Мисли о добру и злу (1)

ДУША ПРЕТЕЖНИЈА ОД ТЕЛА
Време је тица, која те кити шареним перјем, но, која ће доћи и да почупа своје. Ако будеш сувише везао душу своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах, како ће тада ружна бити нагота твоја!

БОГ НАЈВЕЋИ ТОЧАК
Велики точак спорије се окреће но стиже мали точак који се брже окреће. Што већи точак то спорије окретање и мање ларме; што мањи точак то брже окретање и више ларме. Ово важи како за ствари тако и за људе. Највећи точак у души човечијој јесте Бог. Његов се обим не види, нити се Његов ход чује од множине и ларме малих точкова. Но, кад се сви мали точкови у души утишају, душа се тек онда види у неизмерном божанском точку, којим је обухваћено небо и земља. И при тој изненадној и реткој визији душа осећа неисказану радост.
 
БЕЗБОЖНИК ЈЕ СЕБИ ЏЕЛАТ
Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст. Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу и телесном и душевном. Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати.
 
ЈАКИ ДУХОВИ
Није довољна само јачина воље, нити само јачина осећања, нити само јачина ума. Нити је све ово укупно довољно без светлог циља. Шта вреди атлету брзина ногу и јачина плућа, ако се свак у страху склања од њега и ако нико не жели помоћ његову? Све силне и бурне стихије природне, обучене у мрак ноћни, испуњавају путника страхом. Но, кад их јутарње Сунце осветли, путник се пријатељи с њима. Такви су и такозвани јаки духови. Обучени у таму егоизма и сујете они су страшило и људима и природи око себе. Но, када се осветле божанском светлошћу, они постају источник радости за све око себе. Јачи је град од кише, али зато ипак град нема пријатеља на земљи.
 
ДОБРОТА ЈЕ ДАЉНОВИДА
Доброта је даљновида и види најдаље узроке. Злоба је кратковида и види најближе узроке. Злоба и тица виде, да је потребан облак, да би пала киша. Доброта види, да је потребан Бог, да би пала киша. Злоба и магарац виде, да је потребно ђубре, да би растао кукуруз. Доброта види, да је потребан Бог, да би растао кукуруз.
 
ЦЕЛИНА ОЧИГЛЕДНИЈА ОД ДЕЛА
Увек је очигледнија целина него део целине. Ово свакако због смислености и целисходности целине. Очигледнији је храст него жир на храсту. Очигледнија су кола него осовина кола. Очигледнији је човек него рука човека. Целина природе очигледнија је него ма која ствар у природи. Бог је очигледнији од природе и од свега у природи. Но кад се човек загледа у жир на храсту, жир му постаје очигледнији од храста. Кад се загледа у точак, точак му постаје очигледнији од кола. Кад се загледа у руку, рука му постаје очигледнија од човека. Кад се загледа ма у коју ствар у природи, та ствар му постаје очигледнија од природе. Кад се загледа у природу, природа му постаје очигледнија од Бога. Но ова очигледност дела јесте тренутна, док је очигледност целине трајна. Отуда Бог је највећа и најтрајнија очигледност.
 
ЋУТАЊЕ
О три предмета не жури да говориш: о Богу – док не утврдиш веру у Њега, о туђем греху – док се не сетиш свога, и о сутрашњем дану – док не сване.
 
ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим. Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у друштву; – прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога; друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим будућим.
 
СЛАБИЋ
Злочин је слабост, а не снага. Злочинац је слабић, а не јунак. Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе, па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази, него по слабости. Тим начином гомилаћеш снагу у себе и бићеш као море, које се не излива да потопи свакога дерана, што се у њ баца каменом.
 
БРИЉАНТНА ШИМЕРА
Око није сито гледања, нити је ухо сито слушања. Свет је овај у целини као једна бриљантна шимера, но он је сама жалост у појединостима; исполинска храброст у целини, а мишији страх у појединостима; непобедни замах живота у целини, а очајно умирање у појединостима.

И сва ова бриљантна шимера не може заситити ниједно око, нити и једно ухо, још мање може загасити жеђ телесних жеља, а најмање може она заситити жеђ духовну. Јер као што једна кап воде падне на врео језик ожеднелог путника и напоји га, тако и цела ова васиона – једна врела кап – пада на жедни дух и не само не напаја га, но управо та једна врела кап – васиона – и ствара жеђ и разгорева жеђ до безумља. Заиста, свет је и постао да створи жеђ код човека, но не и да је угаси.
 
ДУША ВИДИ
Наше очи, саме по себи, виде онолико колико и наше наочари. Наше уши, саме по себи, чују онолико колико и метална слушалица на њима. Наш језик, сам по себи, говори онолико колико и клатно у звону. Но, зато што наша душа види, очи наше виде. И зато што душа чује, уши чују. И зато што душа носи смисао, језик говори смислено. Да су очи наше као језеро, без душе оне би виделе као и језеро што види. Да су уши наше као пећине, без душе би оне чуле колико и пећине чују. Да је језик наш звучан као клатно у звона, без душе он би говорио колико и клатно говори.
 
ИНТЕРВЈУ
Једини искрен интервју научника с природом јесте:
– Природо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?
Једини искрен интервју историка са историјом јесте:
– Историјо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?
Једини искрен интервју светитеља с Богом јесте:
– Боже, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?
Непогрешан одговор у сва три случаја јесте:
– Човече, нађи мене у себи!
 
ДОБИТАК И ГУБИТАК
Кад се добитак гледа изблиза, види се као добитак. Кад се добитак гледа издалека, види се као губитак. Кад се губитак гледа изблиза, види се као губитак. Кад се губитак гледа издалека, види се као добитак. Добијање Бога једини је добитак, који је добитак и изблиза и издалека.
 
ИШЧЕЗНУЋЕ
Највећи ћеш бити онда, када себе мишљу претвориш у ништа; када се духом уздигнеш до Духа бескрајнога и безданога и посматраш себе из висине, из даљине, као један објекат, исто онако објективно као што сада, из тела посматраш све остале објекте око себе; када из те висине, даљине, погледаш на себе као на умрла, као у прах развејана ишчезла и осетиш сва остала тела – сва и свачија – као и своја; када се уживиш у Бесмртност и Живот, те сагледаш ништавни и узалудни посао смрти и сагледаш саму смрт у прошлости, велим у прошлости, но без садашњости и будућности.
Тада ће ти смрт, што непрестано прети да ти однесе тело, бити не више страшна од ветра, што прети да ти однесе шешир.
Јер ћеш тада знати, да душа твоја може бити без тела као и глава без шешира.
 
ОПЕТ ТО МАЛО ДРУКЧИЈЕ
Свака врлина проузрокује самозаборав. Свака врлина у пуној мери својој проузрокује самоишчезнуће. Врховна врлина, љубав, означава најпотпунији самозаборав и најпотпуније самоишчезнуће. Самозаборав прелази у самоишчезнуће, самоишчезнуће прелази у вечни живот. Кроз оно што је дуго ми познајемо оно што је кратко, а кроз оно што је кратко ми познајемо оно што је дуго. Кроз дуге године труда, досаде и самољубља, ми познајемо ову кратку временост, а кроз кратке тренутке врлине ми познајемо неизмерну вечност.
 
ПЕХАР СЛАСТИ
Кад би ти понудили златан пехар са најбољим вином у свету и рекли: Пиј, но знај, да је на дну скорпија – да ли би пио?
У сваком пехару сласти земаљске налази се на дну скорпија. И уз то, нажалост, пехари су ови тако плитки, да је скорпија увек близу усана.
 
СМРТ
Између ћутања неба и земље огорчено се препиру мудраци: „Шта је материја“ и „шта је дух“? А смрт на гробљу седи и одлучно одговара: „Материја је тесто, дух је квасац, ви сте хлебови, а ја гост“.
 
НАД МРТВИМ СИНОМ
Мајка спрема сину постељу од кашмирске вуне и балдахин од монголске свиле. Једна ноћ и две, а треће син лежи у постељи од иловаче са лане закопаним мрцом, лежи без сласти, горчине и сна. Долазе победиоци земље; долазе победиоци мора; долазе победиоци ваздуха и доносе мајци, ради утехе и своје сузе.
– Где су ваше слављене победе, кад ми доносите оно што јаке имају и сувише?
 
СМРТ СУЖЊА
– Култура и прогрес! – хвали се сужањ живота сужњу живота.
– Хоћеш да кажеш: чишћење и осветљење тамнице? Но, ко ће нам пробити зид тамнице.
– Сужањ пита сужња.
И две речи, са два срца роне у подрум тамнице.
 
ГДЕ ЈЕ ГОСПОДАР ГОЗБЕ?
На грудима лешине коњске орао стоји и једе. На грудима орла време стоји и једе. На грудима времена вечност стоји и једе.
Хиљаде посматрача – са својим орлом на грудима – гледају и виде део слике; једва десет од хиљаде виде други део; а једва jeдaн од десет види трећи део. Међу хиљаде ах и јаох је чути најређи усклик видовитог: Ено, над вечношћу, господара гозбе!
 
СМРТ ИЗНЕНАДА
У банци банкар радосно броји, колико хиљада дана још може јести. А гладан гробар са гробља посматра град и мисли: из чијих ли ће зуба сутра испасти хлеб?
 
НЕ ПОНЕТИ СЕ МУДРОШЋУ
Не понеси се мудрошћу.
Ни туђом, јер није твоја.
Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много.
Ниједна лампа не гори док се не долива.
Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.
 
ЛОПОВ И МОЉАЦ
Ако си богат само оним, што лопови могу украсти и мољци појести, са чим ћеш остати ако лопови збиља украду, и мољци поједу?
 
ПУСТИЊА ЗНАЊА
„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.
 
ИСТИНА СЕ ОТКРИВА ЉУБАВИ
Тражити истину, значи тражити предмет љубави. Тражити пак, истину као оружје, или тражити је ради употребе, значи тражити истину ради прељубе. Ко тако тражи истину, томе истина баца кост, коју тражи, али сама се скрива од њега иза зидова од три света. Иза зидова, душо, од три света!
 
ИСТИНА ЈЕ НАЈБЛИЖИ СРОДНИК
Ако тражиш истину с љубављу, и ради љубави, она ће ти се показати у оноликом сјају лица свог, колико тражиш понети, а да не изгориш. И, донеће ти у мираз све што ти је на потребу. Но, ти ћеш махнути руком преко свега, јер ћеш осетити да ти је све непотребно изван сјаја и слатког лица истине. Па, кад у тумулту света изгубиш за час из вида лице истине, осетићеш се тужан чак и међу најближим сродницима и најбољим пријатељима. Као дете у пуној соби браће и сестара, но у одсуству мајке! Ближи је сродник детету одсутна мајка, од све присутне браће и сестара. Тако ћеш и ти осетити да ти је најближи сродник истина и за три света, него браћа и пријатељи са којима вечераш за истом трпезом.
 
ШТО ГОД ТКАШ, ВЕЗУЈ КОНЦЕ ЗА НЕБО
Сва дела твоја, која учиниш, не у име неба и без дозволе неба, донеће горак плод, јер их небо неће облити својом благодатном кишом ни обасјати својом животворном светлошћу. Што год намераваш, ослушни савет неба. Што год ткаш, везуј конце за небо.
 
У ДРУШТВУ И У САМОЋИ
Уколико се год мудрији показујемо пред људима, утолико се луђи осећамо пред самим собом. Уколико год више истичемо пред људима своје врлине, утолико се јаче истичу пред нама самимa одговарајуће слабости и пороци. Један војник исповедио је свом пријатељу, да кад год је у друштву истицао и описивао своје јунаштво у рату, у његову свест неодољиво су се тискале слике свију његових пораза и кукавичлука у животу.
 
ПОХВАЛА И ПОКУДА
У овоме свету ми смо као роба изнета на пазар. Једни трговци дижу нам цену до небеса, други је обарају до ништа.
Похвала или покуда, која нам од људи долази, увек дели нашу душу на двоје; једном половином душе ми се радујемо похвали, а другом жалостимо и једном половином душе ми се жалостимо због покуде, а другом радујемо. Јер осећамо у тајанственим дубинама сопственог сазнања, да ни сама похвала ни сама покуда није казала све о нама. Буди опрезан према крајњим похвалама и крајњим покудама, и сматрај да си од првих мањи, а од других већи. Да не би полетео без крила и да се не би поништио без надежде.
 
ИСТИНА ЈЕ БИЋЕ
Истина није мисао, није реч, није однос предмета, није закон. Истина је Биће. Истина је сила животодаpна, што живот даје свему; истина је биће, које прожима сва бића. Истина је као ваздух – но није ваздух – у коме пливају сва бића; као светлост – но, није светлост – којом сијају сва бића на небу и на земљи. Истина је Биће. Мало који језик у свету има тако добру и изразиту реч за оно што јесте као српски (словенски) језик. Истина је оно, што је увек исто. Ништа није увек исто и непроменљиво и равно само себи осим истине.
 
СТРАХ ОД СЕБЕ
Ко се никад није уплашио себе сâмог, тај не зна за страх. Јер сва чудовишта спољашња, којих се човек страши, налазе се унутра у њему и то у неразблаженој есенцији. Постоји некаквa бездан у нама, над коју када се човек једном наднесе остаје до смрти задивљен и устрашен. Сви светови могу стати у ту бездан и не испунити је. И са свима нашим именовањима та бездан – душа, ум, воља, осећаји, ефекти, страсти, унутрашњи човек, словесност – бездна остаје неисказана, неопредељена и безимена. Човек се простире донде докле се његова глад простире. Простирање једног дивљака иде докле и поглед његових очију. Простирање једног вишег духовног човека иде далеко из граница васколиког света. Нека се сва васиона претвори у једну трпезу и сви њени дарови изнесу на ту трпезу, један виши духовни човек устаће иза трпезе. Јер она је као и „богодељна“ за убожјаке духовне, цела ова китњаста, свадбена васиона. Она и не постоји за то, да засити глад, него да створи глад. Како може она заситити глад једног вишег човека? Како може она заситити онога, коме је она и створила глад?
 
ПОГЛЕД
Очи су тачка сусрета душа, казао је један мудрац. Погледом се душа упија у душу. Поглед је као лампа, с којом ми улазимо у туђу душу, да је испитамо и познамо. Кад погледамо слепцу у лице, ми узалуд тримо тачку сусрета, и осећамо при том неку мистерију, која нас мори као кад чујемо жубор реке понорнице под ногама, или као кад видимо кућу без прозора. Поглед је врло јак коноп, којим природа везује човека за себе. Чулном човеку сва се природа представља једино у формама. Он се зауставља код сваког предмета и његово чуђење пада на сваку форму. Духован човек пак, растапа огњем свога ума све форме у некакав првобитни елемент и чуди се над тим јединим елементом. Но и ово је само почетак духовности.
 
ОД ВИДИКА ЗАВИСИ МИР
Што ужи видик, то већи немир. Што шири видик, то мањи немир. Најшири видик, божански мир. Што ужи видик, то већа цена себи. Што шири видик, то мања цена себи. Најшири видик, најмања цена себи. Кад би охола жаба из бунара стала покрај океана, изгубила би своју охолост.
 
САСТАВ ОВОГА ЖИВОТА
Овај живот не би се могао замислити без трога: Среће, несреће и смрти. Нешто среће, нешто несреће и смрт омогућавају овај живот. Морална хемија овога света још је чуднија од физичке хемије. Срећа је дар Божији, несрећа допуштење Божије, а смрт победа Божија. Стална срећа, без примеса несреће, постала би безбојна и досадна. Стална несрећа, без смрти, учинила би овај живот паклом без излаза. У срећи људи неће-хоће да се сете Бога; у несрећи хоће-неће да се сете Бога, а у смрти морају да се сете Бога.
 
БЕДНОЋА И ПРАЗНИНА
Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина. Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.
 
ТКАЊЕ И ОСИПАЊЕ
Ако дању ткаш, а ноћу осипаш, никада нећеш саткати. Ако дању зидаш, а ноћу рушиш, никада нећеш сазидати. Ако се, дакле, молиш Богу, а чиниш оно што је зло пред Богом, никада нећеш моћи своју душу ни саткати ни сазидати.
 
ЕXО СВОЈЕ ДУШЕ
Цела природа личи на један клавир, на коме су створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје душе.
 
ЛЕПОТА ПРИРОДЕ
Сва лепота природе долази од тајанствености Тајанственога. Без ове тајанствености Тајанственога природа не би могла ни за тренутак задржати ону тиху и чедну лепоту, која кроз њу просијава. Сва створена природа је облак, који задржава силну светлост и умерава пламен Божанства. Танкост или дебелост тог облака зависи од нашег духовног вида. За префињене духове тај облак је танак и прозрачан, за грубе дебео и таман.
 
ЧУЛА, РАЗУМ И УМ
Разум има на служби пет чула, ум има једно чуло. Чулo ума јесте разум. Разумни су они људи, код којих разум господари чулима.
Умни су људи виши од разумних, као што су разумни људи виши од чулних. Умни су они људи, код којих ум потпуно господари разумом, то јест код којих ум само прима искуство, које му доноси разум, као сиров материјал, који он претвара у нешто сасвим друго, што и не личи на разумом донето му искуство. Као што стомак прима споља храну и претвара је у крв, то јест у нешто што и не личи на примљену храну! Људи пак, код којих разум преовладава умом и искуство разума остане једини – несварени – садржај ума, постају безумни. Као што се говори о поквареном стомаку и несвареној храни, тако се може говорити о поквареном уму и несвареном – неживотвореном – искуству. И као што један организам мора да пропадне при огромној количини хране, но без моћи сваривања, тако и ум мора да се помрачи при огромној количини искуства и знања, кад изгуби моћ контроле обим и моћ преобраћања овога у нешто сасвим неслично.
 
ЧИМЕ СЕ ХВАЛИШ?
Чиме се хвалиш? Златом? То исто злато држала је планина у себи и није се хвалила. Оделом? Ту исту свилу носила је гусеница у себи и није се хвалила. Здрављем? Још боље здравље има вук у гори, но не хвали се. Апетитом? Мравојед с апетитом једе мраве до смрти, а потом мрави њега једу. Срећом? Гле, лисица је неповерљивија према срећи. И кад стоти пут успе да ухвати кокош, она у страху ослушкује с које ће стране пући пушка. Коњима? Како можеш високо мислити о својим коњима, кад они не мисле високо ни о себи, нити – о теби?
 
НЕ ВЕРУЈ СРЕЋИ
У богатству мисли, како ћеш с достојанством сносити сиромаштину. У срећи мисли, како ћеш с достојанством сносити несрећу. Када те људи хвале мисли, како ћеш с достојанством сносити њихове поруге. А целога живота мисли, како ћеш с достојанством умрети.
 
СКРИВАТИ СЕБЕ – СЛАБИТИ СЕБЕ
Понеки човек скрива своје слабости од оних, који га воле да га се не би згнушали. И скрива себе од оних, који га хвале, да га не би наружили. Двојако се греши. Прво, јер не зна да, кад би открио своје слабости, они који га воле и хвале не би га мање волели и хвалили. Открију ли пак ови сами његове слабости, онда ће неминовно доћи гнушање и поруга, којих се он толико боји.
Друго, јер заборавља да једно Око све види, све зна и све проказује. Боље, дакле, открити своје слабости раније него оставити их да нарасту и саме се открију доцније. Јер је лакше поднети стид у младости, него у старости.
 
ПРОШЕТАЈ МИСЛИ ПО НЕБУ
Мисли твоје, које се по небу не прошетају, остају кржљаве и болесне. Речи твоје, које не ударе о небо, остаће без еха и биће као котрљање камена, које зада страх околини и не донесе никакву благодaт долини.
 
ВЕРА И ВЕРА
Што год више неверовања у неверујућих то јача вера у верујућих. Изгнавши добру веру из себе неверујући остају са злом вером. Изгнана пак добра вера из њих невидљивим путевима претходи у верујуће. Изгнавши злу веру из себе верујући остају само са добром вером. Изгнана пак зла вера из њих невидљивим путевима претходи у верујуће. Што год зла вера добија у множини то добра вера добија у јачини. И обратно. И тако од увек до увек иста је мера вере у свету. Не бој се, дакле, за веру у Бога. Никад се не бој онога чега се Бог не боји.
 
ЧУДО
Добро дело је чудо, које два срца чини срећним. Зло дело је одсуство чуда, које два срца суши. Гле, нико не говори о чуду, када се трава суши, а сви говоре о чуду, када трава расте.
 
БОГ И ПРИРОДА
Бог ствара, природа гради. Бог ствара и мајсторе и материјал, и мајстори су један другом материјал. Но, ни мајстори ни материјал не могу ништа саградити без непрестане, свеприсутне помоћи Творца. Питати: Где је Бог више присутан у природи, споља или изнутра, значи колико и питати: Где је вода више мокра, споља или изнутра? Или, где је со више слана, споља или изнутра? Или, где је мед више сладак, споља или изнутра?
 
ДИМЕНЗИЈЕ ЧОВЕКА
Није оно човек, што се може сместити у један гроб, но оно што се не може сместити ни у васиону. Мисли наше у истини знају се на оноликој даљини на колико се пружају. Осећања наша распростиру се и објављују у оноликим бићима и световима, на колико су упућена. Наша добра воља, ако досеже до ангелских кругова, ствара око нас круг од васионе, тако да све што је у том кругу осећа је. Ако не свесно, а оно подсвеснo душа свих бића осећа наше мисли, наша осећања и нашу добру вољу, у већој или мањој мери, што зависи и од тих бића и од нас самих. Ваистину, није оно човек, што се може сместити у један гроб, но оно што се не може сместити ни у васиону.
 
ОПЕТ ТО МАЛО ДРУКЧИЈЕ
Не можеш познати део, док не познаш целину. Ко не зна кола, не може знати ни точак. Ко познаје кола, познаће и точак.
Ко не зна кола, па нађе точак у пољу, трудиће се да позна точак. Он ће мерити точак, бројати му састојке, пробати му особине, у лежању и у покрету и чудити се над њим. Он може испитати точак боље и детаљније него и сам возар кола, али он не може познати точак, ако никад није видео кола. А возар ће, са мање испитивања точка, познати точак на први поглед. Јер возар познаје кола.
Не можеш познати бубрег, док не познаш целу овцу. Не можеш познати ни ограду око своје куће, док не познаш свет. Како ли ћеш тек познати човека, док не познаш једну целину више од света, једну целину, преко које ни мисли човекове не могу ићи даље? Јер докле се год простиру мисли човекове, дотле се простире човек. Не прескачу ли и твоје мисли, Анатоле, сваки дан и сваки час све границе и ограде васионе?
 
РАЈ И ПАКАО
Да ли може учинити добро оно што не постоји? Гле, колико је добра учинио човечанству Пакао! Колико је зликоваца обратио у покајнике! Колико грешника у светитеље! Колико злоумишљаја задржао од остварења! Да ли може учинити неко добро оно што не постоји? Гле, колико је добра учинио човечанству Рај! Колико је племенитих дела инспирисао! Колико жалости претворио у радост! Колико суза избрисао! Колико племенитих уздаха извукао! Колико божанских сећања осветлио и божанских тежњи зажегао!
Филимоне, да ли оно што не постоји може учинити неко добро?
 
ИЗМИРЕЊЕ СА СУДБОМ
Шта значи „измирити се са судбом“? Прво значење: као во, беспомоћно и безпротестно ићи на кланицу смрти. Друго значење: као измучен син журити радосно преко смрти, као последње препреке у наручје оцу.
 
СУЈЕТА
Као што трешња не доноси плода пре него отресе цвет, тако ни човек не може донети плода духовног док не отресе са себе телесну сујету и спољашње кинђурење.
 
ОД БОГА СЕ НЕ ПОБЕЖЕ
Ако бегаш од Бога, он те неће јурити, али ће те чекати. Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Но, ако не будеш познао Бога при сусрету, твоје путовање пратиће чамотиња, као путовање ка гробљу. На која год врата куцаш, Бог ће ти отворити. Ако ти Бог не отвори, ниједна ти се врата неће отворити. Познање живога Бога има као прву грандиозну последицу, надмоћ живота над смрћу. Непризнање Бога има као прву страшну последицу надмоћ смрти над животом. У првом случају може се рећи: све ово светлуцање живота кроз таму смрти завршиће се једним величанственим пожаром живота, у коме ће смрт сагорети. У другом случају може се рећи: сва ова насиља смрти над нејаким искрама живота завршиће се непокретном тамом и тишином, у којој ће се смрт вечно одмарати. Ако избришеш Бога из васионе, избрисао си разлику између живота и смрти, и предао си се смрти, дефинитивно уништење све и сва од обале до обале времена и пространства. Залуд бегаш од Бога, не можеш се сакрити. Он те истина неће гонити, али ће те чекати. Но, он те неће чекати само на месту где си га ти оставио, он ће те чекати на свим линијама и угловима света. Лакше ћеш протрчати испод месеца него мимо Бога. Заиста, лакше ћеш побећи од ваздуха, него од Бога.
 
ПИЛАТОВА ПРАВДА
О каквој правди то говориш? Не задужује ли Бог нас сваки дан више него што ми можемо платити? Па ипак се Бог не жали на невраћање. О каквим законима ти говориш? Ко није у стању испунити и онај минимум дужности, што од њега закони траже, не може се назвати ни грађанином, још мање херојем, а најмање светитељем. Јерусалимска клика, на челу са Пилатом, неће одговарати за неиспуњење државних закона, али ће одговарати за распеће Бога. Кад човек испуни све законе, онда може рећи: Достигао сам животињу. Јер животиња прецизно живи по одређеном јој закону. Ко није достигао животињу, како ће достићи Бога?
 
ПЕТ ИМПУЛСА
Има пет главних импулса, којим се руководе људи у својим делима:
– лична добит
– родбинска или крвна веза
– закони заједнице
– савест, и
– осећање присуства живога Бога.
Прва три импулса постоје и код животиња, претпоследњи код многих људи, а последњи код неких људи. Да се изразимо војничким језиком: Пети импулс је као прва борбена линија, коју кад човек изгуби одступа и пада у другу борбену линију (односно на четврти импулс), коју кад човек изгуби, одступа и пада у трећу борбену линију (односно на трећи импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у четврту борбену линију (односно на други импулс), коју кад човек изгуби одступа и пада у пету борбену линију (односно у први импулс). Тако иде декаденца човека, декаденца и пропаст. Велимо и пропаст, јер човек може изгубити и последњу борбену линију (односно и први импулс) и онда му ништа не преостаје до тупог индиферентизма према свему, очајања и – самоубиства.
 
ВРЕДНОСТИ
Кад неко одбаци Бога као главну вредност, онда му природа постаје главна вредност. Кад неко одбаци природу као главну вредност, онда му култура постаје главна вредност. Кад неко одбаци културу као главну вредност, онда му поједине групе људи или предмета или поједини људи и поједине ствари постају главна вредност. Но, одбацити Бога као главну вредност и истаћи потом дела Божија или дела људска као главне вредности, значи исто толико колико и уситнити један златник у сребро и заволети сребро више него ишчезли златник; и уситнити сребро у бакар и заволети бакар више него ишчезло сребро.
 
ДЕТЕ И ФИЛОЗОФ
Дете живи у сезони која јесте, филозоф живи у сезони која ће наступити. Заруменила се бехар-шевтелија и лепотом својом привукла поглед и детета и филозофа. Дете гледа и радује се ономе, што му око види. Филозоф гледа мислима у другу сезону и на месту бехар-шевтелије с тугом посматра сухи скелетон њен, по коме не зује пчеле но јесења кукњава ветра. Шта може разагнати облак с чела филозофа? Шта – ако не продужена му мисао до иза свих наших знаних сезона далеко, далеко, у сезону вечног пролећа?
 
НИЈЕ СВЕ ЛАЖ
„Овај свет је лаж“! – Није истина. Ако је у овом свету лисица лаж, лав није лаж. ако је змија лаж, во – зар је? Ако је у овом свету мајмун гад, коњ није гад. Ако је скорпија гад, славуј зар је? Ако сматраш човечанство менажеријом, ипак ћеш имати избора.
Ако не желиш лаж, имаћеш друштва; ако презиреш гад, никад нећеш бити сам.
 
РАЗУМ И СРЦЕ
Кад сам разум прави рачун, срце се претвара у плачљив сунђер и брише. Кад само срце прави рачун, разум се претвара у плачљив сунђер и брише. А црна табла душе жудно чека све ново и ново писање у страху, да не пође у други свет – без рачуна.
 
РАЗНИ ЉУДИ
Питам чулног човека: Ко си ти? А он одговара: Ја сам ја. – И мисли на своје тело. Питам мисаоног човека: Ко си ти? А он одговара: Два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једном час у другом. – И мисли на инстинктивну и свесну душу своју. Питам духовног човека: Ко си ти? А он одговара: Има неко у дну душе моје, пружам руке да га дохватим, но видим, да би ми зато требале руке дуже од васионе. Питај њега ко сам ја?.
 
ПРЕПИРКА ДВЕЈУ ШКОЛА
Сва препирка двеју школа састоји се у томе: Које су очи слепе – спољашње или унутрашње? А, вечити Вид одговара: И једне и друге су слепе ван Мене. А и једне и друге виде, кад Ја гледам кроз њих и кад оне гледају кроз Мене.
 
ПРЕПИРКА ТРИЈУ ШКОЛА
Деист, теист или пантеист? За верујућег ове речи не значе друго до место састанка са Богом. И за то баш оне мало значе за њега, пошто је он уверен, да где год он одреди Богу рендез – воус, Бог је ту.
 
КЛЕТВА И БЛАГОСЛОВ
Старај се чинити људима оно, за што ће те у почетку и проклињати но на крају крајева благосиљати, а никад оно, за што ће те у почетку благосиљати, но на крају крајева проклињати. Цар Нерон је у почетку благосиљао своју мајку, која га је храбрила на путу порока, но, на крају крајева, кад га је порок довео до бесповратног амбиса, он ју је проклињао. Дете у санкама на леду биће ти благодарно, ако га погураш с леђа, но кад се оклиза у пропаст сматраће тебе за проузроковача своје несреће и проклињаће те.
Грешници ће те обасипати похвалама, ако будеш правдао њихове грехе, но не иди им ни близу самртничке постеље, када буду били на издисају.
 
ЉУДИ ИМАЈУ ЗДРАВО СУЂЕЊЕ
Људи не верују у веру, коју проповедају маловерни. Људи с неповерењем смотре на знање, које уче охоле незналице. Људи се бунтају против богатства, кад је у рукама тврдице. Људи презиру власт, кад је носи човек без достојанства. Болесници нерадо позивају у помоћ јехтичаве лекаре. Имају ипак људи здрав смисао и поштено суђење. Уморан путник љути се на крчмара, који му не може понудити ни вечеру ни постељу и пита га: Зашто си се назвао крчмаром?
 
ЖИВОТ И ПОЕЗИЈА
Стави свој живот у стихове. И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзални, и да будеш с овим у вези и хармонији. Можеш бити аналитичар песме, но не заборави певати песму. Песнички критичари живе у миру, а песници само живе. Анализа умртвљује, песма оживљава. Само поезија може васкрснути прозу. Поезија је никла из дрвета живота, а проза из дрвета познања. Сви говоримо: Лаж је малотрајна, а истина је вечна. Зашто поезија дуже живи од прозе, ако не зато што је она ближа истини, ближа животу? И тако, ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближи истини, ближи животу.
 
ОСМЕХ
Над људским смехом од среће и кукњавом од несреће носи се један тајанствени осмех, што греје, а не пали. Тај осмех је савршено несличан осмеху циника и презирача, што леди. Осмех мајке над раздраганим или болним дететом и осмех светитеља над моћним и слабим, личи на тај тајанствени, узвишени осмех. Шта значи тај осмех ако не саучешће у радости радосних и тузи тужних?
Шта каже тај осмех ако не, да ће се претерана радост на земљи ускоро умерити жалошћу и да ће се претерана жалост на земљи ускоро умерити радошћу? Мучно да две животиње на земљи јасније изражавају сумашедствије човека као мајмун и хијена. – Старај се, да се што више уздржаваш од лудачке гримасе мајмуна и лудачке хипохондрије хијене. Сети се увек тајанственог и милокрвног осмеха сличног осмеху мајке и светитеља – осмеха што изражава нормалност, здравље, мудрост, милост и вечност. И вечност – јер смех и плач су пролазни, док је осмех трајан.
 
СЕБИЧНОСТ И ХЕРОИЗАМ
Буди неповерљив према теоријама и разговорима о закону себичности. Не постоји никакав закон себичности. Бог је присутан у васиони и људи су Божији сој. Човек, који скочи у воду да спасе дављеника, једним потезом уништава теорије такве и ућуткује такве разговоре.
 
ПРИРОДА ОГЛЕДАЛО ЧОВЕКА
Теорије о себичности не могу се оправдати природом. Људи су врло брзи да за своје зло криве другога. Природа се равна према људима. Према ћуди човека и природа удешава своју ћуд. Док је Адам био покоран Богу и природа је била њему покорна. Када се он збунтовао против Бога и природа се збунтовала против човека. Као што једна одређена и јака мисао, или жеља, или страст, дејствује на цело тело човеково и на нерве човекове до у саме врхове ових, тако и ћуд, расположење, вера и морал човеков дејствује на сву природу с краја у крај. Злоба човекова може испунити целу природу злобом, и милост човекова може преобразити целу природу милошћу. Код нас на Балкану и данас народ верује, да кише, суше, градобити, плодне и неплодне године, здравље и помори зависе од моралне чистоте народа. Ово је најстарија и најупорнија вера свих народа на земљи. Према светим људима природа је милостива, према несветима и нечистима осветљива. Природа је, дакле, огледало човека. Какав је човек, онаквога га природа собом и приказује. Не постоји ниједан закон себичности у природи. Но, људи себични, у временима плиме себичности, огледају своје унакажено лице у огледалу природе и приписују своју ругобу огледалу. Кад је огледало било одговорно за ругобно лице, које оно мора верно приказати?
 
СВЕТИТЕЉ
Светитељ је највећи победилац: пред његовим ногама лежи свет мртав. Када се гусеница претвори у лептира, лептир победоносно стоји на празној чаури. Од свих дућана детету је најмилији дућан играчака. Од свих дућана у граду, одраслом човеку је најдосаднији дућан дечијих играчака. Што је свет лутака и слика за дете, то је овај физички свет за светитеља у часу када душа његова узрасте у свет морални и духовни. Откривена самообмана за духовна човека означава тачку, којом се завршава један свет и почиње други.
 
ПРИРОДА ЈЕ ЖРТВА
Природа је жртва човеку. Колико се људи жртвовало за природу? А природа се, по правилу, сва жртвује за човека. Природа је створена, да научи човека, да га пробуди, да га прикаже у свим појединостима, да га освести и – да се изгуби. Сва је природа у човеку, сва, без изузетка. Она се налази у човеку као цела, а ван човека као одломци речи, гласови, слова те песме. Она је у човеку као пуноћа живота, а ван човека као крици и симболи живота.

Извор: Светосавље