Алај барјак Секуле Дрљевића

Дан проглашења ”Независне и слободне Црне Горе”, на Петровдан 12 јула 1941, у Зетском дому на Цетињу, био је прилика за Секулу Дрљевића да установи нову заставу ове окупаторске творевине, какве су настале широм наци-фашизмом поробљене Европе. За државну заставу проглашен је стари црногорски ”Алај барјак”, ратна застава црногорске војске из 19 вијека, са бијелим двоглавим орлом на црвеном пољу.

Државна застава краљевине, и пре тога кнежевине Црне Горе, била је тробојка по узору на државну заставу царске Русије, по неким наводима, још пре него што је тробојка постала застава кнежевине Србије.

Алај барјак, као ратна застава Црне Горе довољно се разликовао од тробојке Србије и Југославије, како није био случај са државном заставом Црне Горе, што објашњава ову недоследност, јер је окупаторска творевина Секуле Дрљевића претендовала на обнову државности краља Николе и династије Петровић-Његош. Михајло Петровић-Његош, унук краља Николе, није прихватио понуду окупатора за обнову династије Петровића на црногорском престолу, јер је као патриота и доследни наследник славне владалачке лозе био противник окупатора, лојалан Југославији и легитимној династији Карађорђевића.

Квинслиншка Црна Гора је остала на сепаратисти Секули Дрљевићу и федералисти Крсту Поповићу. Жандармерија тог окупаторског провизоријума називана је ”крилашима”, јер су уместо кокарде на капама носили двоглавог орла са нове ”државне” заставе. Исте оне заставе која постаје државном 12. јула 1941 и коју Секула Дрљевић намеће Павлу Ђуришићу и црногорским четницима, у Јасеновцу с пролећа 1945 године - непосредно пре бестијалног убијања и иживљавања усташа над Ђуришићем и његовим официрима, срамног чина за који сву одговорност сноси мржњом заслепљени Секуле Дрљевић.

Најпогубнија је мржња најмањих разлика, јер она подразумева вештачки раздор који се злочином према немоћним жртвама и ближњима најлакше продубљује и најдуже траје. Ону мржњу коју очевидац са Цетиња сведочио говором мржње окупаторских ”крилаша”: ”Нема борбе, нема рата, док не скочи брат на брата”.

Борба симболима и рат идеологија жигосали су заувек најкрвавији 20 век, његове масовне злочине, заштићене и прећутане геноциде. Крај идеологија и буђење духовних система вредности обележје су 21 века, за који је Андре Малро рекао да ће ”бити религиозан или га неће бити”.

Идеологије постоје да би делиле људе и друштвене заједнице, вере да би их зближиле, духовно и етички чојством уздигле. Оно што се управо збива у васкрслој Црној Гори.