Европски парадокс: Покрети за независност

У данима када је настала, Еврозона се сматрала јаким конкурентом Сједињеним државама у погледу економске доминације – можда баш захваљујући туристима из Сједињених држава, почетком 2000-тих, који су покушавали да се снађу са неповољним мењачким курсевима. Прави тест снаге, међутим, долази у кризним временима. Како Еврозона посрће још од метежа који је настао због Велике рецесије 2008. године и због европске дужничке кризе, пукотине постају све видљивије. Не само да је Еврозона у опасности од повремених гласина о 'Грегзиту', већ и многе нације које чине Еврозону имају своје сопствене егзистенцијалне потешкоће, јер поднационални покрети за независност доводе у питање сâму идеју националне државе.

Ако бисмо о стварима са којима ће се ЕУ и Еврозона убрзо суочити, замислите конопац, једна страна чврсто затегнута, а друга страна ландара. Како супранационална власт у Европи расте, концепт традиционалне националне државе је доведен у питање. Томе посебно доприносе институције као Савет Европе, Европски парламент и Европска централна банка.

Како је Еврозона економски слаба и стагнира у глибу ниског економског раста и високе стопе незапослености, многи су почели да се питају о користи останка у Еврозони. У државама као што је Грчка, на пример, коју чланство у европској монетарној унији спречава да изврши девалуацију своје валуте и тиме олакша превазилажење тешке економске ситуације, расте разочарење, али и зазор од супранационалних власти.

Али, поред повремених сукоба између националних и супранационалних власти, постоје и покрети за независност унутар сâмих националних држава. Постоје грађани, на пример, који би желели да се отцепе од националне државе којој припада регион у коме живе, али и даље желе да остану у ЕУ или у Еврозони.
У Европској унији, грађани могу слободно да путују из државе у државу у потрази за послом. Токови су од мање развијених ка више развијеним. Када је економија стабилна, много је мање реторике о имигрантима који “краду послове”, али како се економски услови погоршавају, а притисци расту, погоршавају се односи између држава и култура. Концепт државе социјалне заштите је у Европи дубоко укорењен, али када се економска пита смањи, постаје теже да се дели.

Незадовољство у ЕУ расте и због начина на који се прослеђује новац од оних који имају, онима који немају. Могло се видети немачко опирање позајмљивању, такозваним PIGS (фоотноте: у енглеском језику, ради се о игри слова, јер су П, И, Г и С почетна слова за Португал, Италију, Грчку и Шпанију, а на енглеском реч 'pigs' значи 'свиње'; ове четири државе су још и познате као 'Животињска фарма” ЕУ); међутим, исто тако се све чешће може  видети да државе оснивачи и богатији региони, који се такође суочавају са ветром у лице, нису баш склони да проследе новац сиромашнијим регионима.

Иако се често сматра да су сукоби култура и етнички сукоби кључни разлози за настанак покрета за независност, ми налазимо да се све своди на нешто основније: једноставну економију. Ако се говори о трансферу богатстава, општи осећај је, чини се: “То нам се не свиђа ни када је све у реду, а камоли кад ништа није у реду.”

Следи кратки преглед неких држава и њихових проблема и шта би покрени за независност у тим државама могли значити за будућност ЕУ и Еврозоне.

Белгија

Белгија је држава на Северном мору, граничи се са Холандијом, Луксембургом, Француском и Немачком. Има 11 милиона становника. Иако се налази у напреднијем северном делу Еврозоне, Белгија се суочава са унутрашњим сукобима култура, измежу Фламанаца на северу и Француза на југу. Француски део Белгије се углавном бави индустријом и производњом, а фламански део је био успешнији у прилагођавању економије индустријама заснованим на додатој вредности – савремене технологије, здравствена заштита и производња луксузних производа.
Упркос културолошким разликама, два региона су опстајала заједно и, можда су, чак, успостављали равнотежу један другом – барем у економском смислу. Међутим, како је традиоционална производња посрнула пред савременим технологијама и глобализацијом, француска страна више не одржава равнотежу са фламанском. За разлику од неких делова Еврозоне, где постоји економски диспаритет, и где су проблеми само цикличне природе, француско-белгијски проблеми у Белгији су структуралне природе. Фламанци се питају до када ће морати да издржавају њихове слабије земљаке. 

Италија

Чак и обични студент европске историје зна да до касног XIX века, Италија није постојала  јединствена нација, већ као скуп независних аутономних региона, које слабо повезују сличне културе и исти језик. (посетиоци ће данас у Италији приметити да се у различитим регионима говори различито наречје италијанског језика). Иако је уједињавање у модерну националну државу донело многе благодети велике државе са централизованом влашћу, то није било решење свих проблема. Регионални сукоби још увек постоје – и више пута су се заошртавали, од почетка Велике рецесије.
Високо индустријалозовани и економски развијени север је од уједињења прослеђивао југу своје ресурсе и тај једнострани тренд се само развијао последњих деценија. Појавила се политичка партија Лига за север, као растућа политичка снага у последњих 25 година. Како се економски проблеми у Италији умножавају, једна од кључних ставки политичке платформе Лиге за север је повратак Италије на федерални систем, према коме, оно што се произведе остаје на северу, не шаље се централној влади, која то препошаље југу.
Како постоји много политичких партија, тако има и разних мишљења – у случају Лиге за север, постоје различита мишљења међу партијским чланством о томе какву врсту одвајања је потребно тражити. За неке је партија платформа са које се прослеђују жалбе, док други траже радикалне промене. На пример, чланови једнг крила партије желе да регион смањи плаћања Италији, док друго екстремније крило Лиге за север желе да се регион отцепи од Италије.

Шпанија

Каталонски покрет за независност у Шпанији је један од најболље документованих. Посетиоци Барселоне могу једино да кукају јер им њихово срењошколско знање шпанског уопште не помаже у овом региону, где се говори каталонски. Оно што је занимљиво је да се  често представља да овај покрет за независност почива на сукобу култура и идентитета, а, у ствари, основни извор раздора је економске природе.
Каталонија је један од најбогатијих шпанских региона. Економија је разноврсна, а приходи долазе од туризма, пољопривреде, производње и, све више, од финансијских услуга и савремених технологија. Независна Каталонија би, према економским мерилима, била привлачна. Историјска раздвојеност, сукоб култура и различити језици, уз економске бриге, чине да независна Каталонија делује неизбежно неким присталицама отцепљења.

Као и у Италији, варира степен независности који би се тражио. Неки кажу:”Уместо што прослеђујемо центруу 4-5% БДП-а, требало би да прослеђујемо 2-3%, да остатак задржимо за себе, и онда можемо да будемо срећни. Остали бисмо у заједници.”

Андреу Мас-Солел (Andreu Mas-Colell), садашни Министар финансија Каталоније и сасвим случајно, мој професор на првој години студија, је међу онима који деле ово помирљиво мишљење. На другој крајности су мало више револуциуонарни сепаратистички елементи, који траже потпуну независност од Шпаније.
Глобална финансијска криза је указала на поделе унутар Шпаније. Прозиводња је опала, назапосленост је порасла, порези су виши. Резултат тога је да се сви осећају скучено – чак и они који су у знатно бољем положају, у богатијим регионима. Као што је речено на почетку,  заједнице и размене су добре када је све у реду, али када није све у реду, заједнице и размене нису добродошле. А понекад се чује бојни поклич за независност.

Шкотска

Био би то озбиљан пропуст, када би се расправљало о покретима за независност у Европи, а да се не истражи шкотски референдум за независност, који је био прошле јесени. Иако је било раних назнака да ће број гласова бити тесан, Шкоти су у највећем броју гласали да остану у Уједињеном краљевству.
Гласање у Шкотској није могло да се догоди у интересантнијем тренутку. Независна Шкотска би била извозник нафте, а остатак Британије увозник. Велика подршка независности се заснивала на богатству Шкотске нафтним залихама, јер су многи у Шкотској сведоци повећања цене нафте. За независност Шкотске се гласало у тренутку када је цена барела сирове нафте била 100 долара. Док ово пишем, барел сирове нафте се држи око 50 долара, Шкотска тражи пореске олакшице, како би избавила своју нафтну индустрију полагањем кауције. Можда зато неки и од најватренијих присталица независности Шкотске сада виде корист од останка унутар Уједињеног краљевства.

Извор: Блог Нуријела Рубинија