Политичка ситуација у Шпанији

Егзистенцијална је потреба за образовањем нове владе након парламентарних избора одржаних 20. децембра 2015. године. Претходно одбачена идеја је била да се влада формира од либералне странке “Partido Popular” (Народна странка), победнице на изборима и носиоца 123 места у парламенту, али није било шансе да ова политичка снага окупи потребну већину од 176 посланика. Сада је фокус померен на другу по снази парламентарну странку, наводно социјалдемократску “PartidoSocialistaObreroEspañol” (Шпанска социјалистичка радничка партија), која је освојила 28% гласова, односно 90 посланичких места. 

 

Шпанска социјалдемократска радничка партија тенутно преговара с две нове политичке формације које су се шпанском политичком циркусу придружиле с циљем "обнове система". Реч је о Подемосу (69 посланичких места), посмодерном амалгаму прогресиваца и екстремне левице, и крајње либералном Циудаданосу (Ciudadanos, 40 места у парламенту). Обе странке су заинтересоване за коалицију са социјалдемократама, али су супротстављене једна другој. Подемос одбацује сарадњу с Циудаданосом због његове врло либералне политичке платформе, док Циудаданос Подемосу замера политику по националним питањима, пре свега њихову подршку каталонском референдуму. 

 

Социјалдемократе, пак, настоје да придобију подршку обе од наведених опција, јер једино на тај начин могу да преузму власт. Делимична алтернатива томе лежи у ослањању на подршку мањинских странака. Уколико до 3. маја не дође до договора, парламент ће бити распуштен а нови избори заказани за између 54 и 60 дана од тог датума, односно 6 месеци након децембарских избора. 

 

Дође ли до договора или не, резултати ће у сваком случају бити разочаравајући. Ниједна од наведених странака не заступа суштинску промену, било у идеолошком, економском, или социјалном погледу. 

 

Корумпирана либерална десница је напустила све етичке и моралне оквире (иако се још увек позива на духовност) и предала се притиску да се обезбеде продуктивност и добри економски резултати. Левица је, са своје стране, напустила сву револуционарну реторику и посветила се подржавању најарбитрарнијег могућег социјалног инжењеринга. Све наведене опције, с десна на лево, у мањон или већој мери деле несрећне либералне погледе на човекову природу, засноване на индивидуализму, материјализму, хедонизму, одбрани "светих вредности" "слободе", "једнакости", "људских права" итд. Оне делују попут правих завереника  с циљем ојачавања глобалистичке агенде која пориче и разара традицију, културу, и народе. 

 

Примера ради, у аутономној области Андалузије, на југу Шпаније, социјалдемократе владају без прекида још од 1978. године и постали су уточиште и "резервни положај" најапсурднијег прогресивизма. Недавно су одобрили још један у низу планова за увођење "родне равноправности" у наставу, који подразумева забрану да се у школском систему употребљава појам Андалужани, који мора да буде замењен појмом "андалузијско становништво". Уместо политичара, обавезно је коришћење термина "политичка класа", уместо ученика, треба рећи "ученице и ученици", уместо очева и мајки неутрално "родитељи", итд. Ове одредбе нарушавају принципе устаљене употребе језика и изазивају упозорења Шпанске краљевске академије везана за граматичка, логичка, синтаксичка и друга правила, која се жртвују зарад идеологизације свакодневног говора. Уколико се поменута упутства не следе, предвиђене су санкције у виду "денунцијације". Оваква политика се не ограничава само на језик, већ прожима све области образовања, културе, историје, и људске сексуалности.