Референдум у Холандији – почетак краја Европске уније?

Референдум у Холандији је последњи у ланцу догађаја због кога Европска унија све више личи на Совјетски савез у последњој фази постојања. Поређењем ове две структуре, могло би се наћи небројено разлика, али упркос свим тим разликама, постоји запањујућа “структурална сличност” у деловању обе структуре и у њиховом мултиетничком карактеру, што вероватно може и бити одговор на питање зашто тако велике, наизглед јаке структуре могу да се покажу, у неким посебним условима, као изузетно рањиве.

Холандски гласачи су се поново огласили, као и 2005. године, када су заједно са Французима одбили предложени Споразум о европском уставу. Референдуми из 2005. године у Француској и Холандији су већ били показатељ да се ближи политички крај евролиберализма.

Когод да је био на власти у Француској, Холандији или Европи, тада није желео да чује поруку гласача. Сада се суочавамо са могућношћу да ускоро, на неки начин, не буде било никог на власти у Бриселу да чује поруку.

Европа вероватно преживљава почетак краја врсте режима који је до сада преовлађивао у Европи. Што се ЕУ тиче, суочава са реалном могућношћу хаотичне кризе која може довести до “изненадне смрти”.
То још увек није тако, али сведочимо убрзаном расту разних фактора нестабилности и недостатку квалитетних руководстава, на националним нивоима и у Унији, која су спремна на велике изазове са којима се струкутре држава и Уније суочавају.

Гласајући “не”, холандски гласачи су одбацили Споразум ЕУ и Украјине о придруживању. Још увек је рано говорити о практичним последицама њихове одлуке, али политичка одлука која је донета је значајна. Док ово пишем, ниједан европски лидер није успео да дâ смислену изјаву о ономе што су поручили холандски бирачи.

Гласачи нису одбили само споразум. Али не би било озбиљно тврдити да су то урадили због страха од мигрантског насиља. Холандски, кипарски, француски, ирски и грчки гласачи су више пута до сада, сваки пут када су имали прилику, одбацивали политике које су им биле понуђене као политичка решења. Они су то чинили много пре мигрантске кризе и насиља који су на њих касније утицали. Иако су обе ове кризе одиграле значајну улогу, оне су само додатак свему ономе што су европски грађани одбацили, и у вези са политикама сопствених држава и у вези са политиком Уније. Грађани Европе много више, него њихова руководства, осећају амбис ка коме их воде политике тих руководстава.

Понекад европски политичари за све што раде окривљујуискључиво ЕУ. Међутим, већина одлука у Унији се доноси уз сагласност националних влада. Приписивајући Бриселу све политике за које су и сâми гласали, европски политичари на врло лош начин заступају и спроводе идеју било каквих европских интеграција. А и обрнуто би било исправно. Усредсређујући се, исправно, али искључиво, на политику Брисела, изражава се намера да се забораве друге важне димензије европских проблема, на пример шта учинити како би се зауставила невероватна моћ мултинационалних корпорација и међународних финансија, или, шта је са европском независношћу.

Одбацивајући споразум са Украјином, холандски гласачи су одбацили и политику “слепог”, непрекидног и неограниченог ширења Уније. Без квалитетног плана развоја и интеграција, ова политика проширивања неће бити ни од какве помоћи новим чланицама. Али она и јесте направљена да уништи политику социјалне добробити у “старим” чланицама. Као и да ускрати Унији било какву независност (државе “нове Европе” су, у ствари неопротекторати Сједињених држава, макар у смислу њихових спољних и  одбрамбених политика) и учини јој немогућим да управља собом. То Унију чини подложнијом управи опскурних финансијских и геополитичких сила.

Холандски грађани су гласањем одбацили, посредно, али јасно, политику према Русији коју су неоконзервативци и НАТО пакт наметнули и владама европских држава и Унији. Сви су показали да су више него послушни и на најнеодговорнији могући начин спроводе неоконзервативни и НАТО волунтаризам.

Гласне су годинама слали гласне поруке – Кипрани (2004.), Французи и Холанђани (2005), Ирци (2007), Грци (2015) – да Европљани одбацују политике и њихових “локалних” националних елита и влада, као и политику разних тела ЕУ која одлучују о тим политикама и спроводе их и не труде се претерано да узму у обзир мишљење гласача, као ни да им понекад  објасне и представе политичке планове.

Оно што све већи број европских грађана осећа да треба да уради је да, у свакој указаној прилици покуша да поврати назад барем неке од надлежности њихових националних држава и Уније, која је талац мултинационалних корпорација, бриселске бирократије и Европске централне банке.

Како је колапс Европске уније могућ, то је добра вест за све оне којима је доста европских политика. Ипак, треба бити опрезан, јер колапс структуре коју људи не воле, нужан је услов како би се заменила неким другим, бољим редом, посебно ако се структура не може “реформисати”. У одређеним условима, колапс је неизбежан. Мада је пример Совјетског савеза добар пример да нестанак државне структуре која није омиљена, може водити у још гору ситуацију. У таквим кризама, крајњи резултат зависи од стратешких капацитета и могуће зависности од сила које су уплетене.