Мисли о добру и злу (4)

СТРАХ ОД ГРЕХА
Што год је човек морално буднији, све га је већа језа хвата од греха. Као што пробуђеног месечара хвата језа од његовог висења над пропашћу у сну! Заиста, грешници су морални месечари. Тешко месечару, који се пробуди сувише доцкан, када су ноге његове на најклизавијој ивици, над најдубљим понором! Јер ће се тад пробудити, не да се тргне назад, него само да буде будни сведок свога сурвавања у понор.
 
УВРЕДА ПРИЈАТЕЉУ
Када ти увредиш свога пријатеља, ко може ту увреду поништити: Ти или твој пријатељ? Јасно је, да не можеш ти, него твој пријатељ. Не само не можеш ти сам поништити увреду, нанету пријатељу, него ни сви људи, нити сва природа заједно са свим људима не може то учинити. Јер пријатељ је примио увреду од тебе и однео је са собом. Увреда је, дакле, код њега и са њим. И једини он може обеснажити је и уништити. Сваки грех у последњој линији, увреда је Богу. Све увреде, сви греси земље хитају к Богу, вапију Богу. Он их прима све и држи све. Ко му их може осетити? Ко их, осим њега може поништити? Када ти увредиш свога пријатеља, он је примио увреду, и однео је са собом. Можеш ти за ту увреду сто година постити, чистити се и кајати се и вежбати све врлине и не вређати никога више, па све то може остати узалуд. Ако увређени пријатељ твој не благоволи да обеснажи и поништи увреду, ти се сам не можеш ни кроз вечност спасти од тог греха. Твој пост, чак и чишћење и вежбање у свим врлинама, може само побудити пријатеља да грех твој обеснажи, одбаци и уништи. Но ти немаш власти над учињеним својим грехом. У томе је бесконачни ужас греха. Јер учињени грех је слободан од тебе, а ти ниси слободан од њега.
 
СВАКИ ГРЕХ – СТРЕЛА ПРОТИВ БОГА
Бог је крајња мета свију грехова.
Када лажеш, лажеш Богу;
Када крадеш, крадеш Богу;
Када се гордиш, гордиш се пред Богом;
Када мрзиш, мрзиш на Бога;
Када се кунеш, право или криво, кунеш се Богу;
Када прељубу чиниш, бацаш се нечистоћом на Бога;
Када не поштујеш родитеље, не поштујеш Бога;
Када завидиш, завидиш Богу;
Када тврдичиш сиромаху, тврдичиш Богу;
Када зло мислиш, мислиш против Бога;
Када зло говориш, говориш против Бога;
Када зло радиш, радиш против Бога;
Кад одричеш истину, одричеш Бога;
Кад одричеш добро, одричеш Бога;
Кад одричеш живот, одричеш Бога;
Кад одричеш љубав, одричеш Бога.
Сваки грех је атентат на Бога.
Све стреле, које управљаш на живот људи или на свој сопствени живот, падају на Бога. Као што стрела пролази кроз маглу и зауставља се у дрвету тако све твоје стреле пролазе кроза сва тела, кроза све душе, кроза сву васиону, као кроз маглу и заустављају се у Дрвету Живота у Богу. Стрела остаје у Богу, а рана у твом срцу. И док год се стрела не извади, рана у срцу не може зарасти. Онај ко може извадити стрелу из Бога може и рану у срцу излечити. Но, ко то може? Гле, ти не можеш ни помислити да то сам учиниш, јер стрела је већ одлетела, она више није у твом домашају. Она стоји дубоко заривена у понору Божијег бића. Ни стотине година твога кајања и вежбања у уништењу жеље за животом, не могу стрелу истргнути из ране и рану исцелити. Такво је недомисливо дејство греха. Ваистину, даље продире грех људски него мисао људска.
 
УЗРОК ЕТИКЕ
Грех је проузроковао етику, као болест медицину. Етика зна само за једну дијагнозу: грех. И етика зна само за један лек: жртва.
Да нема болести и лека, не би било ни медицине. Да нема греха и жртве, не би било етике.
 
ЂАВО
Етика у којој на првој страни није насликан ђаво, није етика него лажна естетика душе, јер иначе не представља живот као преужасну драму добра и зла, него као сладуњаву лурику за села и чајеве; јер не види мрачни понор, над којим виси човечанство;
јер не броји безбројне и непрекидне поворке слепих и сумашедших;
ни чопоре кужних и лепрозних,
ни буљуке наказно рођених и наказно остарелих,
ни ергеле насилника и тровача, и вешатељa и крвопија,
ни стада осрамоћених, невино поруганих и невино угушених,
ни караване идиота и звероподобних, што очекују смрт, да би се родили,
ни планине мртвих којима је сва земља нагнојена; јер не мере болове и грчеве и не мере крв и сузе,
ни уздахе и вапаје,
ни јед и гној; јер не памте поља пшенице угушена коровом,
ни јунаштво потребно петама подлости,
ни доброту презрену од злобе,
ни милост награђену пакошћу,
ни наду угушену очајањем,
ни љубав враћену издајством,
ни чистоту упрљану смрадом,
ни разроке погледе најсрећнијих и најмоћнијих при сусрету са стакленим очима смрти.
Зато ти и велим Теофиле, да етика у којој на првој страни није насликан ђаво није етика него лажна естетика душе.
 
ЖАЛАЦ
Жалац се диже из бедног понора, преви се преко ивице царства светлости и живота и убаци само један упљувак. Тај отровни упљувак зароди се и роди смрт. А, смрт набуја у свету као квас и цео свет поста као хлеб, окусиш смрт. Јер, цео свет у злу лежи (Јов. 5, 19). Кроз грех, дакле, уђе смрт у свет, јер од греха смрти би рођена и кроз грех смрт се рађа (Јаков, 1, 15). Отац греха је ђаво, а отац смрти је грех. Ово је једини истинити родослов зла у свету, који одговара неисказано болној трагедији човека са целом природом око човека. Ово је једина довољно пространа бина на којој се та крвава трагедија може играти. Остали родослови зла, који мире човека са грехом и смрћу и који одричу ђавола, скривеног и вештог играча писани су заиста не човеком ни ангелом, но истим жалцем из безданог понора. И остали родослови зла не представљају бину, довољно пространу за билион и билион људских бића и безбројних легиона духова неба и понора и васцеле природе с краја у крај, него једну даску, на којој једва лутке могу одиграти водвиљ.
 
ГРЕХ ЈЕ ХРАНА СМРТИ
Смрт се не може уништити докле се грех не уништи. Но, ко може уништити грех до онога коме је грех нанет? Бог је мета свих грехова. Дакле једини Бог може уништити грех. Бог једини може примити све стреле од свих својих пријатеља и непријатеља, и он их једини може из себе повадити. Када Бог не би примио на себе грех човека, човек би од једног јединог греха био уништен смрћу вечном. Тако је једовит и смртоносан грех! Зато не реци да је прва жена учинила један невин и незнатан грех. У свим световима нема ужаснијег и једовитијег отрова од греха. Јер тај отров је намењен не телу, но души и животу душе. Где је тело када душа погине? Када витез падне, одело се гужва и баца у огањ. Није, дакле довољно рећи оно што површни етичари говоре: Иди и не греши више! Јер то је читање књиге с другог краја. Него се мора рећи: опроштени су ти греси – иди и не греши више! Али ко може опростити осим онога коме је увреда нанета? Гресима је увређен Бог. Бог једини, дакле, може и опростити грехе.
 
УВРЕДА МАЈЦИ
Кад неко пљуне у лице детету у колевци, дете само на лицу осети пљувачку. Но, главна тежина увреде пада на срце мајке детиње.
Ко ћуши дете, дете ће осетити само нешто физичког бола. Но сав отров и обим бола познаће срце мајчино. Исто тако: ко згреши против створења створитеља, створење ће осетити само нешто бола од стреле греха, али ће се сва стрела са целим отровом својим задржати у срцу Створитеља. Као што гром летећи из облака кроз ваздух само уздрма ваздух но запали дрво! Но, дрво би могло рећи: ах, како ме расцепи и сагори! Заиста је тако и са грехом. Човек осети од нанетог му греха само мањи или већи потрес, а Бог осети удар и огањ греха. Зато онима који гледају а не виде, грех се чини ништа, или нешто мало, или нешто природно. Јер главни ужас и огањ греха сручује се на њих – шта би од њих тада било? – него на Бога. А Бог, по неисказној љубави према створењу своме прима сав ужас и огањ греха на себе. И по неисказаној сили својој може уништити грех и сав пород греха. Јер опростити грех за Бога је исто, што и уништити грех.
 
ХРИСТОС ЈЕ УСКОК У ИСТОРИЈИ
Христос је ускок у историји човечанства. Он није постао никаквом еволуцијом, но ускочио је у огањ земаљског живота онакав какав је од вечности. Ускочио је на земљу Христос Бог, избоден стрелама свих грехова људских од Адама да изврши три задатка:
– да покаже људима, да су све стреле њихових грехова удариле у Бога,
– да опрости грехе, то јест да почупа стреле из свог срца скручи их и уништи, и
– да следствено кроз уништење греха уништи и смрт.
За овакве задатке земља није могла дати јунака. Не само човечији род, него ни сва васиона, заједно са човечијим родом. За овакве задатке требао је ускок и то ускок под чијим се ногама васиона угиба, пластична као иловача под ногама лончара.
 
ТВОРАЦ ЕТИКЕ
Христос је творац етике, нове, једине, драматичне као што је свет драматичан и стога пуне препуне. Његов крст се спушта до безданог Ада, то јест до самога корена зла, и узвишује се до у врх неба, то јест до најслађег плода добра. Он није само дрво добра, но и нишан свeколиког зла у свету. Нема плода добра, за којим човечанство пружа руке, а да се не налази на том дрвету, нити је било нити има нити ће бити зла, које нишанећи ма у кога било не нанишани у њега.
 
ЗАМАЂИЈАНИ ПРИРОДОМ
Замађијани природом никако не могу да увиде смисао речи спасење. Па и кад осете најгорче плодове своје замађијаности, они често лакше разумеју реч самоубиство, него ли реч спасење. Докле год људи беспомоћну природу сматрају свемоћном, дотле је реч спасење за њих без смисла. Са оних, пак, који сваки дан гледају и виде очајну немоћ природе саме по себи, спале су мађије. Но у тренутку, када су им спале мађије са душе, они су познали љућег непријатеља од природе, заједничког непријатеља и себе и природе. Зато је реч спасење за њих добила онолики исти значај колико и реч живот. Да се Христос није показао моћнији од природе, како би он скинуо чини са замађијаних?
 
ПОТОП И СПАСЕЊЕ
У време потопа сви људи изговарају и разумеју реч спасење. Шта спасавају људи у време потопа? Да ли сандале и вретена? Не, него оно што им је најдрагоценије – живот. Шта нас уче велики потопи у историји ако не, да смо и ми у овоме свету у једном сталном потопу. Од потопа смрти ниједно се тело не спасава. У томе потопу беспомоћнe сy све звезде као и јагањци. Шта чекају људи, зашто се не спасавају? Од потопа смрти само се душа може спасти. Они, који виде универзални потоп, гледају на тела као на сандале и вретена и журе се са голом душом ка кули светиљи, која показује земљу живота. Што се заклањају људи за природу, када им она јасно казује: ја сам већ потопљена?! Зато мудри људи не скидају са језика реч: спасавајмо се! А замађијани мада стоје на ивици гробног понора – смеју се и говоре: нама је добро и овде! Спасавање душе од неизбежног потопа смрти свега осталога једино је разумно занимање разумних, једина брига и једина наука њихова. Зато, када видиш човека мртва, реци самоме себи: овога брата стигао је потоп, који и мене неће обићи. Да ли је он успео спасти што се спасти може? Да ли и ја спасавам што се једино спасти може? То нека ти је једини разговор с мртвим.
 
ГРЕШЕЊЕ И ГРЕШЕЊЕ
Има грешења и грешења. Оба у крајњој линији воде гађењу. Једно грешење води гађењу од себе самог, друго грешење води гађењу од живота. Прво грешење је надежно, а друго је безнадежно. Прво грешење је као ноћ, у којој се види једна звезда на помраченом небу; друго је као ноћ с помраченим небом без иједне звезде. Сваким новим грехом добар човек товари осуду и гађење на себе, а зао човек сваким новим грехом товари осуду и гађење на живот уопште. Ипак је бреме првога сношљивије од бремена другога. Јер прво бреме одвешће кад тад поправци, а друго бреме одвешће кад тад самоубиству. Гадити се на себе значи гадити се на прљав суд у коме је живот. Гадити се на живот значи гадити се на празнину прљавог суда. Јер буд је прљав, буд је и празан. Ниједно грешење није добро, али има грешења с надом и грешења без наде.
– Гледај у победу, а не у блато! – рекао је неки војсковођа војнику, који се жалио на блато.
– Блату припада моја победа! – одговорио је безнадежни војник. Овако одговарају безнадежни грешници на све небесне поруке.
 
МОРАЛ ДУЖНОСТИ И МОРАЛ ЉУБАВИ
Морал дужности јесте морал слуге и роба. Морал љубави јесте морал човека. Реч дужност увреда је љубави. Љубав није дужна ништа, а нуди све. Незнање дужности једино је незнање љубави. Љубав је једина реч пре греха, дужност је једина реч после греха.
Љубав дарује, дужност задужује. Љубав је раширила своју мисао изнад граница васионе; стога изгледа, да љубав не мисли. Дужност је ограничила своју мисао на предмете и догађаје, стога изгледа, да дужност мисли. Љубав је раширила своју делатност до изнад граница времена, стога изгледа, да љубав не ради. Дужност је ограничила своју делатност на дане и случајеве, стога изгледа, да дужност ради. Љубав стоји изнад деобе добра и зла. Дужност је неуморно дељење добра и зла. Док је вода у облацима, она се не дели на чисту и прљаву. Када вода падне у реке и баре, онда се она дели на чисту и нечисту. Тако и љубав када падне дели све на добро и зло, и мери све аршином дужности. Грех изгони из њене сопствене куће, а уноси дужност у туђу кућу.
 
ЖЕНА И МАЈКА
Жена стари, мајка не стари. Жена као жена мења се и стари, мајка као мајка не мења се и не стари. Жена представља пад човека у природу, мајка представља уздизање човека к небу. Мајка, која није била жена, добила је славу и част изнад ангела, док је жена као жена била и остала веза човека са природом. Својом улогом мајке жена искупљује своју улогу жене.
 
ЛЕПОТА ЧОВЕКА
Људи изгледају лепи само међу људима. Човек човеку изгледа леп. Иначе нико у свету не опажа лепоту човека. Природа не опажа лепа човека. За њу су сви људи маске, испод којих она се труди да распозна добру или злу вољу и добру или злу намеру. Међутим, природа јако опажа доброту човека. Не само пас, и коњ и во, него и зверови и то баш зверови опажају доброту добра човека јаче него домаће животиње. И не само животиње, него чак и биљке и елементи опажају, на свој начин, доброту добра човека. И кад год што сва природа опажа доброту добра човека, тако исто она опажа и злоћу зла човека. Многобројни примери за ово могу се навести из живота светих људи и злобних људи. Но нема ни једног примера, сем у апсурдним бајкама, да природа ма колико опажа спољашњу лепоту човека. Исто тако ни свет духова не опажа лепоту човека, но само његову доброту или злоћу, то јест: његову унутрашњу лепоту или ругобу. Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један ни други свет не опажа. Да ли зато што је лепота човекова безпредметна у моралној и духовној драми света? Или зато, што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом прототипском лепотом? Или обоје?
 
ФИЗИЧКО ДЕЈСТВО МОРАЛА
Морал има физичког дејства. Ово знају и лекари при лечењу болесника и сељаци при жетви. Ако је жетва слаба, сељаци свију села на кули земаљској обзиру се и испитују грех села у тој години. Максимум светости, максимум господарства над природом. Зато је Христос могао изговорити никад и ни од кога неизговорене речи: Све јe мени предао отац мој (Матеј, 11,27). Према савршеној светости душе зверови и отрови постају нештетни (Лука, 10, 19). Христос је показао савршена човека у његовој првобитној господарској моћи над природом. Но, показао је и узрок тој моћи и величини човека. А узрок је у безгрешности. А безгрешност извире из добровољне и потпуне покорности вољи Божијој. Стотину цивилизација мање су моћне према природи него један безгрешан човек.
 
ЉУДИ И ЖИВОТИЊЕ
Није Христос узалуд назвао цара Ирода лисицом. Цео карактер Иродов био је карактер лисице. Његово изображење у природи јесте лисица. Он је био притајен као лисица, плашљив као лисица и бруталан као лисица. Карактер многих злих људи, које је овековечила историја, јасно изражава карактер или једне дивље животиње или једне страшне природне појаве, буре, туче, помора. Карактер пак, многих добрих људи, које је овековечила историја, јасно изражава карактер или неке благодушне животиње или неке плодне биљке, или неке угодне и благотворне природне појаве. Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: будите, дакле мудри као змије и безазлени као голубови (Матеј, 10, 16). Но, историја бележи само истакнуте специмене добра и зла. Међутим и сви људи који следују овим истакнутим представницима добра и зла и које историци називају војском или масом народа – сви они посебно имају свој карактер, сличан неком изображењу у природи. Тако, да би се могло рећи: историја је поновљена, природа на вишем плану, имена на плану човечанском. Или, историја је развучен човек, човек у фрагментима добра и зла, речју – материјал човека.
 
ЗАРЂАЛО ГВОЖЂЕ
Не жали се што је Бог попустио болест на тебе. Сети се, да је Бог и теже болести на људе светије од тебе попуштао. Замисли полугу гвожђа да стоји годинама у дну ковачнице. Најзад она почне молити ковача, да и од ње направи нешто. Ковач хитро узима гвожђе, баца га у огањ, а потом, усијано, под чекић. Треба ли онда гвожђе да се жали? И твоја болест је за радовање, а не за жалост. Јер ти си се молио Богу да те учини бољим човеком. И Бог те је узео у рад, и почео те калити и ковати. Бог те узео у рад, болесниче! Радуј се, зарђало гвожђе из дна ковачнице.
 
ГРЕШНИК МРЗИ ПРАВЕДНИКА
Човек мрзи онога против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи. Када човек учини грех према пријатељу своме, најпре га обузима страх, који се убрзо претвара у мржњу. А мржња сасвим заслепљује. Човек мрзи онога, ко зна његов грех. Прво га се боји, па онда мрзи. Када човек докучи да неко зна његов грех, њега најпре испуњава страх од тога некога. Страх се убрзо претвара у мржњу. А мржња сасвим заслепљује. Исти се процес одиграва у души човека, који је свестан, да је учинио грех према Богу, или да Бог зна његов грех. Најпре га испуњава страх од Бога, страх се убрзо претвара у мржњу према Богу. А мржња сасвим заслепљује. Заслепљен мржњом према човеку, човек помишља на убиство. Но, како је убиство Бога немогуће, тo заслепљење мржњом према Богу употребљава yместо убиства нешто што он сматра равномерним убиством – одрицање Бога. Ово је међутим равномерно једино самоубиству.
 
СПАСЕЊЕ ДУШЕ
Не сматрај ништа циљем овога живота осим спасења душе. Сваки други идеал, што људи у једном времену истакну као циљ, није дуго до само једна побуда више – ако не директно средство – спасење душе. Породица, друштво, држава, цивилизација – све то није циљ само собом. Све је то побуда и више или мање средство главног циља, јединог циља спасења душе. Све оно што време гради и разграђује није твоје стално обитавалиште, но само жалосно или радосно подсећање на ово. Мајка те само бледо подсећа на неисказану материнску милошту, која ће срести твоју душу у другом свету. Жена те само бледо подсећа на сладосно јединство твоје душе с Богом. Деца те само бледо подсећају на плодове, које доноси јединство душе с Богом. Пријатељи те само бледо подсећају на друштво прекрасних ангела небесних. Сва твоја научна открића само те бледо подсећају на несањана открића и сазнања у близини Бога. Природа ти само бледо указује на сву раскош и лепоту будућег света. Велики градови те само бледо подсећају на чудесни град Цара Великог. Све што се зове срећом у овоме свету и што хитно ишчезава као јутарње руменило, бледо, сасвим бледо те подсећа на истинску срећу у свету реалности. У овоме свету сени и призрака једино душа има реалности, коју она може сачувати или изгубити. Шта помаже човеку задобити сва царства сени и призрака, а изгубити царство стварности? Заиста, не помаже му ништа него ли грејати се над месецом под водом. У овоме свету сна и сањања само душа човекова носи јаву у себи. Авај човеку, који и то мало јаве претвори у сан. Кад осване дан пробуђења, неће се имати шта у њему пробудити.
 
СТИД
Дајте ми културу, која повећава стид ког човека и ја ћу гласати за њу. Стидљива дивљина милија ми је од културе, што уништава стид код човека. Када неко говори о „лажној култури“, он у ствари може да мисли само на двоје: или на притворен стид или на бестидну дрскост. Стидом због телесног несавршенства човек мукло признаје, да ово тело није тело, које њему приличи. Стидом уопште човек признаје свој пад с царског достојанства на просјачки штап. Кад се просјак обуче у просјачку одећу, он се не стиди ни просјачке одеће ни прошње. Но, када је царски син приморан обући се у просјачку одећу и просити, он се стиди обојега. Стид порађа смиреност и кротост и дуготрпељивост и човекољубље. Изгубити стид значи, на крају крајева признати себе савршеним. Но ничему се тајанствене силе не свете тако страшно као овоме. Гле, губитак телесног стида води разврату до гнушања, а губитак духовног стида води гордости до лудила. Разврат и гордост јесу близанци, од којих некад први претходи другом, а некад други претходи првом.
 
БОЖАНСКА ЕКОНОМИЈА
Гледајући неправду праведника ми се често питамо: зашто га Бог не удари громом и не спасе нас од његове неправде? Но, при томе и обично заборављамо упитати се: Прво: зашто мајка одмах не убије је своје дете, када га затече у злу? и Друго: зашто нас – мене и тебе – Бог не удари громом чим нас затече у злу делу? У свакоме човеку налази се уложен Божији животни капитал. Ниједан домаћин не сече свој воћњак зато што му није родио једне године, но чека с надом другу и трећу годину. Неправда једног човека, то је једна неродна година, и Бог с поверењем ћути и чека. Понекад чека узалуд; Јуда остаје Јуда. Но, често чека и дочека, да неплодан воћњак донесе обилат плод и да Савле постане Павле.
 
СЛАВОЉУБЉЕ
Ако запалиш све врлине у себи као свеће, добро ћеш учинити; но, ако при том задржиш славољубље, ово ће као силан ветар убрзо све упаљене свеће погасити. Ти ћеш можда опет упалити, но ветар ће их опет угасити. Зато прво устави ветар.
 
МИ И НАШИ УМРЛИ
Када мислимо о својим умрлим суседима, великим и малим, ми се потајно гордимо, као да смо ми својом снагом и одабраношћу остали у животу и као да су они као слабији и лошији од нас пали и пропали. Такво мишљење је врло штетно по напредак наше душе. Много је боље да мислимо, да су они као добри ђаци пре завршили ову школу живота, а ми као лоши ђаци остављени још да учимо, док не научимо лекције.
 
ПОЧЕТАК КАЛЕНДАРА
Сваки дан грешити и сваки дан кајати се, то се не може узети као напредак, но као тапкање на једном истом месту корачања унапред. Докле год кајање не превагне и грешење се не умали, наши дани ће бити испуњени зидањем и рушењем једне исте куле.
Мораш се, дакле, постарати, да једног дана можеш показати нешто од јучерашњег зидања непорушеног. То ће бити твој први дан живота.
 
НАЈЧИСТИЈА СУЗА
Непрестано богоопштење:
у тишини срца,
у уздржаности ума,
у ћутању целе душе,
то доводи до серафимске чистоте унутрашњег човека. Из те чистоте могу се видети све ствари и сва бића у њиховој првобитној чистоти, као одсјај чистоте Творца свих ствари и свих бића. То виђење изазива најчистије сузе у човека. Јер и суза понекад није друго до морска вода.
 
СНОВИ
Нека ти и снови буду учитељ. Јер и снови су медиум, кроз који душа може умножити познање саме себе. У сновима човек често долази до утанчанијег познања својих осећања, грехова, страсти, моћи и немоћи, недостатака и страсти, него ли студијама на јави.
Снови су тајанствена књига, коју душа чита и учи без чула. Душа сама собом ствара сновима најчудесније ситуације, у које те ставља и кроз које ти открива твој карактер. Снови опомињу, предсказују, награђују и кажњавају. Кроз понеке снове душа ти отшкрињује тајну своје свемоћи, свезнања, видовитости и слободе. Снови су пророчанство будућег живота, у коме ће душа бити слободна од закона физичког света. Више мисли, о својим сновима, а мање говори. Јер већина снова ти једино можеш разумети, пошто ти једини и знаш своје најскривеније тежње, жеље и бриге. А то најскривенија душа баш најјаче и осећа, због чега то најчешће и разрађује у сну и представља ти у драматским сликама и фантастичним ситуацијама. Нека ти, дакле, и снови буду учитељ.
 
ЧИШЋЕЊЕ ОД ЗЛЕ ВОЉЕ
Старај се изнад свега да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући злу вољу према људима гомилаш отров, који ће тебе пре или после уништити као човека. Старај се више од свега, да сабираш добру вољу према људима. Стегни суху дреновину своје душе и увек ћеш моћи исцедити добар разлог да и непријатељима опростиш и да и њих окружиш – а то значи, на крају крајева, победиш – својом добром вољом. Не дозволи, да Сунце буде племенитије од тебе и да оно може обасјавати и добре и зле, а ти да не можеш зрачити добром вољом и према пријатељима и према непријатељима. Не дозволи, да вода буде кориснија од тебе и чистим и нечистим, него се радуј када те и докле те људи потребују, да им будеш од добре услуге. На устајалу воду не иде ни во ни периља. Говори ли вода волу: теби допуштам да ме пијеш, а магарцу: теби не допуштам? Или се подједнако даје и једном и другом.
Не дозволи да земља буде стрпљивија од тебе, било кад је ору за жито, било кад је табају за друм. Буди стрпљив као земља, јер си намењен за вишу част него сва земља. Не дозволи, да се звездани свод блиста већим сјајем од душе твоје. Јер је у теби Онај, који је сковао звездани свод и који га може и расковати у ништа. Ах, брате мој, ти си син, а свод небесни је ствар.
 
ЉУБАВ БОЖИЈА
Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу. Ко зна, да ли би дете икада имало љубави према својој мајци, када не би осетило љубав мајке према себи. Тако ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу, докле се не осети неугасиви пламен Божије љубави према себи.
 
НАУКА О МОРАЛУ
Наука о моралу не разликује се од хемије као науке. Човек не може разумети хемију док не експериментише. Ни науку о моралу не може разумети без вежбања. Зато је најбоље мало по мало учити о моралу, и одмах стечено знање вежбати у примени, него научити наизуст сву науку о моралу, а одлагати и сами почетак њене примене. Савршено разумети хришћански морал може само онај ко живи савршено по хришћански.
 
ПРИМЕДБЕ НА ТЕЛО
Христос никада није направио ни једну примедбу на тело једног човека. Он није рекао Закхеју: како си мален! Ни Јуди: како си ружан! Нити раслабљеном: како си раслабљен! Нити губавоме: како заудараш! Он је непрекидно општио са стварношћу у људима, то јест са душама. То је душа душама говорила, и дупља душе лечила и лизала. Говорити о телима присутних људи Христос је сматрао безмало исто тако непристојно, као што озбиљни људи сматрају непристојним говорити о оделу један другог. Зато, када човек говори теби, не мисли на његово тело, не испитуј његово тело, него гледај у његову душу, уживи се у његову душу и тада ћеш га разумети. И када говориш с човеком, не мисли на своје тело и не мисли на његово тело, него мисли о својој души и његовој, понављајући у себи: „Oво душа души говори, и душа с душом општи“. И тада ћеш осетити присуство Бога међу вама двојицом. И бићеш разумљив и разумећеш.
 

ТРИ ОКНА
Три окна просечена су на небу за духовна човека: кроз прво гледа ум вером, кроз друго гледа срце надом, кроз треће гледа душа љубављу. Ко гледа небо само кроз једно окно, види трећину неба. Ко гледа кроз сва три окна, види цело небо. Света Варвара просекла је била три окна на кули, у коју је била затворена од свог незнабожачког оца, и тиме је хтела показати своју веру у Свету Тројицу. Да би видели божанску Тројицу у јединству, ми морамо сазнати себе као Тројицу у јединству. Јер само љубав Тројице може видети Тројицу.
 

ЉУБАВ НИЈЕ САМА
Љубав никада није сама. Љубав не може бити сама. Проповед о Богу као љубави почела је онда кад и проповед о Богу као Тројици. Пре тога проповедан је Бог као судија и у најбољем случају као праведни судија. Љубав, пак не значи подељеност. Љубав не значи двојство. Проповед о Богу као љубави почела је онда кад и проповед о Тројичном Јединству.
 

МОЛИТВА
Свака права молитва јесте борба са смрћу и одрицање смрти. И свака права молитва јесте борба за живот и утврђење живота. Шта је права молитва? Она која те чини јачим од смрти, којом доносиш победу над страхом и језом од смрти. Кад устанеш са молитве и загледав у себе осетиш исти страх од смрти као и пре, онда знај, да ти молитва није била права. А кад устанеш са молитве и загледав у себе осетиш равнодушност од смрти, онда знај да ти је молитва била права. Пре него је био распет на крст, Христос је већ једном био победио смрт. То је било на молитви у Гетсиманском врту. Гетсиманска молитва је јединствен образац савршене борбене и победничке молитве, који је икада човечанству показан и у аманет остављен.
 

ИЗНАД ПОЛИТИКЕ И ТРГОВИНЕ
Када Христос постане оруђем земаљске политике, земаљске славе и богатства, он престаје бити оруђем спасења. Другим речима: када Христос постане средством добити мањих добара он постаје узроком губитка виших добара. Ко с Христом тргује тај има најопаснијег ортака у трговини. Ко подиже реч против Христа, тај на врху мача држи своје срце. Двадесет столећа историје нису увеличали Христа, али су га оправдали. Његова безусловна послушност Оцу, његово смирење, понижење, страдање и човекољубље оправдала је историја као једини поуздани лек душе и једини метод трајне победе.
 

ЗЕМЉА И МАПА
Као земља према земљиној мапи, тако је хришћанско поимање света према кабинетским философијама. Понекад мапа, истина, изгледа бојадисанија и лепша од земље, али ни на најлепшој мапи нити вода извире нити пшеница расте.
 

ТАКТИКА ПРЕМА ЗЛОМ ПСУ
Као што се зао пас побеђује равнодушношћу према његовом лавежу, тако се и смрт побеђује равнодушношћу према њеним свакодневним замкама и зачикавањима. Што више удариш на зла пса, или што више бегаш од њега, то ти се он дрскије приближава, што више одгониш смрт од себе онa ти је све ближа. Али, ко може бити равнодушан према смрти? Ко други – осим онога ко верује у Светога и Живога Бога и у његову потпуну власт над смрћу. Где је пак доказ Светога и Живога Бога и његове потпуне власти над смрћу изван васкрслога Христа? Гле, сви остали докази Бога и бесмртности јесу докази наше људске логике и свима њима име је – можда.
 

О КРАЈЊОЈ ПОБЕДИ ДОБРА
Све наше слутње о крајњој победи добра јесу обећања Божија исписана у срцима нашим. Ма колико да су од греха та писмена ослабила и избледела, духован човек може јасно да их чита, а и недухован, бар у извесним тренуцима, да их тамно наслути.
Победиће правда неправду;
Тријумфоваће живот над смрћу;
Радост ће прогутати жалост;
Светлост ће разагнати таму.
Љубав ће засновати своје царство, у коме мржња и злоба неће имати места.
Човек ће подмладити виђењем Бога и човек-животиња постаће Бого-човек.
Све ово и остало добро јесу обећања Божија, урезана у тамом и жалошћу обавијено срце људско. И сва ова обећања показана су – више него доказана – показана у лицу Исуса Христа. Као што и говори апостол: колико је обећања Божијих, у Њему су да и у Њему су Амин. Сва добра и све људске добре наде нашле су у Христу своју потврду, своје неизгладљиво да и своје громогласно Амин.
Ово је једини оптимизам, који има своју историјску основу и фактичку потврду. Сваки други оптимизам је теорија, којој је име – можда.
 

КЉУЧ СВИХ ЗАГОНЕТКИ
Христос је васкрсао – значи: ваистину постоји Бог.
Христос је васкрсао – значи: ваистину постоји небесни свет, свет стваран и бесмртан.
Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти.
Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра.
Христос је васкрсао – значи: све добре наде човечанства су оправдане.
Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени.
Сви проблеми живота решени су, главне и мучне загонетке одгонетнуте, ланци таме и жалости раскинути, јер је – Христос васкрсао.