Чилкотова истрага: доказ о колапсу америчке империје

У Великој Британији је објављен званични извештај владине комисије о Ираку, на чијем је челу Сер Џон Чилкот. Истрага је званично показала да је инвазија Британије на Ирак спроведена под притиском Сједињених држава и била је у супротности са националним интересима земље.

Није било разлога за инвазију на Ирак

У Чилкотовој истрази се каже да није било стварног разлога за инвазију на Ирак. Јасно се каже:

Одлука да се примени сила – веома озбиљна одлука за било коју владу – довела је до дубоких контроверзи у вези са Ираком и постала је још контроверзнија када је установљено да су  ирачки програми за развој и производњу хемијских,биолошких и нуклеарних оружја демонтирани.

Према мишљењу истраге, нису сва дипломатска средства била употребљена и искоришћена.

Ирак није био повезан са међународним терористичким мрежама. Земаља није поседовала оружје за масовно уништење, које би се могло користити у терористичким нападима и није представљала претњу по Уједињено краљевство. Такво је било и становиште британске обавештајне заједнице:

Сер Дејвид Оманд, обавештајни и безбедности координатор Кабинета од 2002. до  2005. године је пред истрагом изјавио да су у марту 2002. године безбедносне  службе процениле да је “претња од тероризма Садамовог сопственог  обавештајног апарата у случају интеренције на Ирак..процењена као локално  ограничена.”

Садамова “способност да спроводи терористичке нападе” била је “веома  ограничена”. Ирачка “способност за тероризам” није била таква да спроводи  хемијске или биолошке нападе, осим појединачних покушаја и коришћења отрова”

Британија није сматрала да Ирак представља претњу по националну безбедност земље.

Руководство Уједињеног краљевства је знало све о последицама

Извештај потврђује да је британска обавештајна заједница Премијеру представила потребне анализе о последицама одлуке да се нападне Ирак. Посебно је наглашено да би збацивање Садама Хусеина могло да доведе до огромног пораста исламског екстремизма, који би земљу претворио у извориште начина за остваривање њихове сврхе (исламског екстремизма), масовне жртве и поделу Ирака.

Господина Блера су посаветовали да би инвазија Ирака појачала претње ка Великој Британији од стране Ал-Каиде и њихових сарадника:

Разматрајући изгледе за будућност, извештај Чилкотове истраге закључује:

"... Ал Каида и њој придружене групе ће наставити да представљају далеко највећу терористичку претњу западним интересима, а претња ће бити повећана након војна акције против Ирака. Повећаће се и проширити претње од исламских терориста у случају рата, одражаваће се и интензивирати анти-западно и анти-америчко расположење у муслиманском свету, укључујући и муслиманске заједнице на Западу. Постоји и ризик од преноса  ЦБ/CB [хемијских и биолошких] материјала или од експертизе која би се вршила у току или након сукоба. То ће повећати могућности Ал Каиде. "

Инвазија је била акт агресије заснован на намерним лажима

Инвазија се заснивала на намерним лажима и манипулацијама јавим мишљењем. Сер Џон Чилкот је, током представљања резултата истраге, објавио да је политика Уједињеног краљевства била заснована на “погрешним обавештајним подацима и проценама”, који “нису били проверавани, а требало је”.

Уједињено краљевство је намерно искривила чињенице о наводној опасности од Ирака. Посебно је, Џек Стро, тадашњи британски министар спољних послова, инсистирао на искривљавању информација из званичних докумената, како би се други креатори политике и јавност убедили убедили о потреби акције у Ираку:

Када је 8. марта видео нацрт извештаја о оружју за масовно уништење и државама које би могле да забрињавају, Господин Стро је прокоментарисао:

“Добро, али зар не треба Ирак да буде на првом месту и да овд еима још текста? Документ мора да покаже зашто постоји изузетна претња од Ирака.”

Господин Стро је 18. марта одлучио да је документ о Ираку треба да буде објављен раније, пре оног у коме се разматрају државе које стварају забринутост.

Господина Строа су 22. марта посаветовали да докази не би убедили јавно мнење да постоји непосредна претња од Ирака. Објављивање је одложено.

Амерички пиони

Једини разлог за напад на Ирак било је снажна посвећеност Сједињених држава да то уради. У извештају се јасно види како се реторика и становиште британског руководства о Ираку мењало – под америчким утицајем, прво се позивало на паметне санкције, пре инвазије. Истовремено, британске обавештајне службе извештавају да Ирак не представља стварну претњу и не даје подршку терористима. Блерова одлука да се Ирак нападне је била његова лична одлука, под утицајем интереса да се заштите британски односи са Сједињеним државама, каже Чилкот.
Безусловна подршка је оправдавана:

Бригом да ће се виталне области сарадње Уједињеног краљевства и Сједињених држава покварити, ако се Сједињеним државама не пружи потпуна подршка у Ираку.

Веровањем да је најбољи начин да се утиче на промену америчке политике ка смеру која више одговара Британији, да се Сједињеним држава пружи потпуна подршка и да се потражи начин да се убеђују изнутра.

Тако је званични разлог за британску инвазију на Ирак зависност од Сједињених држава. Комисија се не супротставља про-америчкој оријентацији, него је декларативно подржава. Међутим, ипак наводи да односи са Сједињеним државама “не захтевају безусловну подршку, када се наши интереси и мишљење разликују. - рекао је Чилкот.

Ветрови промене

Формално је Чилкотова истрага требало да буде објављена пре седам година. Објављивање је одложено неколико пута због позиције Сједињених држава. А сада је постала јавна. То, такође, указује на опадање америчке хегемоније: најлојалнији савезник – Уједињено краљевство – у последње две године показује да је пропаст система заснованог на Сједињеним државама питање времена и време је за припреме за нови свет.

Објављивање званичног извештаја комисије која је направљена на иницијативу владе Гордона Брауна, у коме се понављају аргументи противника инвазије на Ирак пре 13 година (углавном Русије) постало је могуће само у једном случају – ако су делови британске елите жељни дистанце од Сједињених држава, њихових политка, и оних унутар елита, који су се исувше зближили са Американцима. Чињеница да у Британији постоје они који већ гледају у пост-америчку будућност, показује чврсте везе Ротшилдових британских финансија са Кином. Британија је одлучила да учествује у кинеском пројекту Азијске инфраструктурне банке, супротно вољи Сједињених држава.

А још једна доказ може бити референдум о чланству у Европској унији. Брегзит и исправно бројање гласова не би било могуће без подршке елита. Истовремено, Сједињене државе су се отворено супротставиле Брегзиту. А сада референдум и неизвесност после замрзавања стварања Трансатланске слободне трговинске зоне. Британија је истовремено и искључена из преговора о споразуму и даље је у стању транзиције. Парадоксално је да Краљевство све време доследно спроводи кораке како би се окренуло од америчко-центричног света. Међутим, то није читава слика, јер је Краљевство је највећи амерички савезник, али тренд је важан. Најприхватљивије је објашњење жеља да се буде сахрањен под рушевинама америчке империје.

Потребно је присетити се да је Уједињено краљевство постало добровољни сателит сједињених држава, предавајући Американцима улогу Морске силе. Дакле, ништа га неће спречити да напусти Сједињене државе када сматра да је то неопходно. Слабљење Сједињених држава је увод у нова правила игре. А та правила се најбоље стварају када процес постаје неповратан. Промене у Британији указују на неповратност процеса. Брегзит и правци расправа у вези са тим, двосмислена позиција Лондона у односима Вашингтона и Пекинга, а сада и извештај о рату у Ираку, иза кога може следити и суђење Тонију Блеру, даје Лондону низ нових могућности да утиче на политику у Европи и глобално.