О облицима друштва у савременом геополитичком контексту

Свакоме ко пажљивије погледа савремену светску геополитичку констелацију је јасно да дневна политика не даје одговоре у вези са суштинама и узроцима супротстављености евроазијске и атлантистичке цивилизације. Са друге стране, дубоке теоријске анализе често губе везу са политичким појавностима. Чини се да је размишљање о њиховим крајњим исходиштима, трајању или могућим крајевима најподесније оруђе за бављење антагонизмом Евроазија - Атлантистичка цивилизација. Основ оваквог посматрања је о могућност противуречности унутар ових цивилизација сâмих. Да ли оне имају окидаче за самоуништење у будућности? Показује се несразмерност у количини противуречности коју има свака од њих. Сâмо ткиво атлантистичког света је противуречност. Ради се о цивилизацији доведеној до крајности хипертрофираности и дисторзије и једноставна логика налаже да се мора урушити.

У овом контексту и у веома условном смислу, рекло би се да постоје два основна облика друштва. Једно би се могло назвати херојским, а друго хедонистичким. Херојско друштво је засновано на начелу које трансцендира свакодневну, овоземаљску егзистенцију и њен прозаични контекст. То трансцендентално начело може бити духовност, традиција, идеја или идеологија. Друго, овоме супротстављено хедонистичко друштво, као своје основно начело и циљ има удобност појединца – грађанина. Неки од примера херојског друштава су древна Спарта, друштвена уређења такозване треће позиције у XX веку, Јапанско царство током Таишо и раног Шова периода, Русија у периоду Царства, СССР, итд.

Важно је и савремену Русију, као носиоца евроазијске идеје, одредити као „друштво идеје“ или „друштво духа“ – као херојско друштво. Овде говоримо о Русији Владимира Путина која је заменила Русију без јасне идеје и стратегије из периода Горбачова и Јељцина. Путинова Русија о којој говоримо је  у значајној мери обликована као херојски модел друштва под утицајем евроазијске геополитичке школе Александра Дугина. Супротно овоме, пример хедонистичког друштва су либералне демократије, глобално преовлађујуће (након слома биполарног света крајем осамдесетих година XX века) и више-мање свуда присутне. Овај модел је синоним за атлантистички цивилизацијски корпус, како на нивоу парадигме тих друштава, тако и на нивоу њихових практичних облика. У оваквим порецима, парадигма којој се тежи су платежна моћ и конзумеризам као њен израз. Циљ је, више или мање освешћена, тенденција ка удобности и уживању у појединачним животима грађана. Човек се готово не разликује од животиње у оваквим “слободним” грађанским порецима, с обзиром да се његово целокупно постојање своди на: једи, нађи склониште, пари се. Супротно томе, у херојским друштвима, удобност је увек у другом плану. Она није нужно негативност, но увек је мање важна  у односу на више друштвено начело. Појединац је, пре свега у функцији идеје друштва.

Искуство цивилизације указује на то да је појединцу неопходан виши смисао. У противном, он се понаша и осећа изгубљено, депресивно, презасићено сензуализмом једног обесмишљеног друштва. Са друге стране, ако је појединац исувише изложен репресији одређеног друштвеног начела он, као уосталом и цело такво сувише репресивно друштво, биће осуђено на пропаст. Наиме, херојско друштво не сме постати сувише репресивно, већ мора уважавати, како своје трансцендентално начело, тако и своју биомасу – грађане. Неопходна је равнотежа.

Појединац који се појављује као производ хедонистичког друштва је дефинитивно вишеструко инфериоран у односу на онога кога је изнедрило херојско друштво. Наиме, суочен са потешкоћама, размажен и хедонистички одгајан појединац, не само да не може да разреши проблем који је пред њим, већ уопште није способан да разуме ситуацију у којој се налази. Суоченост са проблемом је за њега ванлогичка категорија и антипод преовлађујућој друштвеној парадигми – уживању. Но, свакој интелигентној особи је јасно да се сваки људски живот претежно састоји од проблема, и да је хедонистичка митологија према којој се у оваквом облику друштва моделује појединац, у крајњој консеквенци, увек фрустрирајућа и понижавајућа. Стога се појављују разни облици бекстава и друштвених девијација у оваквим порецима (од просте неурозе, преко суицида и опијата, све до сексуалних девијација које су политичким декретом постале “питање избора”, а не поремећај). Насупрот томе, херојско друштво, у коме је уживање појединца стављено у други ракурс, даје појединца – стоика, који ће у функцији достизања одређеног “вишег” друштвеног циља, бити способан да се суочи са проблемом у сопственом животу. Наиме, он проблем доживљава као нормалну, а не перверзну категорију, и способан је да се нормално осећа, дела и суочава са проблемом. Овакви појединци су вишеструко чвршћи и квалитетнији од биомасе западних грађанских демократија, ка којима Србија, нажалост, тежи;
услед необразованости (пре свега историјске) и неосвешћености својих садашњих политичких елита.

Илустративан је пример који се односи на припаднике друштва суочене са екстремним околностима и свакодневним притиском. На пример – војници или ратници. Ратник херојских друштвених модела је неупоредиво, на појединачном плану, успешнији и ближи ратништву од професионалног војника хедонистичког друштва, јер квалитетно друштво ствара квалитетног појединца. Западни, атлантистички, меркантилистички економско-политичко-културолошки и анти-духовни модел, историјски је сасвим неуклопив са фундаменталним принципима и арехтиповима на које се ослања српска историја, а то су индо-европско и евроазијско наслеђе. Уосталом, познато је да народи који увозе страну културу и друштвене моделе болују од одсуства виталности и брзо бивају прегажени. Увек је боље сопствену културу, не само поштовати, већ и извозити. У српском духовном и културолошком бићу снажно живи византијска, и евроазијска искра. Ово представља дивовски духовни и културолошки аргумент Србије у односу на друге културе и традиције. Ex oriente lux...