Марија Захарова: За окрутне злочине НАТО пакта 1999. године не постоји оправдање
25.03.2023
Из брифинга портпарола Министарства иностраних послова Руске Федерације Марије Захарове, 23. март 2023. године:
Дана 24. марта 1999. године почела је НАТО агресија, која је донела много туге и страдања народу Србије, а сâмој алијанси – срамоту ратних злочина која се не може опрати.
Сједињене државе и њихови савезници подвргнули су суверену Југославију варварском бомбардовању. Под циничним изговором «хуманитарне интервенције», током 78 дана авиони и морнарица НАТО пакта, ракетирали су мирне градове и села ове земље, уништавали цивилну инфраструктуру, стамбена насеља, болнице, школе, мостове, путнички саобраћај, колоне избеглица. Испаљено је више од 2.000 ракета, бачено је 14.000 бомби и друге муниције, укључујући и ону која садржи осиромашени уранијум. Исти тај, чију примену Велика Британија сматра за свој стандард. Тај осиромашени уранијум је бачен на становнике овог региона, контаминирао је огромна подручја и довео до масовног ширења обољења међу локалним становништвом, па и међу војницима међународног контингента на Косову. Западни «миротворци» нису штедели никога; убили су стотине југословенских службеника ресора безбедности, преко две хиљаде цивила, укључујући 88 деце.
Окрутни злочини НАТО пакта се не могу ничим оправдати, ма колико се они, који су гурнули Југославију у хуманитарну катастрофу, трудили да се сакрију иза наводне заштите косовских Албанаца и других «добрих намера», да причају о хуманитарним интервенцијама за добробит. Видимо у шта се све то претворило.
Овде не може бити других оцена: извршен је акт агресије, погажени су темељни принципи међународног права, проглашена је «законитост безакоња». Штавише, према овој поквареној логици, само Вашингтону је дозвољено да одлучује када и где ће употребити силу. Он тврди да је највиша инстанца у међународним пословима, не утемељујући то нити на закону, нити на моралу, нити на било којим ресурсима, осим на бахатости, безобразлуку и осећању апсолутне некажњивости.
Парадоксално је, али Запад још није схватио праве последице масакра над Савезном Републиком Југославијом, по систем европске и глобалне безбедности. Западњаци су чврсто уверени (или се праве) да су бранили вредности слободе, борили се за демократију, желели да «учине услугу човечанству». У реалности, поткопани су систем и међународно-правни темељи послератног поретка зацртани Повељом УН, дошло је до бројних људских жртава и разарања, на која међународни правосудни органи нису ни обратили пажњу. За очигледне злочине нико није одговарао. […]
Репутација «колективног Запада» као неког миротворца, хуманисте, праведника је заувек сахрањена у Југославији.
Вероватно, као што се дешава у животу, свака грешка захтева опроштај. Барем могућност опроштаја. Само што постоји мала нијанса. Између грешке (није битно – намерне или случајне) и опроштаја, обавезно мора постојати искрено покајање. Све док Запад то није урадио (а ми нисмо приметили и не примећујемо такве тенденције), не може да се ради ни о било којем угледу, опроштају, па чак ни о разумевању.
