Позадина англо-америчког рата против Русије

Можда су руско-амерички односи имали шансу док је Обама био на власти и када је у марту 2009. године, државни секретар, Хилари Клинтон, предложила свој смешни „ресет“, док је Медведев био председник Русије, а Путин био на месту премијера. Да је Вашингтон био пажљивији и понудио озбиљније алтернативе, вероватно би данас остварио геополитичку изолацију свог другог евроазијског проблема – НР Кине. Вес Мичел, амерички асистент државног секретара за Европу и Евроазију, недавно је сведочио пред Сенатом где је отворено разоткрио праве разлоге америчко-британских санкција Русији. Оне нису узроковане лажним оптужбама за мешање у америчке изборе, нити имају ишта са лоше осмишљеним тровањем оца и ћерке  Скрипаљ. Разлози су много дубљи и воде нас у период пре Првог светског рата, пре више од једног века.
Током сведочења пред Комитетом за спољне послове америчког Сената, 21. августа, Вес Мичел, који је наследио Викторију Нуланд, дао је веома искрену изјаву о правој америчкој геостратегији према Русији. Та изјава је раскринкала америчку геополитику више него што би Стејт Департмент желео, па су је зато убрзо уклонили са свог сајта.

Цензурисано

У својим уводним речима пред члановима комитета, Мичел је рекао: „Почетна тачка стратегије националне безбедности јесте спознаја да је Америка ушла у период супарништва са великим силама и да претходна америчка политика није у довољној мери схватила обим ових новонасталих трендова, нити је на прави начин припремила нашу нацију да им се успешно супротстави.“ Затим се надовезао следећим признањем:
„Насупрот оптимистичким претпоставкама бивших администрација, Русија и Кина су озбиљни такмаци који граде мартеријална и идеолошка средства како би угрозили амерички примат и вођство у 21.веку. Зато је један од главних интереса америчке националне безбедности спречавање непријатељских сила да загосподаре евроазијском копненом масом. Главни циљ спољне политике јесте припремање наше нације да се супротстави овим изазовима тако што ће систематски јачати, војне, економске и политичке темеље америчке моћи.“

У каснијој, цензурисаној верзији Стејт департмента уклоњене су реченице: „Зато је један од главних интереса америчке националне безбедности спречавање непријатељских сила да загосподаре евроазијском копненом масом,“ и: „Главни циљ спољне политике јесте припремање наше нације да се супротстави овим изазовима тако што ће систематски јачати, војне, економске и политичке темеље америчке моћи“. Пошто је то било званично сведочење пред Сенатом, оригинални текст је стајао до 7. септембра. Тако је Стејт департмент ухваћен у грубој грешци.

Ако бисмо застали за тренутак и размислили о речима Веса Мичела, оне су осионе и потпуно незаконите у смислу Повеље Уједињених нација, иако нам се чини да је данас Вашингтон у потпуности заборавио на овај важан документ. Мичел каже да је приоритет америчке националне безбедности „…спречавање непријатељских сила да загосподаре евроазијском копненом масом“. Он јасно мисли на силе које гаје непријатељски став према напорима Вашингтона и НАТО пакта да доминирају Евроазијом након распада Совјетског Савеза, који се одиграо пре четврт века.

Али, сачекајмо тренутак. Мичел наводи две главне силе које заједно, како каже, представљају тренутног непријатеља америчке глобалне надмоћи. Он отворено каже: „Русија и Кина су озбиљни такмаци који развијају материјална и идеолошка средства како би угрозили амерички примат и вођство.“ Међутим, америчка контрола Евроазије онда значи америчку контролу и окруживање Русије и Кине. Евроазија је њихов копнени простор. Изјава Веса Мичела у Сенату представља неку врсту искарикиране Монроове доктрине из 19. века: Евроазија је наша интересна зона, а „непријатељске силе“, попут Кине и Русије, које покушавају да контролишу своју суверену територију, постају де факто „непријатељи“.

Затим реченица да „развијају материјална и идеолошка средства…“ Шта би ово требало да значи, као оправдање за амерички одговор војним средствима? Оба народа моћно напредују упркос сталним економским санкцијама Запада како би изградиле своју економску инфраструктуру независну од НАТО контроле. То је разумљиво. Међутим, Мичелу то служи као оправдање за амерички позив на рат.

Да бисмо схватили какву је стратешку грешку начинио помоћник државног секретара за Европу и евроазијске послове неопрезно изговоривши ту реченицу и зашто је Стејт департмент пожурио да обрише његове изјаве, корисно је вратити се основама англо-америчке геополитичке доктрине. Овде је неопходна расправа о светоназорима оца геополитике, британског географа, Сер Халфорда Макиндера. У свом говору пред Краљевским географским друштвом 1904.године, Макиндер, који је спадао међу чврсте присталице империје, представио је један од најутицајнијих докумената међународне политике у задњих двеста година, од битке код Ватерлоа. Његов кратак говор насловљен је „Географски ослонац историје.“

Русија и заокрет ка Евроазији

Мекиндер је поделио свет на две примарне географске силе: морску против копнене моћи. На доминантној страни је оно што је назвао „прстеном база“ који повезује морске силе Британије, Сједињених држава, Канаде, Јужне Африке, Аустралије и Јапана и имају надмоћ у светским морима и трговинским рутама. Овај прстен надмоћних поморских сила био је неприступачан било каквој претњи копнених сила Евроазије, како је назвао овај огромни континент. Макиндер је даље нагласио да уколико би руска империја била способна да се прошири преко копна Евроазије те овлада великим природним ресурсима и изгради своју флоту, „онда би јој и владање читавим светом било надомак руке. … То се може десити ако би Немачка склопила савез са Русијом,“додао је он.

Свет је искусио два светска рата након Макиндеровог пророчког говора 1904. године, чији је главни циљ био сламање немачке нације и њене геополитичке претње по англо-америчку надмоћ у свету, као и спречавање мирног настанка немачко-руске Евроазије, која би постала „светска империја“, како су је означили Макиндер и британски геостратези.

Два светска рата осујетила су „покривање читаве Евроазије пругама“. Све до 2013. године, када је Кина прва предложила да се читава Евроазија покрије мрежом брзих пруга и другом инфраструктуром, укључујући енергетске цевоводе и луке, а Русија пристала да се придружи тој иницијативи.

Амерички државни удар у Украјини фебруара 2014. године био је јасно усмерен на подметање крвавог и дубоког клина између Русије и Немачке. У то доба, Украјина је била главни гасовод који је немачку индустрију снабдевао руским гасом. Немачки извоз свега – од машинских алата и аутомобила до брзих локомотива – у Русију, чија се економија брзо опорављала, померио је геополитички однос снага у корист новонастајуће немачко-руске Евроазије, а на штету Сједињених држава.

Оснивач Стратфора и Макиндеров ђак, Џорџ Фридман, у интервјуу из јануара 2015. године, назвао је амерички државни удар у Украјини „најочигледнијим превратом у историји“, рекавши: „… из америчке перспективе најопаснији могући савез био би савез Русије и Немачке. То би био савез немачке технологије и капитала са руским природним и људским ресурсима.“

Очајничке мере

Вашингтон сада постаје више него нестрпљив у покушају да постави ствари на околности пре неспретног државног удара у Украјини 2014. године. Тај удар је присилио Русију да озбиљније схвати стратешке савезе у Евроазији и убрза текућу сарадњу са Кином, као и повезивање са другим евроазијским суседима у Шангајској организацији за сарадњу.

Претходник Веса Мичела, Викторија Нуланд, чију је надменост видела Евроазија, рекла је америчком амбасадору у Кијеву: “Ј**** ЕУ.“ Нуландова је одала Вашингтон. Ту није реч о принципијелном дипломатском партнерству. Све се врти око империјалне моћи.

Мичелово признање да је „спречавање непријатељских сила да загосподаре Евроазијом“, заправо, америчка стратегија јасно објашњава Русији и Кини, ако су икада имале недоумица, да се води беспоштедни рат око тога ко ће контролисати Евроазију - њени народи, окупљени око Кине и Русије, или империјална англо-америчка осовина која стоји иза два светска рата вођена у претходном веку.

Због лошег управљала „ресетовањем“ односа са Русијом, чији је циљ био да Москву увуче у канџе НАТО пакта, Сједињене државе су данас принуђене да покрену рат на два фронта – против Кине и Русије. А за тај рат нису спремне.

Извор