su