Због чега је дејтонски сценарио у Сирији мало вероватан

Трећи женевски процес преговора изнедрио је решење у виду примирја, које је у јасно дефинисаним зонама земље обуставило оружане операције након готово пет година непрекидног крвопролића. Међутим, када се зађе на терен конкретних решења сиријске кризе и усмеравања крхког примирја ка трајном миру, наилази се на низ проблема који на први поглед делују непремостиво. Велики број анализа које у последње време долазе из претежно западног интелектуалног корпуса указује на објективну могућност примене решења сличног Дејтону за коначно решење сиријског конфликта. Међутим, западњачка навика да идентична неуспела решења примењују у деловима света са дијаметрално различитим проблемима, идеолошким обрасцима, политичком културом, религијом итд. потврђују се и у случају кризе на источној обали Медитерана. Ипак, дејтонски сценарио који би на средњи или дуги рок решио кризу на Леванту није реалан из најмање неколико разлога. Ти разлози су уско везани за карактер сиријског конфликта и  инфраструктуру решења примењог у смеру окончања грађанског рата у БиХ.

1. Новоуспостављени преговарачки процес не нуди решење за екстремистичке организације Ал Нусра Фронт и ИСИЛ, које контролишу огромне територије у Сирији. Асад и његови савезници су једини искрени борци против екстремиста, док тзв. Слободна сиријска војска нема ни воље ни снаге да се бори против оних са којима дели добар део идеолошких постулата. Евентуално ојачавање тзв. умерене опозиције од стране међународног фактора би било бацање ресурса у бунар, који притом посредно могу доспети у било чије руке и изазвати контраефекат. Једино решење за њихово уништење је широка међународна коалиција. Међутим, од посебног је значаја указати на чињеницу да поменуте екстремистичке групе ниједном спољном фактору нису прве на листи приоритета. САД наводни рат против ИСИЛ-а користи као изговор за одржавање еквилибријума на терену у корист екстремиста, док је Русима приоритет очување Асада „у седлу“ и тиме могућности да пресудно пројектују сопствене спољнополитичке интересе на Леванту. Асадов кључни противник су умереније исламистичке опције, па је ИСИЛ далеко ниже на листи руских приоритета. Са друге стране, Саудијска Арабија, њени заливски савезници и Турска посредно ојачавају екстремисте са циљем коначног свргавања Асада и успостављања калифата. Дејтонски сценарио у овом случају, дакле, не нуди решење проблема, већ само додатни импулс легитимитету екстремистима који прижељкују Ердоган и краљевска породица у Ријаду.

2. Конфедерални модел за Сирију по узору на БиХ је неодржив да се постигне трајни мир нити задовоље ичији политички апетити. Дејтонска структура има своја ограничења територијалне и институционалне природе која у Сирији не би могла да задовоље апетите зараћених страна. Конфедерални модел је пре основ за продубљивање постојећих подела него за њихово превазилажење. Уколико би се формирала предоминантно сунитска компактна територија у централној Сирији која би повезивала Турску и Јордан, катарски гасовод би био могућ чиме би биле остварене амбиције атлантизма и самим тим ургожен руски базични интерес у региону. Курдска аутономија је за Турску смртна опасност, док САД теже да истисну Русију са обале Медитерана и тиме спрече комплетирање шиитског лука у настајању. Такође, овакав модел би у највећој мери замрзнуо стање на терену, а не би пружио решење за горуће проблеме, посебно за Ал Нусру и ИСИЛ. Турска и заливске монархије прећутно подржавају ове групе, док се Русија и Запад макар декларативно слажу да за њих нема места у будућем сиријском устројству.

Са институционалне тачке гледишта, имплементација дејтонске структуре није реална јер би наметање решења у коме постоји централна власт са минимумом надлежности као у БиХ омогућила самовољу конфедералних јединица, па би у сваком моменту постојало de facto право вета за сваку од заинтересованих страна. То никоме није у интересу. Једина могућност за окончање конфликта је проналажење модела за партиципацију свих оружаних група осим оних најекстремнијих, уз останак основа институција система и Асада на власти. Уколико би такав договор био постигнут, једина „дејтонска“ карактеристика би био његов међународни карактер. Поучени босанским искуством, нешто мање је вероватно озбиљније међународно уплитање у даљу изградњу институција и постављања система на здраве ноге.

3. Постизање коначног решења суштински омета непостојање консензуса око темељних питања о карактеру рата, унутар Сирије и на међународном плану. Неслагања око природе рата (спољна агресија или грађански рат), легитимитета сиријског режима (позивање на легитимитет изнутра, његово оспоравање споља) и опозиције (демократска опозиција или терористи) суштински отежавају чак и само довођење страна за преговарачки сто. До релативно скоро Асадова позиција је била прилично неизвесна. Међутим, синхроним деловањем руске авијације и сиријске армије на копну искристалисале су се компактније територије под контролом сиријске армије, непосредна опасност не прети више Дамаску, док Алеп као срж оружане побуне у сваком моменту може да буде одсечен од ланаца снабдевања неопходним потрепштинама. Ситуација на терену, дакле, диктира неминовност учешћа Асада у даљем мировном процесу и његову легитимност као фактора без кога се не може. Такође, Асад ће под комбинованим руским и западним притиском морати да прихвати легитимитет одређених група које ратују против њега и са њима преговара. Напослетку, недостатак легитимитета свих страна у сукобу би био крунисан наметањем конституционалног решења споља, независно од воље сиријског народа.

4. Постизање коначног решења за Сирију ометају дијаметрално супротстављени интереси зараћених страна и њихових прокси савезника. Курдски захтев за високим нивоом аутономије унутар Сирије је ноћна мора за Анкару, која ће се свим расположивим средствима трудити да онемогући прерастање снага Курдске народне одбране у озбиљног институционализованог фактора. Стварање курдске „државе у држави“ би ојачало изговоре Ердогана за вишедимензионалну интервенцију на територији Сирије. Руски интерес је ваздушном интервенцијом остварен. Алавитски део медитеранског приморја је безбедан, а самим тим и лука у Тартусу и ваздухопловна база у Латакији коју користе Руси, о чему сведочи и повлачење највећег дела војних снага из Сирије. Логичан след је да Асадова амбиција да читаву територију Сирије врати под директну контролу у овом тренутку није реална. Европска унија због ефеката мигрантске кризе који се на њу преливају има драматично појачан интерес да се укључи у процес проналажења решења за Сирију. Међутим, она нити има објективних могућности, нити је способна да ефективно делује изван оквира који дефинишу САД. Израел је изузет из преговора и у медијима је представљен као оаза мира у трусном подручју, док је на терену озбиљно инволвиран и у критичним моментима је различитим средствима усмеравао сукоб у смеру који одговара званичном Тел Авиву. Без укључења Израела као кључног регионалног играча у преговоре о даљој судбини Сирије није могуће проналажење адекватног решења.

Примирје је изазвало непремостиву поделу међу тзв. опозицијом. Интереси свих група да најпре сруше Асада доживели су пукотину постизањем примирја, и поделу на оне који су спремни на компромис са Русима и оне који то нису. Поред тога, сунитске краљевине Залива у којима је вехабизам државна религија се експлицитно не изјашњавају ко су терористи против којих се наводно боре. Зоне дефинисане примирјем зараћене стране посматрају свака на свој начин, што пружа изговор за настављање војних операција и међусобне оптужбе за кршење примирја. Једини интерес који расплет усмерава према каквом таквом мировном решењу налази се на линији Москва – Ријад и уско је везан за раст цена нафте који је од обостраног интереса. Договор ће зависити од приоритета једне и друге стране у контексту нафтно-гасних интереса. Не треба имати било какву дилему да ће Вашингтон тежити да осујети било какав облик договора свог савезника и архинепријатеља.

Дуготрајна нестабилност, масовна разарања, избегли и интерно расељени чине да се Сирија креће у смеру неуспеле државе, а окончање сукоба није ни близу краја. Карте су руском интервенцијом измешане у непосредну Асадову корист, а посредно погодују интересима Русије и шиитског фактора. Међутим, тешком муком постигнуто примирје Запад и његови савезници у Заливу користе за прегруписавање својих пулена на терену и њихово ојачавање. Неодрживост трајног решења за сиријску кризу по угледу на Дејтон, дакле, произилази из дијаметрално супротних интереса сукобљених страна и њихових спонзора, одсуства консензуса по било ком питању које је везано за оружани сукоб и почетак преговора, непостојања решења за екстремистичке групе, као и из немогућности примене босанског модела услед различитих објективних околности на терену. Како би се сиријска криза распетљала и земља трасирала на пут окончања конфликта, потребно је пронаћи компромис на више нивоа, и то како међу факторима унутар Сирије, тако и иностраним. То се, међутим, у овом тренутку чини као немогућа мисија.