Санкције Запада, теолошко-историјски контекст

Излагање на научно-практичном скупу: Западне санкције - геополитички инструмент неоколонијализма, 28. септембра 2023. у хотелу „Москва“ у Београду

(о значају традиције и вјере за опстанак држава и успјешно утемељење многополарног свијета)
 

Задњих годину дана, поред ратних дешавања на простору Украјине, уши свих добронамјерних људи парале су најеве енормног броја санкција, које је Запад наметнуо Руској Федерацији. Ти бројеви су били толики да су граничили са лудошћу. Иако су оне, задњих деценија, биле моћно средство у рукама оних који воле њима да се користе (читај: уцјењују), сво ово горе поменуто мноштво прошлогодишњих санција, не да није дало никакве резултате, већ су напротив ојачали саму земљу којој су наметане, a онима који су их наметнулу, вратиле су се као бумеранг. Русија је била приморана да се окрене сама себи, својим духовним и материјалним капецитима и потенцијалима. Они нису мали и захваљујући управо њима, Русија данас постаје прави светионик тј. луча свим оним земљама и народима који желе да се лагано, али сигурно, извуку из канџи дужништва и зависништва од запада.

Овде бих предложио неколико битних момената, за које сматрам да су од суштинске важности за разумјевање питања западних санкција уопште. Тему санкција ћу сагледати кроз теолошко-историјску перспективу. Проблем није од јуче; није уопште површан и не може се ријешити само политичким, геополитичким и економским споразумима. Он се заправо тиче најтананијих питање западне религиозности, тј. западне верзије хришћансва (римокаолицизма и протестантизма). Можда ће се некоме, у данашњој научно-технолошкој ери учинити чудним, што религиозност наводим као некакав битан фактор за проблем санкција. Али, само на основу неколико основних теолошких постулата, који карактеришу једну, тј. другу верзију хришћанства, као и њихова, кроз вијекове инструментализација у политичке, геополитичке и економске сврхе, јасно ће нам показати колико су они битни. Они се ни у ком случају не смију превидјети, када је питању расвјетљавање овог проблема. Од религије и теологије се не може побјећи. Чак, иако их одбацујемо, они су ту, и то у самим темељима нашег бића, те их се као таквих нипошто не смијемо одрећи, нити их занемарити. Освалд Шпенглер у својој чувеној књизи „Пропаст запада“ наводи, да је западна наука или како је он назива „фаустовска наука“, управо, као природна посљедица произашла управо из западне религиозности – како римокатоличке, тако и протестантске. Оно што су некада представљале монашке келије западних манастира, сада су то научничке лабораторије. Он каже: „Не само природњачка него и философска основа разликовања зависни су и изведена од елемената дотичне религије. У то рано доба мислиоци су свештеници, не само по свом духу него и по свом сталежу...Тек доласком касног времена философија постаје градском и световном. Ослобађа се од службе религије и усуђује се да и саму религију начини предметом гносеолошких метода.¹ Теолошки постулати које сам већ споменуо:

Римокатоличка Црква – Убацивање „filioque“ у никео-цариградски Символ вјере. Ово учење је значило да Дух Свети, Треће Лице Свете Тројице исходи „од Оца и Сина“ (qui ex Patre Filioque procedit), а не како исповједа Православна Црква, да Дух Свети исходи само „од Сина“. На тај начин, уводи се субординација у Свети Тројицу, гдје су Отац и Син, узроци Духа. Дух Свети се овим учењем своди на степену ниже од Оца и Сина. Он постаје творевина. Одавде је даље изведено и то да је божанска благодат створена. За православне хришћане, благодат Духа Светога је нестворена и управо она преставља могућност човјековог опитовања Бога, чак и у овом животу. Уз помоћ нестворене благодати, Бог дјелује у овом свијету. На руском језику „стварно“ се каже  действи́тельно. Стваран је дакле Онај Који дјелује. Зато православна Црква никада није имала потребу за Vicarius Filli Dei - за замјеником Сина Божијег на Земљи. Христос је глава Своје Цркве, а њега у овом свијету оприсутњује и чини дјелотворним управо нестворена благодат Духа Светог. С друге стране, ако је благодат створена, како научава римокатоличка Црква, поставља се питање како се човјек причешћује тј. сједињује са Богом. По православном учењу, нема причешћа са божанском суштином, јер је она непричасна. Човјек се причешћује и сједињује искључиво са нествореном благодаћу Божијом, коју до нас доставља Дух Свети. На тај начин долази и до преображавања хљеба и вина у Светој Литургији. Нема никакве трансупстанцијације (пресуштаствљења) природних карактеристика хљеба и вина. Они се само уз помоћ нестворене благодати Духа Светог преображавају и постају Тијело и Крв Христова, под видом хљеба и вина, којим се ми причешћујемо. Према православном учењу, могуће је дакле сједињење створеног (finitum) са нествореним (infiniti). То се управо остварује уз помоћ нестворене благодати Духа Светог. Међутим, ово учење одбацују и једни и други – и римокатолици и протестанти. За њих су божанске енергије створене (lat. gratita – милост). Бог се дакле у свијету пројављује искључиво на „материјални начин“. Одбацивши учење о нествореној благодати Божијој, дошло је распада и дробљења западног ума. Од тог тренутка, он је почео лагано да умире и вене. Његово мјесто заузео је разум (lat. ratio). То се најбоље види у појави рационалистичке схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца Цркве него Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим „Органоном“ као најсветијим могућим оруђем. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus – Чисти акт. Ово учење Бога је учинило недјелатним, статичним и на тај начин недоступним човјеку. Може се слободно рећи да је оно породило и касније јављање „деизма“ – учења према којем Бог постоји, али се пуно не мјеша у ствари овог свијета. Одбацивши нестворени темељ, западни ум се све више дробио и распадао. Као реакцију на „стерилност“ и „мртвило“ схоластике, имамо појаву хуманизма и ренесансе, који су заправо представљали ревитализацију хеленског натурализма и материјализма. Сјетимо се само како је Еразно Ротердамски – кога су након схоластичког мртвила и мрака прозвали lumen mundi (свјетлост свијета) – сакрастично говорио о схоластичким теолозима: „Лакше је наћи пут из лавиринта него се извући из закукуљености реалиста, томиста, албетиста, окамиста, скотиста. Самим апостолима би требао други Свети Дух, ако би били присиљени да расправљају са данашњим тј. схоластичким теолозима“. Међутим, Еразмо, Томас Мор и други хуманисти отишли су сасвим у другу крајност. Одбацивши мртвило схоластике, узроковали су друге интелектуалне немани: просветитељство, рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза) емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелиг, Хегел). Кретења западног ума свој „врхунац“ доживљава у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму. Сам Ниче је рекао да се „људски ум од Коперника креће од центра ка периферији“. Ектремне посљедице нихилизма су биле „нихилизам деструкције“, а то је: њемачки националсоцијализам и руски комунистички бољшевизам. Свијет без Бога тежи ка ништавилу и самоуништењу. Међутим, најжилавија посљедица распада западног ума, а која и дан данас постоји је либерализам. Националсоцијализам и комунизам су се и појавили као реакција на појаву либерализма. Оба су побјеђена од стране либерализма. Нацизам 1945. а комунизам 1991. године. Након тога, либерализам се позиционирао као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства – како то добро примјећује професор Александр Дугин. Он је даље мутирао у свакодневницу: неокапитализам, конзумеризам, глобализам, хедонизам, техноцентризам, ЛГБТ агенду, woke покрет, сулуди cancel culture покрет...“Уколико се теоријско знање више ослобађа од религиозног примања, утолико се више ближи уништавању себе сама. Оно што преостаје  - то је једино и само, техничко искуство.“² Могуће је да упорност у одбрани термина filioque, довела и од обожавања и оне ријечи која слиједи одмах након ње -  procedit (лат. глагол procedere – исходити,) Он је – по свему судећи - утицала на западно доживљавање  кретања. Она претпоставља, ступање напријед, чиме је изражена сва енергија управљивости. Без ње – за западњаке – немогуће је било какво размишљање о природним наука.³ Осим тога, индикативно је њихово огромно интересовање које су показивали према алхемији. Алхемија је посветовњачена трансупстанцијација. Алхемичари су покушавали да открију тајну проналаска камена мудрости, што се описивало као „Велико дјело“ (лат. Magnum opus). Камен мудрости би омогућавао да се обични метали претворе у злато или сребро. Али иза њихових херметичких текстова пуних симбола, чиме се од лаика сакривала суштина, крио се интерес за трансмутацију душе, то јест за духовни преображај. Ту се може говорити о „мистичној алхемији“. Још радикалнија је грана алхемије под именом „Велика вештина“ (Ars Magna), коју је развио средњовековни филозоф Рамон Љуљ. Љуљ је тврдио да алхемичар може трансформисати самог себе у неку врсту свемоћног бића. Једна од консеквенци кретања западног ума на овај начин је – видјели смо - и појава протестантизма и протестантске етике са конкретним догмамам и учењима. Треба истаћи да је управо спор око догме о filioque-у довео до Великог раскола 1054. године, између источне (православне Цркве) и западне (римокатоличке Цркве). Може се слободно рећи, да управо на темељу ове догме крећу прве западне уцјене (санкције). И прва и друга унија коју је православна Црква потписала са Римом, била је под велом уцјена од стране запада. До Лионске унија 1274. године, довело је то што се византијски цар Михајло VIII Палеолог суочио са опашношћу од Карла I Анжујског, који је намјеравао да у Цариграду поново успостави Латинско царство. Да би то спријечио, цар је требао помоћ тадашњег римског папе Григорија X. Услов за помоћ је било, прихватање латинско исповједање filioque, да Дух Свети исходи „од Оца и Сина“. Нећемо улазити у све мање-више познате историјске догађаје везане за ову унију. Рећићемо само то, да је цар натјерао делегацију православне Цркве да поптише унију. Након цареве смрти пропала је и унија. Сви унијатски храмови поново су освећени.  Шта смо ми то данас паметнији од њих, па умјесто и ми данас да то исто чинимо (јер још римокатолици нису одбацили овај додатак), поједини наши епископи, свештеници и ђакони се у свештеним одјејањима моле заједно са римокатолицима у њиховим храмовима? Уосталом, то строго забрањују не само канони Васељенских сабора и светих отаца, него и „Законоправило“ Светог Саве, којег су ови, чини се тотално изгубили из вида. Свети Сава каже: „Сви који су са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе“.⁴ Први један такав обичај који Свети Сава наводи је управо filioque: „Када исповједају Светог Духа у символу вјере, састављеном од еванђелских ријечи: и у Духа Светог, Господа животворног који од Оца исходи, они додаше: и од Сина. Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њиховог језика тако гријеше, па (вјечно) исхођење Светог Духа од Оца и (времено) послање Светог Духа к нама због Исуса Христа, грубо у незнању изједначавају, не разликујући ни по чему исхођење и послање, умујући као варварске незналице“.⁵ Треба се само сјетити и ријечи Свети Григорије Палама, великог заштитника православних исихаста из 14. вијека, када у свом спису „О исхођењу Светог Духа“ поручује онима који умују као латини: „Најправедније би, дакако, било да вас не удостојимо никаквог дијалога уколико не престанете да умећете ријечи у свештени Сивол. Најприје треба ви да одстраните тај додатак, па тек онда да расправљамо о томе да ли Дух Свети јесте и од Сина или није и од Сина, и да потврдимо све оно што се покаже да је у сагласности са учењем богоносних отаца“.⁶ На другом мјесту Свети Григорије се пита какве ли су измјене доживјела остала учења Латина, када је овакво једно учење, које се налази на једном тако истакнутом мјесту као што је Символ вјере, доживјело тако драстичну промјену.⁷ Ми смо, пак, горе мало више показали, сав колапс у који се сурвао западни ум, под притиском који је проузроковао filioque.

„Латинска Црква после отпадништва није вратила, иако је огромна и заузима врховно мјесто, односно запосједа најузвишеније мјесто од свих патријаршиских престола. Њој, која је највећа од свих Цркава, дешава се оно што се дешава и највећој од свих животиња – слону. За њега, наиме, кажу да ни за вријеме сна не лежи на земљи ради одмора, него само мало повије бокове; ако се пак деси да падне, никако не може да устане. Код слонова, међутим, разлог је тјелесна тежина и масивност, који они са муком носе и која их, попут каквог претешког олова, притиска надоле – но, код Латина је у питању надменост, за коју могу рећи да представља неизљечиву страст, што по ријечима апостола Павла, јесте нарочито својство само лукавога, због те надмености ни он не може бити изљечен у вијекове“.⁸

Друга унија, десила се 1439-1442. године у Фиренци. Она је позната као Флорентинска унија. Опасност у којој се нашао тадашњи византијски цар Јован VIII Палеолог, била је друге врсте. Византија се суочила са опасношћу турских освајања. Цар се обратио папи Евгену IV за помоћ. Папа му је обећао помоћ, али под истим условом, који је захјеван и приликом Лионске уније – прихватање filioque-a. Сјетимо се даље искуства наших предака за вријеме Прве и Друге велике Сеобе Срба 1690. године и 1737-1739. године. Прије тога су се борили на страни аустроугара, а након тога, плашећи се турске одмазде, на једвите јаде су измолили привилегије, које су им омогућиле да се настане на ободима аустроугарског царства. Тек тада су наступила искушења. Српски народ се нашао под немилосрдним притиском унијаћења. Нажалост, многи пристисак тих уцјена нису могли издржати и поклекли су. Та игра унијатских уцјена траје до данашњих дана. Погледајмо само шта се дешава са канонском Украјинском Православном Црквом московског патријархата. Тотално игнорисање законитог митрополита Онуфрија, затварање митрополита Павла, разбојничко отимање светиња и њихово предавање расколничкој дружини коју предводи лажни митрополит Епифаније Думенко. Ових дана читамо да се ради на њиховим уједињењу са украјинским унијатима – гркокатолицима. Најављује се државним декретима, да ће се Божић славити 25. децембра. И опет, иза свега стоји цариградска патријаршија на челу са патријархом Вартоломејем. Нажалост, сада је свима јасно да је цариградска патријаршија опет – по ко зна који пут у историји – показала своје право лице тј. да је спремна, зарад својих „папистичких“ интереса, да спроводи крвничку политику великих завојевача и то против своје православне браће. Да иронија буде већа, они то све раде представљајући се као „мајка Црква“. Ми православни Срби, који живимо у Републици Српској тј. на просторима Епархије зворничко тузланске, добро се сјећамо односа „мајке Цркве“ за вријеме турског ропства. Након укидања пећке патријаршије 1766. године, Епархија зворничко-тузланске је припала јурисдикцији цариградске патријаршије. Овде ћу, илустрације ради, прочитати одломке из посланице тадашњег фанаритског митрополита зворничко-тузланског Дионисија II из 1876. године, унућеном српском народу који је половином 19. вијека пролазио језиву голготу турских уцјена и намета. И тада, митрополит Дионисије, на основу султановог фермана  упутио је посланицу свештенству и народу своје Епархије, хвалећи царске  мјере према немуслиманском становништву БиХ. Према садржају посланице очито је колико су фанариотске владике биле уклопљене у османски систем. Дионисије пише:

„Дионисије, милости Божијом Архиепископ и Митрополит зворнички и пречасни Ексарх Далмације. Часном подручном свештенству и свима благословенима сваког занимања и сталежа благодат, мир и милост од Бога Господа. Као што је свакоме познато, његово величанство премилостиви Цар и Господар Султан Абдул Азиз Хан – по својој правдољубивости и милости – издаје ових дана ферман односно дације применљивости земљоделства и трговине такођер и млогих корисних преображаја у судској струци, који су кадри осигурати свачи живот, имање и част...Извршујемо ову нашу свету дужност честитајући свима и свакоме нових царских благодјејанија која се богато изливају на њу из благодатног и неизсушилног срдачног извора душевне  царске благајнице, јер премилостиви, а и богодаровани наш цар, покрај млога друга благодјејанија која је он као чедољубиви отац више пута имао доброту излити на све своје вјерне подајнике без разлике вјере и сталежа, долази ево и до нас са својим царским ферманом који само брижљиви за своју дјецу старајући се отац може подарити високи царски ферман и на десно и на лијево сипа своје дарове без икакве штедње;“ Даље Дионисије позива Србе да се помоле за султана: „О Боже, царе небески, услиши смерну молбу нашу и подај славну побједу над своим непријатељима! Земаљском нашем цару Абдул Азизу, кога си ти Боже, над нама зацарио да под његовом царском сјенком уживамо сва добра и свако спокојство.“ Какво је благостање цар дао Србима види се из тадашњих извјештаја да је свака српска кућа на 100 убраних сепета кукуруза морала Турцима да да 80." ⁹

У свјетлу ове патетичне посланице из 19. вијека, постаје нам јасно како је савремени представник цариградске патријаршије могао – ове године – да у Фанару, у престо у који су могли бити уведени само православни хришћански цареви – да уведе предсјеника Украјине, који нити је православан, нити је хришћанин уопште. Поред овога, поставља се питање да ли ће патријарх Вартоломеј да нас позива да се умјесто Абудл Азиза сада молимо и за „доброг и милостивог оца нашег Џозефа Бајдена“ који сипа и на лијево и на десно своја благодјејанија у виду касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијом? Нови Кајафа како му то име највише данас приличи, патријарх Вартоломеј, треба добро да зна, да је крв невино настрадале дјеце Донбаса и цијеле Украјине и на његовим рукама. И за то ће одговарати не новом Абдул Азизу – Џозефу Бајдену већ Богу.

Изгледа да ћемо опет морати освећивати храмове послије овог новог унијатско-расколничког пира? Бескрупулозна дрскост твораца и идеолога данашњег униполарног свијета умногоме подсјећа на унијатске и инкизиторске тенденције римокатоличке Цркве кроз вијекове.

Протестантско учење о „предестинацији“(преодређењу). И ово учење дошло је као посљедица одбацивања православног учења о Духу Светом. Оно је додуше праву своју примјену доживјело у протестантизму и то нарочито у учењу Жана Калвина. Калвинизам је постао звијезда водиља англосаксонсих пуританаца и касније бројних секти, које оперишу до дана данашњег. По учењу Жана Калвина, Христос је се оваплотио само због малог тј. предесетинираног броја људи. Они сачињавају Цркву. Сви остали су проклетници и горјеће у паклу. Ништа им не може помоћи: никакава проповјед, никаква Света тајна (сакрамент), никакав свештеник, никакво покајање. FINITUM NON EST CAPAX INFINITI тј. створено није способно да у себе прими нестворено – говорио је Калвин. У овоме се јасно види да је Калвин и даље био на таласима римокатоличке теологије када је у питању поимање благодати Божије. И за њега не постоји благодат у православном смислу. Калвин је од људски разумљивог „Оца на небесима“ Новог Завјета, који се радује повратку грешника, као каква жена опет нађеном грошу, начинио једно сваком људском поимању ускраћено ТРАНСЦЕНДЕНТНО БИЋЕ, које одвајкада потпуно недокучивим одлукама, сваком појединцу досуђује судбину и рјешава о свим и намјањим стварима у космосу. Кључне су ријечи да је милост Господа Бога, јер његове одлуке непромјенљиво стоје, НЕИЗГУБИВА за оне којима је он поклони исто тако као што је НЕДОСТИЖНА за не којима је он ускрати¹⁰. За Калвина није Бог ради људи, већ људи ради Бога. Психолошки посматрано, ово учење је можда могло да задовољи Калвина, али је велико питање какав је оно утицај имало на остале његове сљедбенике кроз вијекове. Познате су Калвинове ригорозне мјере живота које је он спроводио у првој калвинистичкој заједници у Женеви. Он је био први протестант који је људи осуђивао на смрт, зато што су кршили правила вјере и морала која је он постулирао. Прича се да су се женевљани молили за повратак римокатоличке Цркве на челу са инквизицијом.  Макс Вебер је у свом дјелу „Протестантска етика и дух капитализма“ показао, да је управо овакав крајње јуридички и рационалистички приступ хришћанству какав је имао Калвин резултирало у креирању „духа капитализма“.  Потомци енглеских пуританиста, пренјели су калвинистичку теологију на простор Америке. Њихови пра-пра унуци су они који данас заводе санкције другим земљама. Вјекови часова њихових пра-пра дедова о „предестинацији“ довели су до тога да се они данас сматрају „безгрешним светитељима“. Код римокатолика имамо једног безгрешног папу (проглашено за догму на I Ватиканском Концилу 1870.), код америчких протестаната имамо безброј. Будући да су предодређени да буду благословени и да је тај благослов – видјели смо горе, за њих – неизгубив, њима је постало дозвољено све: да без гриже савјести бомбардују друге земље тепих бомбама, да смјењују народном вољом легитимно изабране представнике власти, да без икаквог осјећаја срама у другим земљама њихови амбасадори изигравају Понтија Пилата, да ведре и облаче,  да буду нови велики инквизитори и на крају да заводе и економске санкције и на тај начин друге народе држе у ропској покорности. Управо ово учење о предестинацији, креирало је у њиховим главама убјеђење да они, као самоубјеђени и предестинирани светитељи имају право да иду по свијету и колонизују земље „проклетника“ и да њихова добра присавајају себи. Учење о предестинацији је постојало још и у стара времена. Могло се наћи у неканонској Еноховој књизи. У хришћанској ери, нарочиту пажњу њему је посветио и блажени Августин, који је и главни инспиратор многих римокатоличких учења и догми. Ово значи да ни римокатолицима ово учење није страно. За њега је знао и Мартин Лутер, међутим, Жан Калвин је био тај који је ову догму дотјерао до перфекције и у његовом крајње рационалистичком тумачењу Старог Завјета, она је постало главна догма. (Мартин Лутер, Калвин и Еразмо Ротердамски – сви су били августиновци, Августин темељ западне телогије. Он је инспирисао: и римокатолицизам, и протестантизам и хуманизам). Руку на срце, треба рећи да је на западу било доста оних који су се жестоко противили овом учењу. Чувени еглески пјесник Џон Милтон, писац „Изгубљеног раја“ је о њему рекао: „Макар ја отишао у пакао, али такав Бог никад неће изнудити моје поштовање“. Неки мислиоци тумаче да је управо ово учење, које је у срцима и душама оних који су га слиједили, морало да изазове страшну тјескобу, јер им се стално постављало питање: „Да ли сам и ја спасен?“; „Да ли сам и ја у тој предестинираној, тј. предодеђеној групи Божијих миљеника?“ Ова тјескоба породила је и тзв. агонални карактер западне културе. Та душевна агонија је могла бити и један од окидача који је запад увијек нагонио да креће у поход на исток. Од Четвртог крсташког рата. тевтонских витезова, па преко Наполеона, Хитлера и сада колективног запада, та тјескоба и агонија тражила је своје ослобођење у ублажење у уништењу своје једине праве и истинске куће, а то је Свето Православље. Управо је догмат или учење о предестинацији, по мом скромном мишљењу, довео и до креирања убјеђености у светачку и непогрешиву посебност код западњака. Емил Сиоран на једном мјесту пише: „Занимање које цивилизовани (западни)¹¹ човек показује за такозване заостале народе је веома сумњиво. Неспособан да себе даље подноси, он настоји да се на њима растерети од вишка зала којима је оптерећен, он их позива да окушају његову беду, заклиње их да се суоче са судбином којој он сам више не може да пркоси. Стално мучен мислима о срећи коју они уживају јер нису „еволуирали", он се у односу према њима осећа као вратоломник, поражен и избачен из равнотеже. С којим правом остају они по страни, изван процеса  пропадања који он подноси већ одавно и којем не успева да умакне? Цивилизација, његово дело, његово лудило, делује му као казна коју је сам себи наметнуо и којој би сад хтео да подвргне оне који су јој досад измакли. "Дођите и учествујете у невољама, поделите самном мој пакао", то је смисао његове бриге за њих, то је позадина његове наметљивости и ревности. Сатрвен својим манама а, још више, својим "знањима", он нема мира док их не натури онима који су их срећом поштеђени. На исти начин поступао је чак у време кад се, још ни мало „просветљен" ни уморан од себе, препуштао својој грамзивости, својој жеђи за пустоловинама и гадостима. Шпанци су се, на врхунцу своје каријере, без сумње осећали колико притешњени захтевима вере толико и строгошћу цркве. Осветили су се кроз освајања.“¹² То је даље развило и дух расизма и нацизма, Убјеђен сам да је та хидра проистекла управо из овог учења (предестинација), и она опет незасито разјапљује своје чељусти на Свето Православље у Украјини и Русији. Прави непријатељ предестинираног колективног запада, нису ни Срби, ни Руси, ни Украјинци, ни Бјелоруси него Православље. Погледајмо само шта се дешава са богомољама и свештенством у Украјини. Какав они третман имају од ударне песнице колективног запада у Украјини тј. од њене још увијек владајуће елите?

Проблем Руса и Срба, настао је у тренутку када је западно образовање и просвећеност продрло на наше просторе. Код нас оно је дошло кроз просвећеност Доситеја Обрадовића, а код Руса оно је стигло са царицом Катарином Великом и царем Петром Великим. Видјели смо малоприје на каквим основама  почива западно образовање и просвећеност. Схоластизизам, рационализам, материјализма, хуманизам и ренесанска, емпиризам, њемачки идеализам, песимизам, нихилизам све је то похрањено у саму срж западног образовања и просвећености. Може се чак рећи да су на индиректан начин и она два западна догмата (о filioque-у и о предестинацији) ушла у свијест наших православних народа. Узрок Лењина и Троцког код Руса, а код нас Тита треба тражити управо у овим идејама које су на софистициран начин продрле кроз западну просвећеност и образовање. Прихватање западних идеологија – некад социјализма, а сада и капитализма треба тражити управо у овоме.

Зато је задатак Православне Цркве (како Српске тако и Руске) прије свега да се бави својом главном мисијом у свијету – а то је освећивање времена и простора и духовна брига о свом вијерном народу. Ипак, да би се изборила са небројеним западним агендама, које немилосрдно надиру са запада, неопходно је прије свега одрећи се атеистичких постулата но којем почива наша просвета и образовање. Црква за ту битку треба да изгради један јасан и недвосмислен програм. Тај програм мора да се заснива на светосављу.  Просвећеност Доситејева протјерала је истинску просвету Светог Саве из наших школа. Идеал који је том просветом наметнуо је хедонистички идеал. То је оно када чујемо: „Треба сине или кћерко да завршиш школу, да нађеш себи посао, да имаш добру плату, да пропутујеш свијетом, да се науживаш, да промјениш доста дјевојака или момака, па тек онда да упознаш ону праву особу са којом ћеш да живиш у конкубинату. И онда, када као бездјетни старац и старица треба себи да купите два, три пса и онда да их као суманути водате по ветеринарима и да се о њима бринете“. Не кажем да се за ово залагао Доситеј Обрадовић. Далеко од тога. Вјероватно је имао најбоље намјере. Ипак, и он је одговоран што је са житом заједно посијао и кукољ, који ће управо донијети ове плодове о којим сам говорио. Иако, је и сам био монах, напустио је манастира - наводно из досаде. Касније се чак ругао многим православним учењима. Као и Калвин сматрао је монахе за беспосличаре. Позната је његова мисао: „Мало мање калуђера, мало више учитеља и Срем ће постати Нови Едем“.  С друге стране имамо идеал Светог Саве, а то је идеал светитеља; имамо један аксетски идеал, који су Срби слиједили све док се отрови западне просвећености и образовања нису изили у његову душу. Тај идеал је покретао Свете Немањиће, силног Цара Душана од кога је далеко био ситничарски дух данашњих проевропских стремљења. Тај идеал је омогућио нашпим прецима да преживе период турског ропства, да дижу устанке, да преживе све могуће уцјене, ратове, логоре, небројена стратишта...Тај идеал, слава Богу и данас покреће много Србе. Морамо се вратити њему. Ако се вратимо њему, вратићемо се и Светом Сави и вратићемо се Богу. А ако то учинимо бићемо у стању да истински допринесемо и изградњи једног праведнијег мултиполарног свијета чију је изградњу од скора отпочела Русија. Без њега, нестаћемо и утопићемо се у један морбидан, хедонистичким идеалима покретан, безличан, перверазн, нечовјечан, неслободан, дигитализован униполарни свијет Класуса Шваба у којем ће, наводно, свега да буде, али неће бити слободе. Сјетимо се само великог Достојевског, када у свом дјелу „Записи из подземља“ каже да је свијет у којем би све било засновано на математичким принципима био прави рај, али у том рају, човјек не би имао слободу да пљуне на њега. Тај тзв. људски рај Достојевски је назвао „кристални дворац“. Управо темеље тог дворца поставља се у задње вријеме од стране новог великог инквизитора Клауса Шваба и његове чудовишне организације зване - Свјетски економски форум. Да ли ми Срби желимо да живимо у таквом свијету у којем нећемо имати ништа (па чак ни слободе), али ћемо бити "срећни". Каква је то срећа без слободе? Да је Бог хтио такав рај, он би га и створио. Али, без слободе он не био био прави рај. Он је човјеку оставио могућност да – како то каже Достојевски – пљуне на њега. Нажалост, из библијског извјештаја знамо да је Адам то и учинио. Градитељи „кристалног дворца“, међутим, не остављају такву могућност. У посветовњаченом схватању протестантске догме о "предестинацији" можемо слободно рећи да одавде проистиче и мит о златној милијарди, који се толико спомиње. Само један мали број "предестинираних" "светих мултимилијардера" заслужује да живи у тој накази званој „кристални дворац“.

Међутим, човјек снује Бог одређује – каже наш народ. У Светом Писму код пророка Михеја читамо: „Тешко онима који смишљају безакоње и о злу се труде на постељама својим, и кад сване извршују их, јер им је сила у руци. Желе њиве, и отимају их; желе куће, и узимају; чине силу човјеку у кући његовој, човјеку и наследству његову. Зато овако вели Господ: ево, ја мислим зло томе роду, из којега нећете извући вратова својих, нити ћете ходити поносито, јер ће бити зло вријеме. У оно вријеме говориће се прича о вама; и нарицаће се жалосно говорећи, пропадосмо.“(Михеј. 2, 2-4).

***

 Напомене:

¹ Шпенглер, О. ,Пропаст Запада, Књига I, Гласник, Београд 2020, стр. 457-458.
² Исто, Књига II стр. 290
³ Исто, Књига II, стр. 478
⁴ Сарајевски препис Законоправила Светог Саве, „Дабар“, 2015,  стр. 266.
⁵ Исто, стр, 266.
⁶ Свети Григорије Палама, О исхођењу Светог Духа (аподиктичка слова), Беседа, Нови Сад 2012. , стр. 31.
⁷ Исто, стр. 83
⁸ Исто, стр. 93
⁹ Мирић, С. ,Прота Димитрије Бијељински, ЈУ Народна библиотека „Филип Вишњић“, Бијељина 2021. , стр. 50-53.
¹⁰ Вебер, М. , Протестантска етика и дух капитализма, ITV CENTAR PLUS, Београд 2023., стр. 107
¹¹ Прим. Б.Ч.
¹² Сиоран, Е. , Пад у време, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад 2008. , стр. 25