Америчка хегемонија у Скандинавији

За 13. мај текуће године заказан је самит лидера нордијских земаља и САД-а , планиран да се одржи у Белој кући. Поред председника Обаме, скупу ће присуствовати и премијери Данске, Норвешке, Шведске и Исланда, као и председник Финске. 

 

Овај самит ће бити добра прилика за атлантистичког хегемона да се посаветује са својим скандинавским савезницима европског "римланда" (ободног подручја Евроазије по теорији британског геополитичара Макиндера, прим. прев.) о питањима "европске безбедности, трансатлантске трговине, и промоције демократских вредности", "тероризму, насилном екстремизму, еколошкој и нуклеарној безбедности", као и проблемима везаним за подручје Арктика и избегличку кризу. 

 

Питање "Европске безбености", пак, у контексту Скандинавије може да се посматра искључиво кроз призму гомилања војних снага ка Русији у циљу њеног "сузбијања". Поред овога, треба имати на уму и чињеницу да Норвешка и Финска деле копнену границу с Русијом, док Данска и Шведска стратешки контролишу улаз у Балтичко море. 

 

Фебруара месеца текуће године, руска телевизија РТ је пренела да НАТО пакт гомила тенкове и другу тешку борбену опрему у пећинама Норвешке које ту посебну намену имају још из времена Хладног рата. Норвешка је, уз Данску и Исланд, део скандинавског крила НАТО пакта и будући да Русија није угрозила ниједну од ових земаља, јасно је да се ради о стратегији "сузбијања" уско везаној за такође најављено отварање питања Арктика. 

 

Атлантистички интерес у подручју Арктика има неколико аспеката. У првом реду, из геополитичке перспективе, изградња војних база (и могуће размештање нуклеарног оружја у исте) на Арктику би САД-у и НАТО савезницима дало стратегијску предност над Русијом и приближило њихове војне снаге територији ове земље. У другом реду, област северног пола је богата сировинама попут нафте и гаса, чије је обиље пресудно за америчку економију. За атлантисте је све ово игра нулте суме у којој се приступ кључним тачкама севера планете мора остварити пре него што то пође за руком Русији или Кини. 

 

Поврх свега, будући да су поменуте скандинавске државе чланице Арктичког савета, њихова подршка би омогућила САД-у да заобиђе Русију, такође чланицу тог савета, у доношењу кључних одлука везаних за регион. Русија је, са своје стране, већ одговорила обнављањем неколико арктичких војних база из совјетског времена, као и изградњом неколико нових. 

 

Да ли ће се Северни пол претворити у још једно жариште вечитог сукоба копнене и поморске цивилизације, само ће време показати. Последице самита нордиских и лидера САД-а ће нам се у наредном периоду открити, док је већ сада јасна потпуна преданост Русије у спречавњау атлантистичке стратегије "сузбијања" у региону Арктика.