Ковид, уништавање институција - и не само институција

Епидемија мистериозног порекла, нагли раст цена сировина, западна друштва која су све мање кохезивна и све огорченија, политичке поделе које супротстављају Ваксере и Антиваксере, колебљиве институције, ризик од војне ескалације на видику између Англо -Саксонаца и Кинеза. Како ускладити ове појаве које су само наизглед неповезане? Како распрострањени осећај нелагодности претворити у рационалну анализу? А, куда иде Италија?

У Сједињеним државама је 1997. године објављена књига „Четврти заокрет”, аутора Вилијема Вилијама Штрауса (William Strauss) и Нила Хауа (Neil Howe) [1]. Овај текст је последњих година имао извесног успеха, након што је штампа открила да је Стив Банон, „специјални саветник” бившег председника Трампа, чврсто веровао у теорије двојице аутора. У књизи се наводе вековни циклуси развоја англо-америчког друштва: попут змије која гризе сопствени реп током једног века, англо-америчка друштва се рађају, расту, сазревају и умиру, да би се поново подигла и започела нови циклус. То су класичне гностичко-масонске теорије, које су у прошлости већ развијали разни историчари и филозофи. Иако се може признати да је текст користан алат за боље разумевање историје англо-америчког друштва, мора се  претпоставити и то да „Четврти заокрет” уопште није користан текст  за разумевање међународне политике (наш вољени модел копно-море је, очигледно, надмоћнији са ове тачке гледишта [2]), осим у оној мери у којој секуларни циклус англосаксонских нација утиче на међународни систем и за последице има ратове које су англосаксонске поморске силе водиле у иностранству.

Како пишу Штраус и Хау, амерички векови су подељени у четири фазе које су, ако се гледа из садашње перспективе:
     • Успон (1946-1964);
     • Буђење (1964-1984);
     • Поништавање (1984-2005);
     • Криза (2005-2030).

Аутори тврде да англо-америчко друштво, попут биолошког организма, прелази из једне фазе циклуса у другу, као четири годишња доба током године. А, у стварности, пажљива анализа историје открива да прелазак из једне фазе у другу није природан, како тврде Штраус и Хау, већ је изазван вештачки, односно свесно их изазивају исти они гностичко-масонски кругови, верни цикличном, секуларном моделу историје и присталице вечитог кретања. У сваком случају, Енглеска и Сједињене државе су сада ушле у последњу фазу - фазу кризе - у којој ентропија и хаос у друштву достижу зенит и угрожавају сâмо постојање институција, силом доводећи до окончања насилни и крвави процес прочишћења, како би се поново подигла држава, на новим темељима, успостављајући нову хијерархију вредности, нову естетику и нови друштвени поредак. Криза је, са друге стране подељена у четири подфазе:

    1. Каталитичка појава: нагли прекид, зид, вододелница.
    2. Регенерација: друштво се опоравља и почиње да се опрема новим алатима за суочавање са ванредним ситуацијама.   Материјална и духовна снага друштва усмерена је ка максимуму.
    3. Врхунац: друштво се суочава са „тајфуном“ или „катаклизмом“, обично финансијским колапсом, који брише остатке старог поретка.
    4. Расплет:  завршна фаза кризе се обично поклапа са „тоталним ратом“, или “хегемонистичким ратом”, како га дефинишу Хау и Штраус или “сукоб Копна и Мора за ‘светску хегемонију’, ако користимо дефиницију других историчара – можемо да прихватимо ону која нам је дража. У погледу надметања за светску хегемонију, Сједињене државе постају све више изолационисти, али су и одлучније да помогну неким савезницима: преведено на тренутне услове, Вашингтон се повлачи из НАТО пакта и усмерава пажњу на Пет очију + Индија + Јапан.

Хау и Штраус, уз невероватну „предвидљивост“ (књига је написана 1997.!), указују на низ фактора који би могли да делују као катализатори Кризе: кибер-напад који уништава америчку јавну администрацију, терористички напад нуклеарним оружјем, неплаћање америчког јавног дуга, епидемија која доводи до урбаног рата током, сукоби на границама Русије. Ковид, епидемија која је развијана лета 2019. и пролећа 2020. године [3], је катализаторски догађај. Политичко насиље након пандемије, демонстрације Антиваксера, напади на зграде јавних институција су знаци распада институција и почетка неизвесног периода транзиције.

Према Хауу и Штраусу, врхунац ће чинити „Велика девалвација”, односно вертикални колапс финансијских тржишта, који ће збрисати средњу класу, уз наклоност ка окупљању друштва око неког новог Рузвелта и новог Њу дила, мање или више ауторитарног. Како смо више пута нагласили у анализи, тринаест година ултра-експанзивне монетарне политике (2008-2021.), погурало је акције ка звездама и добит на обвезнице срозало до дна: „разбуктавање инфлације“ после Ковида [4], вештачки створене ће, вероватно, осигурати ФЕД банци изговор за повећање каматних стопа, што ће покренути Велику девалвацију, која би требало да буде упориште кризе. Велики инфраструктурни радови, нови борилачки дух и готово потпуна мобилизација фактора рада (посебно мушкараца рођених између осамдесетих и деведесетих година 20. века, који ће чинити окосницу индустријске и војне силе у фази поновног наоружавања), требало би коначно да прате англо-саксонски свет ка хегемонистичком рату. Хау и Штраус нису били опредељени 1997. године у вези са следећим тоталним ратом, али је сада, 2021. године очигледно: Пет очију + Француска + Индија + Јапан против Русије, Кине, Ирана и, вероватно, Немачке.

Аутори признају да „Расплет“ никако не значи победу Англоамериканаца: на крају америчког века (1946-2030), Сједињене државе би могле бити поражене, а тиме би почео нови циклус подређене или, чак, раскомадане нације. Без обзира на то, читаво деловање се јасно осмишљава као савет, како максимално искористити историјску динамику, коју англо-америчка масонска елита води и развија у световном ритму. Ковид, катализатор кризе, у ствари је стигао из америчких лабораторија. Врхунцем кризе, следећим сломом берзе, сигурно ће дириговати из Ситија и са Волстрита. А, како се остатак света уклапа у ову слику? Како се то односи на амерички световни циклус?

Овде ћемо се бавити само Италијом. Као нација, поражена 1945. године, Италија се  савршено „синхронизовала са англо-америчким веком“: и, заиста, као поражена нација, у сталној трци са Англосаксонцима на Медитерану, била је део негативног „појачања“ фаза циклуса. Период буђења (1964-1984.) у Италији се није поклопио искључиво са '68., као у Француској или Сједињеним државама, већ и са дугим таласом тероризма и насиља, у коме је, између осталог, страдао и бивши премијер, Алдо Моро. Период распадања (1984-2005.) био је почетак краја за Италију: „Тангентополи” [5] су оркестрирали Лондон и Вашингтон, а демонтажа ИРИ (IRI, Istituto per la Ricostruzione Industriale – Институт за индустријску реконструкцију) [6] је земљу лишила економског и политичког стуба. То је био ударац од којег се, како је и било лако предвидети, Италија никада није опоравила. У периоду Кризе (2005-30.), за Италију се предвиђа место једног од глобалних епицентара  политичко-финансијског колапса. НАТО је 2011. године уништио Либију, која је била афричко залеђе земље; Италија је, 2019. године, како је сада утврђено, била земља пионир у епидемији Ковида - можда и прва у свету где се вирус појавио. Ове, 2021. године, Италија је предмет научног процеса друштвеног и политичког уништавања, чији је циљ да се друштво разбије што је могуће више: премијер Марио Драги, „британски човек” [7], усваја и спроводи драконску анти-Ковид политику, јединствену у свету по строгости, што је довело до људи на улицама и поларизације јавног мњења на супротним фронтовима [8]. Да би се осигурало да владина политика подела уведе земљу у климу грађанског рата, Англо-Американци су протесте поверили „Форца Нуови“ (“Forza Nuova” - Нова сила), покрету Роберта Фиореа, који је током дугог скривања у иностранству учинио да стекне заштиту британске обавештајне службе.

Све сада указује да ће се врхунац Кризе, који се предвиђа за неколико година, поклопити са даљим падом Италије, који ће, још једном, појачати англо-саксонски циклус. Међутим, Англо-американци не предвиђају никакав опоравак Италије: „Расплет“, тотални рат на крају Кризе, заправо би довео до тога да се Италија дигне против својих спољних непријатеља. Против сâмих Англоамериканаца, дакле.

[1] https://www.amazon.it/dp/0767900464/ref=cm_sw_em_r_mt_dp_G73PPVDWDH01HMKPE9NM
[2] Само на италијанском: http://federicodezzani.altervista.org/le-pan-regioni-1919-1949-dalla-stasi-al-movimento/
[3] Само на италијанском: http://federicodezzani.altervista.org/coronavirus-e-guerre-senza-limiti/
[4] Само на италијанском: http://federicodezzani.altervista.org/il-gioco-dellinflazione/
[5] „Митопол”. Судска истрага о корупцији у јавној управи, која је почетком деведесетих уништила Прву италијанску републику, збрисала из парламента многе старе политичке партије осим, Комунистичке, која се сада зове Италијанска демократска партија. Према неким ауторима и аналитичарима, неке од судија које су се бавиле овом истрагом, били су на платном списку ЦИА и МИ6.
[6] https://en.wikipedia.org/wiki/Istituto_per_la_Ricostruzione_Industriale
[7] “Британски састанак” је одржан 2. јуна, 1992. године. Како пишу неки аутори и аналитичари, атланске снаге изван Италије су одлучиле да, уз помоћ унутрашњих квислинга, постепено уништавају Италију
[8] Видети: https://www.geopolitica.ru/en/article/clashes-rome-different-color-evil
[9] “Forza Nuova” је ултра-десни покрет у у политичкој галаксији италијанског фашизма. Овај покрет има веома мали број присталица међу Италијанима и никада није имао никакву политичку будућност.

*****************************************************
Оригинални текст:
http://federicodezzani.altervista.org/il-covid-la-distruzione-delle-istituzioni-e-oltre/

Превод на енглески: Костантино Ћеолдо
Превод на српски: Геополитика.ру