Геополитика масакра у Одеси

Другог маја, 2014. године, украјински неонацисти, уз непосредно одобравање украјинских власти убили и запалили више од сто људи у Одеси. Према неким проценама, број жртава је око три стотине. Међу жртвама је било жена, деце и старијих. Трагедија у Одеси је усмерила даље ескалације сукоба на истоку Украјине и почетак војних операција у Донбасу.

Прозападни државни удар: Прва проливена крв

Пре догађаја од 2. маја, 2014. године, Одеса је била један од центара отпора државном удару који је вођама про-ЕУ уличних протеста у престоници, Кијеву, помогао да дођу на власт. Политичари који подржавају Запад (ЕУ и САД) су испровоцирали сукобе са снагама безбедности у Кијеву. Резултат ових провокација била је прва проливена крв. Неидентификовани снајперисти, вероватно потчињени шефу “одбрамбених снага” Мајдана, Андреју Парубијеву, изазивали су оружане сукобе у којима је више од сто људи погинуло. Неонацистичке групе, које су догађаји на Мајдану ујединили у “Десни сектор”, активно су учествовале у државном удару. Димитриј Јарош, шеф Десног сектора био је помоћник бившег шефа украјинских служби безбедности, Валентина Највајченка, који је познат по блиским везама са ЦИА.

Реакција Југоистока

Ново руководство Украјине је одлучило да своју спољну политику у потпуности потчини Западу. Из парламента су истиснути посланици бивше владајуће Партије региона, а парламент је почео да дели министарска места заговорницима неонацизма. Укинути су сви закони који штите регионални статус руског језика и других језика националних мањина. Већина становништва на југоистоку земље, које се сматра делом Руског света, препознало је јасне непријатељске намере владе. Почели су велики протести широм Јужне и Источне Украјине, а у марту 2014. године, на Криму је прво одржан референдум о сувереном праву на самоопредељење, а онда се Крим припојио Руској федерацији, која се није могла усудити да остави ово стратешки важно полуострво несигурној геополитичкој будућности Украјине. У априлу 2014. године, побуњеници из региона Доњецка су наставили да пружају оружани отпор Кијеву. Одеса је остала један од стратешки важних градова, у коме се већина становништва није сматрала Украјинцима и није желела да живи у новој националистичкој Украјини.

Геополитички значај Одесе

Ново украјинско руководство је препознало да би губитак Одесе био геополитичка катастрофа, која би несумњиво изазвала домино ефекат и довела до распада државе. До такве процене се дошло на основу чињеница о ситуацији у Одеси: од пролећа 2014. године, про-руске снаге у Одеси су активно позивале становнике да понове сценарио са Крима, подсећајући на шефа руског Крима, Аксенова. Поред тога, Одеса је веома близу проруске Транснистрије, где се налази руска војна база са својих 15 000 спремних војника. Да је било потребно, Русија је могла да пребаци своје трупе са Крима у Одесу. У том тренутку, Одеса је била једина велика украјинска лука, уз изузетак Николаева и Мариупоља, чија је судбина тада висила у ваздуху. Украјинска Црноморска флота, која је напустила сада руски Севастопољ, такође је била смештена у Одеси. Зато би губитак Одесе значио и губитак Николеава и пресецање излаза на море Украјини. Све ово може објаснити зашто су украјински неонацисти имали одрешене руке да застрашују становништво Одесе и зашто су они то заиста и искористили. Језива смрт више од сто људи, за које починиоци још увек нису кажњени, пре свега је била средство застрашивања. После масакра 2. маја, 2014. године, про-руски покрет је практично био уништен.

Улога догађаја у Одеси у ескалацији сукоба

Међутим, масакр у Одеси је са собом носио и неке последице које организатор није видео. Ова трагедија је показала сву монструозност и нељудске претње које долазе од украјинске националне идеје. Чињеница да је значајан број Украјинаца весело дочекао болну смрт више од стотине њихових суграђана је још једанпут показала уништитељски, нихилистички карактер украјинског национализма. Ово је допринело осећају горчине друге стране и довело до потпуне поделе украјинског друштва. У ствари је трагедија у Одеси допринела порасту радикализма у Донбасу и послужила је као главни извор инспирације локалним становницима и добровољцима из Украјине и ЗНД да посегну за оружјем. Организатори масакра у Одеси су привремено задржали Одесу, али су изгубили делове Донабаса. Оно што се догодило у Одеси је, за део украјинског становништва постало питање поноса. За други део, то је био страшан злочин који је показао да ова два дела становништва никада неће бити у стању за су-живот, ако се Украјина не денацификује.

Пораст антиукрајинских осећања у Русији

Догађаји у Одеси и ратни злочини које је починила украјинска страна допринели су изолацији Украјине од Русије, не само на државном нивоу, него и на друштвеном. Први пут у историји, на Украјину се не гледа нити позитивно, нити се сматра делом Русије. Раније је украјинско руководство могло да користи преостале митове из совјетског доба о “пријатељству народа” и о блискости две земље, али након догађаја у Донбасу и Одеси, овај механизам више не ради. Покушај руског руководства да успостави дијалог са Порошенком, као “мањим злом” је закомпликовало новостворено одбацивање дијалога са Украјинцима. Тако успомене на масакр у Одеси ометају напоре руске шесте колоне да поново припоји Донбас Украјини.

Мученици либералног тоталитаризма

Из опште перспективе, масакр у Одеси је једна од епизода у којој је Запад (ЕУ и САД) починио један од најбруталнијих злочина зарад геополитичких моћи и алијанса. Ово се догађа истовремено док Запад подржава насилне разбојнике у Сирији. Ово није никаква нова политика. Дивљачка природа оваквих крвавих злочина се први пут могла видети у антисрпском етничком чишћењу Косова. Све у свему, овакви злочини показују шупљост свих “хуманитарних” обећања која долазе од европског и америчког либерализма.