Пропале државе, суверене земље

Поводом четрдесет дана од смрти Генерала Солеиманија и четрдесет прве годишњице Исламске револуције у Ирану.

Разлика између суверене државе и покорне колоније је у томе како прва реагује на претње и злоупотребе, док их друга покорно прихвата погнуте главе. Исто тако, разлика између пропале и часне државе је и у томе да прва одбија одговорност за своје грешке, а друга их признаје, преузимајући сво бреме.

Уклањање иранског генерала Солеиманија, које су извеле Сједињене државе, а које се догодило пре четрдесет дана, било је очигледно политичко убиство, превише очигледан casus belli за одлучан сукоб између Техерана и Вашингтона. Није новост, нити мистерија да америчка елита са жудњом ишчекује да шиитски ајатоласи капитулирају: не само да би Американци могли да заврше преуређивање Блиског истока и отворе себи пут ка Москви и Пекингу, након што се прошире на Хартленд, него и због суштинске и неизмењиве разлике између два супротстављена светоназора. 

Секуларизам декадентног америчког (али и западног) друштва [1], уз опсесивну потрагу за задовољством, уз култ апсолутне слободе и по сваку цену, уз идолопоклонство према новцу, прилично друштвено прихваћено и укорењено, не може се разумети као ванземаљски и непомирљиви непријатељ у друштву које се позива на најчистија учења пророка Ислама и које Карбалу уздиже до ванвременског херојства и мучеништва за сваког истинског верника.

Иран, који је средиште древних царстава и чији се дах протеже кроз вековну историју и чија се величанственост и данас лако види и опажа, увек је показивао гвоздену вољу да самостално одлучује о својој политици, као и гвоздену вољу да не трпи никакве диктате страних сила, којима су обмане и лажи стубови дипломатије. 

Исламска Република Иран се понела као суверена земља када је одлучила да одговори на атентат на скромног хероја Солеиманија – салвом ракета на америчке базе у Ираку, земљи која није део америчке федерације, али коју Вашингтон, у непрекидном делиријуму о својој свемоћи у свету, наставља да окупира, руши, експлоатише и уништава на сваки могући начин.

На жалост, обарање украјинског Боинга, до кога је довело деловање иранске противваздушне одбране била је грешка, која је узроковала смрт многих недужних путника.

"Тужан дан. Прелиминарни закључци интерне истраге Оружаних снага: Људска грешка у доба кризе изазвана америчким авантуризмом довела је до катастрофе.“, написао је ирански министар спољних послова Зариф на свом Твитер налогу.

"Наше дубоко жаљење, извињење и саучешће нашем народу, породицама свих жртава и другим народима које је ова трагедија погодила.“ додао је. [2]

Понашање америчке владе било је много другачије када је 3. априла 1988. разарач Винсенис грешком оборио ирански авион на лету 655, недалеко од Бандар Абаса, дакле на иранској територији [3]. Тек након неколико година и уз одређене напоре, ирански народ је у Међународном суду правде у Хагу добио нешто што је личило на правду и одштету. И данас се чини да су иранске жртве мање вредне, чини се као да су жртве другог реда.

Смрт доброг генерала Солеиманија је размеђа чија се позадина, нити последице могу добро разазнати. Ко је главни у Вашингтону? Јер, ако је тачно да се Трамп јавно обрадовао генераловој смрти, истина је и да је салва пројектила које су Иранци испалили у знак освете нанела више штете од оне коју је Пентагон на почетку прогласио. Зашто Вашингтон није узвратио? Уосталом, Американци су и за много мање бацали бомбе на људе. Овога пута су се умирили и више није било даље ескалације, нити рата коа су се многи уплашили.

Онда и мистерија са сигналима и несталим авионом у Авганистану, у коме је изгледа био Мајкл Д'Андреа, шефа ЦИА за Блиски исток, кога су се многи бојали и за кога се зна да ле одговоран за смрт генерала Солеиманија. Да ли је Ајатола Мајк стварно страдао у срушеном авиону? Штавише, да ли су авион стварно оборили талибани, као што кажуАмериканци или се радило о нечему другом?

Ово су питања на која се не може одговорити, али је у најмању руку чудно да је важан лик попут Д'Андрее умро, а да, очигледно, нико од његових не позива на освету.

Можда сам и лупио. Можда Солеиманијева смрт није била очекивана, а они који су је организовали, прешли су границе његове изражене дискретности, с намером да приморају и натерају Трампа на отворени рат са Техераном. Две супротстављене стране, несигурна равнотежа снага у америчкој номенклатури, можда трећа непогода (Израел) која следи само своје интересе. Уклањање Д'Андрее (ако је стварно мртав ...) би могла бити нагодба унутар америчког естаблишмента, чији је циљ умиривање Иранаца и довођење сукоба на ниво ниског интензитета у који се Американци традиционално упуштају и који су водили се до убиства генерала Солеиманија. Американци су, дакле, постали жртва властитог познатог приступа ‘ударања по њушци’. Дакле, још једанпут: ко је главни у Вашингтону?

Претпоставка.

Оно што је сигурно је да је смрт генерала Солеиманија лишила свет, чак и овај зли Запад, великодушног хероја, који је у Сирији и Ираку одбранио оне хришћане које је Запад, препустио судбини, оставио их као плен џихадистима, које Вашингтон и велики канцелари ‘грађанске’ Европе користе у њиховим посредничким (proxy) ратовима у Сирији и Ираку.

Четрдесет једну годину након Револуције хомеиниста и, вљом судбине, четрдесет дана након смрти Генерала Солеиманија, Иран наставља да полаже право на своју независност и државни суверенитет.

[1] https://www.geopolitica.ru/en/article/collapse-america  
[2] https://twitter.com/jzarif/status/1215847283381755914 
[3] https://en.wikipedia.org/wiki/Iran_Air_Flight_655