Синдром пасивних посматрача

До непружањa помоћи и пасивности појединца у групи долази јер свако од неког другог очекује да одговори на изазов, али и због процене присутних да би помагање жртви могло да буде опасно.

Ако вам на улици позли и осетите да губите свест, вероватно очекујете да вам пролазници приђу и помогну, да позову хитну помоћ. Ако сте ви пролазник који је приметио да је неком другом позлило на улици, вероватно бисте урадили оно исто што очекујете да би и други урадили да се то вама деси.

Ова елементарна солидарност је основа пријатељских међуљудских односа у заједници и чини кохезиону силу заједнице. Солидарност произлази из психичког механизма идентификације, да у другима видимо себе или некога ко нам је драг, и да пружамо ону помоћ коју бисмо желели да други пруже нама када нам затреба.

Људи у невољи

Психолошка истраживања су показала да када је у питању пружање помоћи непознатој особи у невољи, људи различито реагују у зависности од тога да ли су сами или су у групи. Много је већа вероватноћа да ће неко пружити помоћ ако је само он присутан. Ако је присутно још људи, ова вероватноћа се битно смањује. Објашњење је да сваки од присутних (посматрача или сведока) очекује да ће нека друга присутна особа бити та која ће пружити помоћ, због чега постаје неодлучан и не пружа помоћ.

Непружање помоћи и пасивност појединца у групи посматрача се једним делом објашњава тиме да међу њима долази до распршивања одговорности, тако да свако од њих очекује да неко други одговори на изазов ситуације. До распршивања одговорности долази и у групи која напада некога где се поједини њени чланови не сматрају одговорним за своје поступке, тако да су у групи много агресивнији него што би били да су сами.

Друга део објашњења је у процени сваког посматрача колико је за њега опасно да се умеша и помогне жртви. Уколико посматрач процени да би и сам могао бити жртва напада или да би могао да има неку другу негативну последицу, тада закључује да је боље да стоји по страни и да „гледа своја посла” или да напусти ситуацију.

У свакој заједници постоје приче о херојима, јунацима који су себе довели у смртну опасност штитећи неко добро које је важније од њихових живота. А оно што је важније од појединачног живота јесте сама заједница – животи других људи. Реч је о добро познатом архетипу спасиоца, храброг витеза који принцезу спасава од змаја. Људи у стварном животу се понашају друкчије од хероја у бајкама. Иако постоји морални императив да се помогне жртви, приоритет савременог човека је да сам не постане жртва. Последњих стотину година нас учи да наше друштво није наклоњено настрадалим херојима, да смо заборавни и несолидарни, да се често храброст не исплати.

Постоји више начина на које спасилац може да постане жртва. Један је тај да насилник своју агресију са жртве преусмери на спасиоца, тако да и он постане жртва. Други је да у свом обуздавању насилника примени „прекомерну” силу, тако да на суђењу испадне да је насилник жртва, а спасилац насилник. Трећи начин је да жртва постане прогонилац, а спасилац њена жртва.

Заштита од суђења

Једно од упозорења које сам добио када сам као млади лекар путовао у Америку било је да ако неко падне у несвест на улици, никако не пружам било какву медицинску помоћ. Разлог је што би иста та особа којој бих пружио помоћ, или њена родбина, а у случају неке негативне последице, могла да ме тужи и да захтева милионску одштету тврдећи да је управо нестручна помоћ једног лекара без америчке лиценце била узрок негативне последице. Због високих сума које је морала да исплати због „нестручног помагања”, полиција у Њујорку забранила је својим полицајцима да жртвама пружају прву медицинску помоћ. У Америци је то отишло толико далеко да су у морали да донесу специјални закон, „Закон доброг Самарићанина”, којим су оне који су помагали жртвама несрећа штитили од судског прогона због „нестручног” помагања.

Када се у школама и самоодбрана проглашава за насиље, када се наставницима који додирну насилника говори да и они врше насиље, онда је јасно да када се ученици озбиљно потуку, и наставнику и осталим ученицима једино остаје да позову полицију и да са дистанце сачекају расплет ситуације. Што се више право и правила удаљавају од правичности и здравог разума, више ћемо патити од синдрома пасивног посматрача.

Извор: Политика