Берни Сандерс, Хилари Клинтон и новац

Берни Сандерс је у први план своје кампање поставио корумпирајућу улогу новца у политици. Он тврди да су богаташи у могућности да контролишу политичке процесе, зато што су највећи донатори политичарских кампања. То ствара политички систем који успешно и ефикасно служи Вол Стриту, осигуравајућим кућама и фармацеутској индустрији. Много мање успешно и ефикасно служи обичним људима.

То ствара занимљивом и трку за демократског кандидата на изборима. Бивши државни секретар Клинтон је потпуно преокренула Сандерсову тврдњу и позвала га да каже на који начин је њена позиција окренута служењу финансијским интересима. То можда може изгледати као успешна тактика у кампањи, али потпуно погрешно представља начин на који новац утиче на кампање.

Сигурно постоје случајеви када појединци или неке пословне групе обећавају велике донације у кампањама у замену за политичку подршку за одређену ствар, али то је свакако редак случај. Много чешће, подршка политичарима у замену за финансијски интерес, је део дужег процеса. Не ради се само о томе да политичари желе да делују у корист богатих и моћних, већ се политичари врло често поистовећују са интересима богатих и моћних, па зато и нису у стању да виде себе док крше принципе.

Трговинска политика је одличан пример. У последњих четврт века, вођство обе политичке партије је упорно гурало трговинске споразуме који су директно против интереса већег процента америчких радника. То није случајна последица ових аранжмана, ту аранжмани су и направљени да буде тако.

Трговински споразуми као НАФТА или повлашћени национални трговински статус Кине су осмишљени како би америчким радницима у производњи директна конкуренција били мало плаћени радници из држава у развоју. Према стандардној теорији трговине, предвиђени исход овакве конкуренције је губитак послова у производњи и  притисак на доле, не само на плате радника у производњи, него и на плате мање образованих радника уопште.

Плате других радника ће исто тако бити снижене због радника у производњи који су остали без посла и биће приморани да посао траже у малопродаји и другим секторима. Повећање броја радника смањује плате и у тим другим секторима. Недавна истраживања једног од најбољих америчких економиста који се бави радом потврђују да је трговина кључни разлог смањења плата великом броју радника. 

С обзиром да су неки политичари, који су подржали ове трговинске споразуме имали финансијску корист, није било потребе поткупљивати их донацијама за њихове кампање. Oни су вероватно подржавали ове споразуме зато што су сматрали да је то исправно. На крају крајева, они се најчешће повезују са људима који имају корист од ових трговинских споразума, било због већег корпоративног профита, било због тог што могу да купе јефтиније аутомобиле и одећу. Политичари се ређе повезују са радницима у ауто или текстилној индустрији који губе посао или са малопродајним службеницима који су мање плаћени.

Изгледа да, у већини случајева, политичарима који гласају за ове пактове није пало на памет да је у питању озбиљна мана. Политичари су људи који се бирају на основу склапања пријатељстава и прикупљања новца, а не зато што су  политички штребери или филозофи. У опису њиховог посла није да буду експерти за питања којима се бави Конгрес или за председникова обраћања.

Штавише, чак и ако би погледали негде даље иза својих пријатеља, могли би да наиђу на медије као што је Вашингтон Пост који рекламира предности “слободне трговине”. Уопште није важно што тим споразумима није учињено ништа да се умање ограде које штите високо плаћене професионалце као што су доктори или адвокати или да стварно повећају заштиту патената на лекове и друге производе. Имајући у виду да од ових облика протекционизма корист пре свега имају богати, споразуми се и даље могу називати пактовима  о “слободној трговини”.

Исто се може закључити о широком спектру питања. Спасавање Вол Стрита било је неопходно како би се спречила Друга Велика Депресија. Политичари вероватно појма немају зашто, али то су им рекли њихови пријатељи. Федералне резерве морају да подигну пореске стопе због ризика од инфлације, чак и ако то значи да ће још мање људи бити запослено. Листа сличних ствари се може још  продужити.

Људи који би се могли супротставити овим ставовима и оспорити их – они који могу доказати да су ови ставови погрешни – врло ретко имају прилику да своје аргументе представе у политичкој дебати, зато што њих не подржавају милионери и билионери. То су људи које медији,  као што је Вашингтон пост, игноришу или им се подсмевају.

Овако богати контролишу политичке процесе. Систем функционише тако што је веома тешко чути оне који оспоравају политике у служби и за интерес богатих. Зато  и јесте инспиративно видети да кандидат, као што је Сенатор Сандерс, добија довољно новца да буде озбиљан претендент за демократског кандидата на изборима, чак и поред тога што нема велике финансијске донаторе.

Сваки пут када видимо да политичар прима велику суму новца од богатих, било као високу накнаду за одржани говор или као хонорар за веома плаћени посао, најбоље би било то све разумети као и поклоне за Дан заљубљених. Нико не воли свог партнера, своју другу половину због поклона на Дан заљубљених; то је више симбол наклоности која се наставља.

Ако ово звучи чудно, хајде да пробамо да замислимо мало другачији сценарио. Замислимо да је Берни Сандерс радио у Кабинету Барака Обаме четири године и да је за то време учино све што је  могао да проба да разбије велике банке и да корпоративне криминалце стрпа иза решетака. Да ли ико верује да би му након тога Голдман Закс платио $250,000 да  се поново присети својих искустава?