Родољуби уз Додика и српско-бошњачки договор

Највећа опасност за националне идентитете, па и српски и бошњачки, долази од мондијалистичких, анационалних и атеистичких кругова, који желе да националне идентитете потисну и замијене их својим (униформном културом, језиком, системом вриједности).
2015. године емисији на једној новосадској телевизији рекао сам да је предсједник Додик модерни свјетски политичар који се служи преварама и обманама, јер таква је свјетска политика, и он се најбоље носи са њом. Принцип са господом господски са „циганима цигански“. Преварио је Запад, који је очигледно очекивао да ће предсједник Додик наставити  са даљим слабљењем Републике Српске и јачањем БиХ. Преварио је и анационалне гласаче, који су га својевремено подржали и помогли да дође на власт. Прије неколико година, каже ми један од њих „Превари ме Додик, а ја мислио да је њему до национализма, као до лањског снијега, а он већи националиста...“

Сада, родољуби треба да стану уз предсједника Додика и да га народ приволи да стане на чело свеобухватног покрета добра, да изњедри идеје које ће заживјети и установе народа реализовати, да и код љевице и деснице буде и солидарност и традиција, успостави истински систем вриједности и обезбиједи политичко и национално јединство између политичара, народа и цркве, како би дошло до економског, моралног и сваког другог напретка – активирати велике ресурсе које има Република Српска. Коначно се мора прекинути, можда, од неког и смишљена подвала народу, да једне политичке странке потписују а друге реализују потписано на штету РС и српског народа, и тако у круг. Неопходно је да дође до ланчаног покајања од највиших до најнижих учесника лоших дјела, како би се тек тад све могло покренути на добро. Зашто мислим да је предсједник Додик најбољи за ту улогу? Има огромно искуство, енергију и жељу, јер бранећи Републику Српску, брани и себе од неких оптужби, а може и да исправи грешке у којима је и он учествовао. У овом времену тешко неко други може да се стави на чело таквог покрета и да се носи са великим проблемима, изазовима, па и искушењима које доноси власт.

Циљ глобалистичког неправедног центра моћи јесте да и политиком „завади па владај“ разбију државе и народе, како би све свели на привидно слободног појединца који би  том глобалистичком центру био у служби и на тај начин фактички загосподарио читавим свијетом.

Срби и Бошњаци треба да имају велику захвалност према Русији која је ставила у Савјету Безбиједности УН вето на британски приједлог резолуције у Сребреници, у којој се ратни злочин у Сребреници квалификује као геноцид. Да је таква резолуција усвојена, она би била непремостива препрека у српско-бошњачким односима, разлог гложења па и сукоба на обострану штету, а што је био и разлог изношења таквог приједлога резолуције. Бошњаци и Срби могу имати још једног потенцијалног, заједничког непријатеља, а то је хегемонистичка, перфидна политика Хрватске, која има тежњу да кроз један процес успије да контролише РС и ФБиХ. Хрватска је успјела да створи НДХ са преко 95% Хрвата, што је прије тридесет година многима било незамисливо. Сада, лукаво, додуше постепено, наступа са мирољубивом политиком код нас. У томе им помажу наши медији који доводе оне људе који причају, на први поглед, сасвим прихватљиву, мирољубиву политику, тако да би их Срби и Бошњаци ставили „као мелем на рану“. Уз талас агресивније политике и отварања статуса Хрвата кроз стварање трећег, хрватског ентитета, они стварају политички амбијент који би им омогућио да контролишу и усмјеравају процесе. Опасност се може указати још већом, ако се има у виду покушај стварања савеза између Хрватске, дрљевићевске и титогорске Црне Горе, као и оних који желе велику Албанију. Када би разголитили такву хрватску политику, у најкраћем би изгледала овако – Створили смо хрватско језгро, НДХ, без Срба, гдје се више не смије ни постављати питање статуса Срба а камоли за њихову личну имовину, 50.000 станарских права, огроман новац улаган у разне фондове итд. Из тог језгра ћемо се даље ширити и створити велику Хрватску, а „муслиманско цвијеће“ ћемо гурнути против Срба да гину за наше интересе.

Анализирајући мало дубље, закључујемо да оне анационалне снаге које су својевремено подржавале Додика да дође на власт, сада га најжешће руше, те да не би само због тога српски родољуби, и не само српски, требали стати уз предсједника Додика како би најбоље избјегли највећу опасност – сатирање националних идентитета. У томе морамо сви мудро учествовати, неизазивајући никог, како би на свјетском нивоу дочекали  боље околности које ће створити друга, антимондијалистичка снага коју предводи Русија.

Да нема спољашњег утицаја, Бошњаци и Срби не би били противници и непријатељи, већ би заједнички дошли до историјског договора, корисног за обе стране, таман он и значио мирно раздруживање.

И на крају сваки текст завршавам: Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.