Шведска и НАТО

Шведски парламент је 25. маја 2016. године гласао за ближе односе са НАТО пактом преко сарадње у програму “Споразум о подршци земљи домаћину”. Овим новим споразумом, НАТО снагама се омогућава слободније кретање и одржавање вежби  по територији Шведске. Шведска је раније била држава из програма “Партнерства и мира”, што је довело до учешћа шведских трупа у Авганистану и у бомбардовању и уништавању Гадафијеве Либије. Зато је Шведска у великој мери, заједно са НАТО пактом, одговорна за садашњи хаос у Северној Африци и на Блиском Истоку. Имајући ово на уму, приче о двеста година шведске неутралности звуче испразно, па не би изненадила одлука шведских политичара да поново одиграју у корист Атлантиста.

Хиљаду Швеђана је у септембру 2015. године питано о мишљењу о приступању НАТО пакту. Ово истраживање је показало да је 41% за; 39% је против; 20% није сигурно. Није важно да ли је ово репрезентативни узорак за истраживање или не, али 41% је прилично слаба основа да би се шведском народу наметале НАТО интеграције. Овоме треба додати и чињеницу да су шведски политичари игнорисали народне протесте и петицију са 41 300 потписа којом се позива на одустајање од даљег увлачења у НАТО.

Петер Хултквист, шведски Министар одбране је објаснио да Шведска неће тражити пуно чланство, него ће радије “створити дугорочну стабилност” и да се Шведска “ [неће] довести у ситуацију коју неко други може искористити за стварање напетости”.  Без обзира на то, Шведска ће у случају сукоба, због новог споразума, бити одскочна даска за спровођење НАТО програма у Скандинавији и на Балтику, а против Русије.

Хултквист иде даље и објашњава да је тренутна безбедносна ситуација у Европи главни разлог због кога Шведска одлучује да прошири сарадњу са НАТО пактом, посебно указујући на војну модернизацију Русије, као на највећи разлог за бригу; поново и поново се говори о догађајима у Украјини.

Један од најуобичајенијих атлантистичких аргумената са Запада је да је “Москва непредвидива и опасна”, а ситуација у Украјини и на Криму се представља једноставно као “руска агресија” и “путиновски империјализам”. Наравно да пре свега заборављају на чињеницу да су они сâми, атлантистички политичари и невладине организације, помогли Еуромајдан – државни удар у Украјини - који је у потпуности дестабилизовао земљу и довео до грађанског рата. Штавише, ангажовање бившег Генералног секретара НАТО Андерса Фох Расмусена на месту личног Порошенковог саветника у Украјини, овакво разумевање ствари у вези са Русијом чини још тежим.

У априлу 2015. године је усвојен “Шведски предлог закона о одбрани, 2016-20. године”, те ће шведски порески обвезници, процењује се, за обнову и осавремењивање наоружања давати више у наредних пет година, јер ће буџет за одбрану порасти за 11% (2,25 годишње) и на крају ће то бити 27 милијарди долара. Најзначајнији аспекти предлога закона су ремилитаризација острва Готланд и поновно увођење противподморничке ратне опреме. То, у ствари, значи да би улога Шведске у сукобу била да, пре свега, задржи Русију на Балтичком мору.

Томас Риз, научник са Шведског универзитета одбране у Стокхолму је изјавио да су Сједињене државе заинтересоване за стварање мале војне коалиције од нордијских и балтичких држава, јер очигледно не постоји неки претерани интерес и посвећеност за стварањем обухватније НАТО заједнице. О припремама за овако неки “мини НАТО” се, врло могуће, разговарало у мају ове године на самиту лидера Сједињених држава и нордијских држава.

Атлантисти стежу појас око Североисточне Европе, наставља се стратегија окруживања Русије, а то европске чланове НАТО кошта милијарде долара. Иако Шведска није пуноправни члан НАТО, одлука политичких елита да се приближе овој алијанси коју предводе Сједињене државе је опасан и скуп подухват. Још ако се имају у виду НАТО војне вежбе на Балтику од 3. до 16. јуна, Европа се – на захтев Сједињених држава и њихових геополитичких интереса  – гура да, ка свом суседу Русији, упери оружје, уместо да пружи руку пријатељства.