Игра избора

Присуствујемо несумњиво највећој политичкој кризи у Србији од септембра 2000. године, можда чак од зиме 1996–1997. Највећа вест је да већ неколико дана на телевизији у ствари нема вести, бар не оних правих. Или су измењене и ублажене готово до непрепознатљивости. Уместо да се говори о управо завршеним спорним изборима за Скупштину Србије, у ударну емисију РТС 1 ”Упитник” доведени су нови-стари председници општина Сопот, Нови Београд, Чајетина и Апатин да гледалишту објашњавају своју политичку виталност. Некако ме је та сцена неодољиво подсетила на програм РТС 5. октобра 2000. године, када су на екрану пре него што сам отишао на демонстрације, биле сцене шума и потока, а на ”Пинку” филмски маратон.

Све јасније избија на видело да су избори за Скупштину Србије у потпуности протекли нерегуларно, а с обзиром на то да је већ прошао рок у коме је Републичка изборна комисија (РИК) била дужна да објави коначне резултате,  могло би да се испостави да је једини излаз из кризе понављање избора, али на свим бирачким местима.

После изборне ноћи у којој се испоставило да превара СНС са својим прирепцима није успела, уз сву подршку ЦеСИД-а (који је сличну ствар урадио 2006. током референдума у Црној Гори у режији Хавијера Солане и уз подршку представника ЕУ из Словачке Франтишека Липке и Мирослава Лајчака), Вучић је требало да прогута кнедлу и призна чињеницу да му блеф није успео и да су прошле три изборне листе за које је првобитно рекао да нису, на основу наводних 77 одсто изборних резултата. Уместо тога, креће клацкалица. Прво је пола сата по завршетку гласања портпарол ДС Александра Јерков на конференцији за новинаре рекла да су избори протекли уз веома пуно неправилности, потом је Саша Радуловић запретио Вучићу да ово неће тек тако проћи, чему су се одмах прикључили Бошко Обрадовић и Санда Рашковић Ивић из коалиције Двери-ДСС, као и представници коалиције ЧБЧ, и грудва се закотрљала.

Уместо да све прође уз скандал, и да добијемо нестабилну владу која нема баш двотрећинску већину, и парламент у којем ће опозиција бити веома незгодна за власт, од чега се СНС одвикао у протекле две године ако не и четири, криза постаје све дубља и размере изборне крађе, посебно на Косову и Метохији, све очигледније а последице непредвидљивије. СНС можда још има маневарског простора пре него што се незадовољство грађана и опозиције претвори у масовне демонстрације. Чини се, ипак, да ће у слепилу грчевите борбе за очување неограничене власти довести себе у ситуацију за коју народ каже: ”Ко хоће веће, изгуби из вреће”.

Али природа моћи је таква да се шири и не ограничава – до тренутка док не удари у зид. То на глобалном нивоу, на пример, изгледа тако да су 2013. Сједињене Државе доведене у позицију да схвате (с муком, разуме се) да не могу тек тако да бомбардују Сирију, као што су могле Србију, Српску, Ирак, Авганистан…  Али у Србији, засад, власт с Вучићем на челу изгледа да то, потпуно заслепљена неограниченом моћи, не схвата ни с муком. Воља народа је погажена а његова интелигенција потцењена и то може само изазвати бес и незадовољство које ће у експлозивној комбинацији са већ напетом атомсфером због социјалне беде, даљег осиромашења грађана и сталног националног понижења на међународном плану, на овај или онај начин бити испољено.    

Посебно је срамна улога Запада у овим изборима, јер још једном доказује да му никада није било стало до демократије у Србији, већ само до сопствених геополитичких интереса. Представници политичког Запада, и у Србији и у својим престоницама, вероватно свесни правих изборних резултата, пожурили су да честитају Вучићу, као и Србији, на изборима спроведеним у демократској атмосфери. А западни мејнстрим медији су одмах истакли да је прозападни, реформски премијер добио несумњиву подршку.

Овој шаради у Бантустану, како они нас виде својим расистичким очима, придружила се мисија ОЕБС (која није, чак, никако реаговала, макар и порицањем, да су њеног посматрача из Ирске, према сведочењу очевидаца, на бирачком месту број 6 у Косовској Митровици ишамарали ошишани батинаши, због тога што је Ирац упозорио на убацивање гласачких листића у кутију без гласања). Да подсетимо: ОЕБС је послао бившег премијера Шпаније Фелипеа Гонзалеса у помоћ Слободану Милошевићу 1996. године. Гонзалесова мисија практично је угушила демонстрације јер је Милошевићу специјални закон о изборима Lex specialis дао предах и практично му дао да влада још непуне три године, али зато је политички Запад са Сједињеним Државама на челу, добио прилику да бомбардује Србију и отме јој Косово и Метохију. Пошто је било незгодно напасти земљу с демократском, вредносно западно оријентисаном влашћу, машинерија западних медија је, после успешне Гонзалесове интервенције, у међувремену у кратком року Милошевића од ”фактора мира и стабилности на Балкану” и хероја из Дејтона 1995. претворила у ”Балканског касапина”. Ни шарена неотроцкистичка хипи њу-ејџ партија његове супруге (и њена весела ”Пинк” телевизија, мираз сваке наредне власти), која је попут ћелија рака уништавала Милошевићеву СПС, није могла да промени ту слику.

На исти начин ”проевропског реформисту” Вучића западни медији могу – устреба ли – очас да претворе у ”крвавог четника” и Милошевићевог министра информисања. Право питање је зашто га Запад одржава на власти. Због промене Устава Србије и непротивљења уласку Косова у УН, слично пасивности при уласку Косова као независне државе у Међународни олимпијски комитет? Постоји ли аналогија с Милошевићем деведесетих година, који је пре оцрњивања осликаван прилично светлим бојама?  

С обзиром на оно што се догодило на ванредној конференцији за штампу РИК на Велики петак, после два сата ујутру, очигледно је да су листа Двери  и Демократска странка Србије ипак највећи трн у оку Вучићевог режима, као и њихових западних патрона. Њихово вештачко спуштање тик испод цензуса на 4,99 одсто, за само 0,01 проценат гласова, може само да изазове продубљивање политичке кризе у Србији. Рачуница режима вероватно је да ”прозападне листе” буду ”срећне” што су прошле и одлуче да ипак пусте Двери-ДСС низ воду, иако су и саме покрадене, што је доказано већ и делимичним увидом у изборни материјал, нарочито с Косова и Метохије али и других делова земље. Да ли ће то успети тешко је предвидети, али моја процена је да неће и да ће се криза само продубити. Опозиција је, напросто, предуго у грчу борбе за колико-толико фер изборне услове да би тек тако прешла преко доказаних нерегуларности, не само кад је реч о ноторној неравноправности изборних услова него и о ”грешкама” у бројању гласова. Уз то, опозицију је предуго шиканирање хомогенизовало, не у идеолошком смислу већ у борби за елементарну политичку равноправност с влашћу. И најважније, одустајање од борбе ове листе би пред њиховим бирачима представило као неаутентичну опозицију, што се Шешељу догодило само дан после избора. 

Председник Републичког завода за статистику Миладин Ковачевић директно је запретио лидеру Двери Бошку Обрадовићу, који се на конференцији за штампу побунио због манипулација РИК-а, рекавши да ће његов ”испад” бити санкционисан. Следећи корак може бити директна државна репресија, уз подршку Запада, која може да подсећа на латиноамеричке диктатуре седамдесетих година прошлог века или на грчку војну хунту, које су из геополитичких разлога имале западну подршку. Тешко, међутим, да ће овакав сценарио проћи без озбиљног отпора, прво институционалним методама, а затим уличним демонстрацијама попут оних 1996–1997. године.