ПРАВОСЛАВНИ (ВИЗАНТИЈСКИ) САВЕЗ – од Јадранског мора до Тихог океана

Калабријска иницијатива

Уз божићни поздрав, “Кадетско писмо” је примило следећу молбу једног од својих редовних читалаца из Русије:

„ У КП бр. 109 помињете калабријску иницијативу да се створи византијски савез, као и програм који је већ написан. Идеја о стварању такве међународне организације на основу универзалности православне вере, идентитета националних језика и неопходних политичких и економских реформи међу потенцијалним чланицама Савеза изгледа сасвим конструктивно и захтева специфичан развој пројекта у вези са сличним интегралним концептима. Да ли бисте, драги Игоре Николајевићу, могли дати референце или текст руског превода пројекта и програма саме Византијског савеза? Хвала унапред, Александар Богданов.

Иницијатива за стварање Византијског савеза формулисана је у јануару 2000. године, у штампаном броју 22 “Кадетских писама” (у то време није било електронских верзија кадетских писама) у уводнику “Две хиљаде година хришћанства”:

“Данас, на дан 2000. годишњице хришћанства, немогуће је избећи питање рекапитулације који су процеси другог миленијума били позитивни, а који негативни. Јер хришћанство не може без Истине. Такође, потребно је сагледати и наше животне переспективе. Прво, неопходно је брзо и хитно обновити Сверуски савез, Савез Велике, Мале и Беле Русије, као што је и раније увек рађено од наших великих кнезова, краљева, митрополита и патријарха. Друго, потребно је створити Православни савез, Византијски савез свих православних народа. Данас постоје многи такви регионални и идеолошки покрети у свету: Муслиманска унија, Арапска лига, Западноевропска унија (неаргументовано названа “европска, то јест,” свеевропска “или” паневропска “, агресивно претендујући на простор до Урала), Организација америчких држава, итд. Морамо се, дакле, уједињавати и ићи у савезе не само на основу расних, племенских и комшијских предзнака, (што је била најважнија слабост и чак недоследност словенофилства, јер нису сви Словени православни), већ се окренути уједињавању на основу религијских, духовних, моралних, културних и свакодневних вредности. Непорецива је чињеница да су нам сви православни народи много ближи од неправославних словенских народа, који су у пракси, у већини случајева, често исказивали Каинов комплекс. Сверуски савез, у оквиру Византијског савеза је наша једина могућност спасења.” Овај чланак из „Кадетског писма“ тада је у целини или у деловима пренет и од руских информативних агенција које извештавају из Буенос Ајреса. 

Скоро две године касније, у октобру 2001. године, Божјом милошћу, имао сам прилику да са својом женом одем у Италију и потражимо њене рођаке (она је унука Италијана) и да ја видим музеје и ископине ​​Етрураца, чијом се историјом ја већ дуго занимао. Непосредно пре тога, прочитао сам чланак „Византија у Италији“, а у „Аргентинском друштву хеленске културе“, смо погледали приказане филмове и фотографије о траговима византијске културе у Равени. Тада сам био потпредседник овог друштва (данас сам његов председник), замољен сам да посетим Калабрију и успоставим контакте са византинолозима из Калабрије.

Стигли смо у Реџио Калбриа, главни град ове бивше византијске провинције број 2, почетком октобра 2001. и боравили у хотелу у близини чувеног локалног археолошког музеја у којем је радио византинолог професор Џиакомо Олива. Љубазно смо одведени у његову канцеларију, у другој згради. Представио сам се и започео разговор указујући на свој рад о Византији у Италији, као и мој чланак о Византијском савезу. Остао сам запањен када је професор Олива одговорио да су представници локалне калабријске интелигенције већ дали иницијативу о стварању Византијског савеза, још пре неколико година. Они су се званично обратили Европској унији са предлогом да се у њеном оквиру створи византијски сектор, који би се састојао од Грчке, Румуније, Калабрије и Русије. (Србија је била “де факто” у рату). Овај предлог тада није прихваћен, под изговором да Русија није део Европске уније, Румунија није представљала никакве потешкоће, јер је тада већ била кандидат за придруживање.

Одмах сам схватио да Калабријанци не морају да се обраћају Европској унији са таквим иницијативама, већ је било неопходно да се директно створи таква заједница, савез или лига, ван било које друге организације и без потребе да се тражи одобрење од било кога. Чињеница је чланице Европске уније нису само у једном, већ у неколико сличних организација истовремено. На пример, Енглеска је оснивач и члан бивше “Британске заједнице народа” (данас једноставно “Заједница народа”), чији остали чланови нису чланице Европске уније. Француска је такође повезана са неким од својих бивших колонија у Африци које нису део Европске уније. Међутим, тада из куртозаије нисам рекао ништа. Готово све друге европске земље биле су и налазе се у широком спектру савеза, лига и удружења, а данас понекад у “коалицијама”. Професор Олива ми је тада рекло да је императив да се наставе напори за стварање “Византијског савеза”. Он ме је позвао да наставим да говорим и пишем о овој теми, нагласивши да ће Русија одиграти посебну улогу у овим процесима.

Професор је даље објаснио како је грчко-византијска популација Калабрије бранила грчки језик и литургију на грчком језику у својим храмовима и манастирима више од пет векова. Након што је папа 1081. године признао освајања Норманских пирата византијских провинција у Италији, Калабрија је силом укључена у црквену надлежност Рима. Међутим, тек је у 17. веку грчко богослужење елиминисано и литургија светог Јована Златоуста замењена је латинском литургијом. То је помогла Унијатска конгрегација Василијанаца, која је уведена у Калабрији 1579. године, убрзо након препоруке језуитског дипломате Посевина, да ослаби православну Русију издвајањем из ње Мале Русије (данас Украјине). После одсецања Калабрије од својих корена, Конгрегација Василијанаца је пребачена у тадашњу руску Галицију, са истим задатком какав је имала у Калабрији.

Интересантно, професор Олива је тада мојој жени и мени рекао да су започели, али да то иде доста траљаво и обнову литургије св. Јована Златоустог у Калабрији. На пример, у планинском граду Џераче, руски емигрантски свештеник Димитри Макаров, који је рођен 1921. године у Шангају, служио је управо ову литургију. На моје питање о програму предложеног Византијског савеза, професор Олива нас је послао до другог византинолога, професора Доменика Минута.

ПРОГРАМ ПРАВОСЛАВНОГ (ВИЗАНТИЈСКОГ) САВЕЗА

Професор Доменико Минуто дочекао нас је са великом срдачношћу. Посетили смо га у његовој канцеларији неколико пута. На крају ми је послао у Буенос Ајресу брошуру на италијанском о столетној реакцији Калабрије на западни јарам, набачен преко ње након присилног отуђења из Византије. Професор Минуто нам је рекао да је члан Калабријског комитета византијских студија, и наравно да је учествовао у иницијативи за стварање Византијског савеза. Његов одговор на питање о програму Савеза био је веома занимљив и исцрпан, током наших посета.

Испрва је укратко изјавио да је главни циљ стварања Византијског савеза био да се врати праведност у односу на Калабрију и друге византијске територије, којима је силом наметнут туђи идеолошки јарам, а поред свега су и отуђени од свог начина живота и од свог погледа на свет. Професор Минуто нам је затим изложио кратку историју на ову тему, на основу које сам, три године касније, дао свој извештај на шпанском ” El modelo helénistico de globalización multipolar” (“хеленистички модел мултиполарне глобализације”), на догађају који је организовала грчка амбасада у Аргентини, а под покровитељством делегације Европске уније у Аргентини, на Међународном сајму књига у Буенос Ајресу, 2. маја 2004. године. Затим сам рекао:

“Тако је, као резултат” рата и освајања “Александра Великог (336-323. пне), створена нова мултинационална империја, а у исто време је успостављен културни и религијски плурализам, без идеолошке хегемоније … држава чија се главна идеја може сажети упокушају синтезе малог грчко-италског полиса и великих територијалних држава Истока. (У напомени број 50 шпанског филозофа Јулианна Мариаса на његов превод на шпански језик Аристотелове “Политике” наглашено је да је “читав политички проблем античког света састојао у преласку из државног облика политике у други облик који се не може свести на град, то јест, устав, полис, а не само на нејасну друштвену стварност, коју Грци називају етносом ”). Као резултат тога, све ове хеленистичке империјалне територије биле су покривене мрежом политса или, у римском смислу, општинама.

Ова политика заснована на глобалној „општинској мрежи“ продужила је да буде актуелна до данашњих дана. Она је, у овој или оној мери, довела до ослобођа  свих народа, што је био први директни разлог за слављење Александра Великог, као универзалног ослободиоца. Одјек ове популарности присутан је и у данашње време. Ова прва универзална цивилизација, која и даље представља образац мултиполарне и полифонијске глобализације, а назива се хеленистичка цивилизација, због чињенице да је грчка култура била њен катализатор. Њен карактер је заиста универзалан, а њена многа достигнућа садрже основна начела која се могу примијенити било где и у било које време. Међутим, не можемо изгубити из вида чињеницу да се не бавимо геометријским схемама моћи, већ са језгром идеја, веровања, принципа и концепата који су посебно трпељиви према другим веровањима, и стога способни за постизање хармоничног суживота.

У политичкој области остварено је својеврсно оплођавање великих државних територијалних организација централном идејом грчког полиса, у смислу да се политика односи на свакога, а не само на оне који имају највиши ауторитет, а та власт, у принципу, произлази из саборности, из центра самог становништва. (“Агора” долази од глагола “прикупљати”). Због тога је ове колосалне територије покривала скоро самоуправна мрежа општинских “локалних власти”. Тако се остварује идеја аутентичног царства. Сам израз је изведен из концепта “врховне власти” у Римској Републици, схваћен пре свега као највиша судска и врховна војна сила, јер сам појам не значи “тоталну” или “апсолутну” моћ. Ову империју карактерише неопходност учешће у централној моћи периферних елита, што је управо главна иновација империје Александра Великог. (Русские тетради № 19. http://i-n-andruskiewitsch.blogspot.com.ar/).

Стога је основа (фундамент) византијског програма Уније тежња да се у оквиру данашњих декларисаних слобода мишљења, обнова хеленистичког политичког модела, који комбинује могућност врховне власти са локалном самоуправом, при том осигуравајући истинску слободу веровања, погледа на свет и живота у тим срединама. У својој брошури коју ми је послао, професор Минуто је у самом наслову објаснио да политичка конституција, у грчком “политеја” (politeia), треба да буде само опис и фиксирање сопственог начина битисања и живота (modo di esere e di vivere), а не програм стране форме (тј. “псеудоморфизам”). Изворни пројекат Византијског савеза, професора Доменика Минута предлаже:

1. Земље и региони који не припадају традицији северозападне Европе, већ своје културне традиције црпе из византијске културе, морају захтевати и инсистирати да се њихов специфични поглед на свет узме у обзир и у оквиру данашње “глобализације”. Уосталом, таква “глобализација” неће бити праведна ако постоји монопол, који обезбеђује доминацију само ставова народа северозападне Европе и Северне Америке. (Затим сам питао проф. Минуту да ли је разумео француско-норманске структуре као “северозападну Европу”. Професор је одговорио потврдно, јер су данашње северноатлантске структуре углавном француско-норманске.)
2. Посебно важан задатак Византијског савеза требало би да буде широка заштита византијских споменика културе од модерног варварства. На пример, на Егејској обали Мале Азије, око три хиљаде година цветала је елинска, а потом хеленистичка култура. У ствари, ту су рођени не само филозофија и многе науке, већ и сама европска цивилизација. Уништени и споменици хришћанске византијске културе и даље стоје тамо. После етничког чишћења грчког становништва почетком двадесетих година прошлог века, према речима проф. Минута, данас почиње нова фаза скрнављења: трансформација уништених православних светилишта у туристичке знаменитости којима се забаљвљају модерни варвари-туристи. У многим местима византијског света, како је тада професор Минуто тврдио, догађају се незамислива антиправославна дела уз варварска сквнављења и разарања, као што су на Кипру, Космету и чак и у Украјини. Не смемо да ћутимо о томе, морамо оставити наша сведочанства о нашем протесту, за данас, али и за историју.
3. Византијска култура и данас може дати много добрих и позитивних одговора на разне модерне проблеме, укључујући и област економије. Овога се понекад морамо подсетити. На пример, древно Римско царство је такође била врста економског глобализованог света. Сви витални сокови овог света су ишли у једном правцу, према Риму. Пшеница је слата из афричких провинција и из Египта у Рим, вино, маслиново уље и керамика за њих из Калабрије. Када се ово глобализовано тржиште срушило, а Јадранско море разломљено на комаде, у Калабрији, већ за време Византијског царства, колапс овог глобалног света није се претворио у колапс свих тржишта уопште, јер су се многа одвојена тржишта појавила на месту једног глобалног тржишта, без проласка кроз било који центар. Постојали су и нови локални економски сектори, као у Калабрији, гдје се развила индустрија преписивања, за цели културни свет тог времена, који је био Византија. А онда су из Калабрије пренете у северну Италију византијска култура и византијске књиге, што је у Западној Европи узроковало почетак ренесансе. Међутим, сама Калабрија је, након феудализације, осиромашена, започето је уништавање њене културе, привреде и 400 манастира, јер се нашла под јармом западноевропских варвара. Нешто слично се догодило и са Сицилијом, још једном византијском провинцијом, која је тада, пре него што се укључила у западни свет, била најсигурнија и најнапреднија територија у Западној Европи, каже А. А. Васиљев, руски византинолог. Градови Сицилије били су тада једини градови у Западној Европи који су још увек радили системом водоснабдевања и канализације

Калабрија се вековима опирала овом културном и идеолошком растакању и преоријентацији, каже професор Минуто. Грчки језик је кориштен у храмовима, у нотарским документима, па чак и међу људима. Херојски је чуван више од пола миленијума. Чак и када је, коначно, латинска литургија у потпуности заменила грчку, а калабријски дијалект италијанског језика готово свуда заменио грчки језик, Калабријци се нису одрекли својих корена и своје прошлости, што се понекад догађа и у другим деловима света. Професор Минуто је извадио телефонски именик Регие Калабрие са телефонског стола. „У овом телефонском именику велика већина имена су грчка. Презимена су постала италијанска, али имена су у већини случајева остала грчка. Име се даје крштењем од стране самих родитеља, а када се презиме формализује, присутан је и утицај државе. После одвајања Калабријаца од своје традиционалне државе и потчињавања њој туђој држави, са туђим формама (са страном “политиком” = уставом), догодио се коначни “развод” између државе и становништва Калабрије, каже проф. Минуто.

На крају, професор препоручује да се возимо по читавој Калабрији у аутомобилу, са туристичким водичем, што смо онда и урадили, али ово је још једна посебна тема. И даље се залажемо за успостављање Византијске уније, на чему и даље радимо.

От Цетиња до Владивостока

Вративши се из Калабрије у Аргентину крајем октобра 2001. године, одлучио сам да сазовем одбор Аргентинског друштва за грчку културу да препоручи студију о византијској Калабрији у наредној школској години, а која почиње у јужној хемисфери почетком марта. Прочитао сам овај рад на шпанском језику 14. маја 2002. године. Пре тога сам написао велики чланак о овој теми у Кадетском писму бр 29. из децембра 2001. године. Нажалост, овај број је објављен само на типографски начин и није међу електронским бројевима овог билтена. Тадашњи водећи члан Управног одбора Московског савеза Сувороваца и Нахимоваца, покојни пуковник Е. П. Исаков, био је веома задовољан и одобрио овај чланак и целу ову акцију.

Када је Буенос Ајрес посетио митрополита црногорско-приморски Амфилохије, поменуо сам му и идеју о Византијском савезу. На моје изненађење, рекао ми је да од давно тако размишља. Додао је да ће током времена настати једна континуирана идеолошка, културна, политичка и економска територија “од Цетиња до Владивостока”.

Очигледно, византијски свет би тек тада био противтежа атлантистичком свету, који се данас протеже од Варшаве и Виљна до запада и Хавајских острва. Али у исто време, византијски свет неће бити непријатељски расположен према атлантском свету, чак ни према исламском, нити за конфучијанском. Заправо, то би била наша идеолошка предност.

Међутим, и наши непријатељи то знају. Дуго су сањали о стварању “турског кордона из Босне у Пакистан”. Овај “шаховски план” до сада није успео, али већ дуго маштају о томе. На пример, план Посевина да гурне Малу (Украјину) на Велику Русију,  сада је, очигледно је, више него активан. Такође примењује се и отворени план постепеног повећавања територије Румуније, како на Истоку, тако и на Западу ради ширења “тампона” између Русије и Србије, а деструкција се наставља и стварањем „Велике Албаније”. 

Ипак, они су приморани да предвиде могућност православног уједињавања, а јасно је да за то имају сопствени резервни план, ако би се то догодило. Српски портал „Видовдан“ извештава да је мапа таквих прогноза објављена у САД, која је приказана испод.“Видовдан” о томе пише : “Амерички Национални информативни савет, заједно са ЦИА објавио је „мапу будућности за 2020. годину ”. У нацрту се каже да ће Европска унија бити подељена на 3 дела: Западни блок (Немачка, Француска, Енглеска, Ирска, Аустрија, Италија, Шпанија, земље Бенелукса и скандинавске земље), Нова Европа (Естонија, Летонија, Литванија, Чешка, Словачка, Пољска, Мађарска, Словенија и Хрватска) и Источна Европа или Православна унија (Русија, Украјина, Белорусија, Грузија, Молдавија, Румунија, Бугарска, Грчка, Македонија, Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина). Значи оствариће се као „Православни савез“, у крајњем случају, у оквиру Европске уније (не и до Владивостока). Осим тога ова „Православни савез“ ће имати свој утемељење у новцу од продаје гаса, а не у погледу на свет, додаје аутор ове идеје. То јест, оне ће се такође клањати златном телету као и северноатлантски свет.

(Буенос-Ајрес, јануар 2019 г.)

Са руског превео Зоран Милошевић

carsa.rs