Дан праве Аустралије

Крајем 17. века, Европљани су стигли до најдаљег континента, Аустралије. Тамо су нашли људе који нису били као Европљани и зато су их бахатно назвали подљудима. Опседнути вером у прогрес и мислећи о себи као о носиоцима општег развоја, бели Европљани, углавном Англо-Саксонци су окупирали копно, архипелаг, пацифичка острва, све време се односећи према становништву као према фауни. Неки староседеоци су поробљени, други убијени. Остале су послали у америчке и европске зоо-вртове. Цинични починиоци свега овога су кукали о “Терету Белог човека”.

Колонизатори су без икаквих договора приватизовали земљу коју су насељавали староседеоци Аустралије и Полинезије. Абориџини нису имали англо-саксонске законе, а њихови елегантни и префињени светоназори, њихове реке, планине, брда, пустиње, обале, границе и становници светих аустралијских острва далеко од европског национализма, били су игнорисани.
Ову чудноватост је лепо приказао немачки режисер Вернер Херцог у филму “Где сањају зелени мрави”. Ако су веровали да им у снове и визије долазе невидљиви зелени мрави и полажу право на неку од абориџинских светих земаља, таква веровања су Англо-Саксонци сматрали лудачким бунцањима. Земљу су искасапили без кајања.

Али је Еди Мабо са острва у мореузу Торес позвао на правду. Овај патриота Свете Аустралије је стао на чело борбе са аустријском владом да призна староседеоцима право на земље на којима живе већ 70 хиљада година. Циливизовани људи су се, наравно, прво смејали Еди Мабу и нису се усудили да поверују у зелене мраве. Али Еди Мабо и његови пријатељи нису одустали, него су наставили да нападају судове и владине институције. А, тада се догодило чудо. Врховни суд је 3. јуна 1993. године пресудио да су народи староседелаца поседовали земљу, према традиционалном закону, и пре колонизације и да та права и даље постоје. Тако су староседеоци доибили назад своју слободу, а њихов духовни свет је обновљен.

Аустралија је за Аустралијанце, и видљиве и невидљиве. То је доказао Еди Мабо, искрени патриота и абориџински пустињак. Сада тај дан слави читава Аустралија. На Мабоом родном острву је чак нерадни дан; мада, абориџински Аустралијанци, у ствари не раде. Оно то они старно раде је – живе стварне животе. Сањају пророчке снове.  

Свет би постао богатији, ако бисмо одустали од расистичких концепата и наших веровања у линеарно време и постепену еволуцију човечанства. Толико много култура има и толико много народа међу нама. Аустралијски Абориџини имају само време за сањање. Нека живе онако како су увек живели, и како могу, на њиховој родној и светој земљи.