Нови Зеланд у Уједињеним нацијама: Када миш риче
09.10.2016
Немоћ Новог Зеланда као нације се огледа у намери да то надокнади побожним предавањима на светским форумима, кад год се пружи прилика. Коришћење моралистичких бесмислица као дипломатског оружјa је прибежиште лицемера којима је на дневном реду да морално санкционишу неморалне методе, као што то чине Сједињене државе, или као Нови Зеланд, који је исувише слаб да било шта учини; као силеџије које се претећи бусају у груди и стежу песнице, али им недостаје храброст.
Али, кадгод представник Новог Зеланда стане за говорницу на неком регионалном или међународном форуму као што су, на пример, Уједињене нације, човек може бити сигуран да ће представник учинити све да изговори што више флоскула о горућим проблемима, који су далеко од обала Новог Зеланда, па се може безбедно упустити у још флоскула и паковање прича, и то са задовољством.
Премијер Џон Ки (John Key) је у политику дошао из финансија. Радио је са трговачким банкама и банком Федералне резерве из Сједињених држава. То га чини потомком глобалистичке елите, а када се буде повукао из политике, вероватно ће га наградити неким финим положајем у области међународних финансија, одакле је и дошао. Зато не изненађује што је Ки у свом говору у Савету безбедности УН тупаво следио линију Сједињених држава/глобалиста у вези са Сиријом, уверавајући вештачки ентитет, назван “међународна заједница” да је проблем Сирије веома озбиљан. Сирија је "озбиљан проблем" од када је “Пројекат за Нови амерички век” израдио нацрт за “непрестани сукоб” на Блиском истоку (Видети: А. Бовдунов, Катехон, 18. април 2016.), како неокони назвали своју стратегију, која се зове и “одбрана царства” (а царство је израелско) и спроводи се обарањем блискоисточних влада. На листи за одстрел или “за промену режима” остали су још само Иран и Сирија. Сирија је била и остаје примарна мета глобалних хегемона (Видети: “Rebuilding America’s Defenses”).
Ки се брзо упустио у критику оних који су наводно бомбардовали хуманитарни конвој, али реч није рекао о нападу америчких бомбардера на сиријске трупе, неколико дана раније (“U.S. bombed Syrian troops for an hour”).
Ки злослутно изјављује: Дугорочно, мораћемо да позовемо на одговорност оне најодговорније за ужасе и страхоте којих смо сведоци. Ово укључује оне који су одговорни за нападе хемијским оружјем. "Ми", значи Нови Зеланд, наставља да проповеда, док се крије иза Сједињених држава и УН. Ништа неће научити из пропаганде о лажним злочинима, која им је служила да оправдавају глобалистичке ратове против Србије, Ирака и Либије. Користе се исте методе и оправдавају истом реториком.
Ки није незаинтересовани објективни посматрач, без обзира што на типичан новозеландски начин позира са хуманитарним жаргоном. Он у Савету безбедности УН спроводи интересе глобалистичке ратнохушкачке клике, која је одговорна, не само за разарање Сирије и избегличку кризу која је уследила (а осигурана је уништавањем Либије), него и за то што је пре више деценија припремила позорницу за “судар цивилизација” стварњем такозваних “џихадиста”, који су служили као оружје против Совјетског савеза у Авганистану. Исту стратегију су користили против Милошевића у Србији, где се битка водила око минералних богатстава на Косову и против Гадафијеве успешне и стабилне Либије. Џихадисти су били канџе америчких интереса још од стварања Муџахедина. До које мере неко може схватити озбиљно Сједињене државе када тврде да подржавају “борце за слободу” у Сирији, Либији? Глобална стратегија Сједињених држава је исувише доследна да би се могла схватити као пука серија грешака, осим ако амерички стратези нису сви редом психотични. Употреба исламског тероризма се може сматрати једино политиком смишљеном да се осигура непрекидно стање хаоса у региону.
Једино што се може претпоставити је да, из ког год разлога да се не жели стабилност у региону, циљ је “непрестани сукоб”.
Ки изјављује: То, такође, значи да се борба против тероризма не користи како би се скретала пажња са постизања политичког решења. Тероризам је највећа последица рата у Сирији. Али тероризам није узрок рата у Сирији. Парадоксално је како “тероризам није узрок” сукоба, ако Сједињене државе шаљу бомбардере да би привидно “окончале тероризам”, али када легитимна влада покушава сâма да се одбрани од терористичких побуна, онда је влада крива за тероризам.
Ки је, такође, објавио да ће Асадов режим морати да оде. Он претпоставља да ће, као и његове глобалистичке газде, одлучивати које су владе и који државници прихватљиви. Они који нису прихватљиви, као што нису били прихватљиви Гадафи, Милошевић и Садам, биће буквално уловљени и погубљени. Уопште није важно то што је Асад изабрани шеф државе. Он је 2014. године изабран на слободним изборима. Гласало је 73,42% гласачког тела, упркос напорима сепаратиста и терориста да спрече одржавање избора. Медији “светске заједнице” су изборе одмах, рутински назвали “преваром”, без обзира што је на изборима био присутан и тим међународних посматрача. Али, то није био прави посматрачки тим, јер се није свидео глобалистима. Обарање Асада је за њих једини прихватљив исход. На председничким изборима, 2012. године у Сједињеним државама, гласало је 54,87% гласачког тела. Американци мање поштују своју по свету хваљену демократију, него Сиријци њихову. Стога је мандат америчког председника мање значајан, него Асадов.
Зашто не би Русија, Сирија и Иран наоружали побуњенике у Сједињеним државама - Афро-американце, Латиносе, Индијанце, а можда и беле Јужњаке, како би могли да збаце патетичну творевину која гази свет и зове се Америчка демократија? Тада би било много кукања, лелека и шкргутања зубима у Вашингтону и Њујорку, али би свет био много боље место, када би та пропала држава била растурена.
