Шуковићева историја

Било које значајније обиљежавање историјског догађаја у Црној Гори не може проћи а да се не огласи новинар Дарко Шуковић. Ни недавна најава прослављања ослобођења Будве није могло проћи, а да он не објасни свима шта се то десило пре 100 година, нормално уз вријеђање свих нас који не мислимо као он. У свом тексту ,,У славу окупације – аутошовинистичка фарса“, у којем и сам наслов говори довољно, шаље се јасна порука, више политичка него историјска. Међутим оно што карактерише сва писања, као и емисије Шуковића, јесте да се он представља као врхунски познавалац историје Црне Горе. У свом тексту Шуковић одмах тврди да су Срби Будву окупирали, ваљда, упркос противљењу локалног становништва. Међутим, Шуковић не даје ни један аргумент за своју тврдњу. А и како би када је у ту српску војску био значајан број Бокеља добровољаца.

 

У књизи „Бокељи на страни Србије у Првом свјетском рату“, чији је аутор др Милан Гулић, доктор историјских наука, Дарко Шуковић је могао да прочита имена 1054 добровољца, побројаних по општинама из којих су долазили: херцегновске, рисанске, которске, тиватске и будванске.  Шуковић у тексту одмах превиђа чињењицу да Бока Которска до 1918. године није била дио Црне Горе него Аустроугарске, и да је управо та српска војска присаједнила Боку Црној Гори. У свим већим мјестима, на својим Народним скупштинама, Бокељи су се плебисцитарно опредијелили за уједињење са Србијом у ширу југословенску заједницу. За Шуковића нормално ни Бокељи нису Срби, али, на његову жалост историјски документи говоре другачије. У Боки је током 19. и 20. вијека постојао већи број привредних, културних и школских установа које су у свом имену садржале национални атрибут, као што су: Српско пјевачко друштво ,,Јединство“ 1893. Котор; Српска музичка закладна школа 1854. Котор; Српска народна гарда 1862. Котор; Српска кредитна задруга 1901. Котор; Српско соколско друштво 1910. Котор; Српска библиотека 1845. Морињ; Српска штедионица 1850. Херцег Нови; Српско радничко друштво 1900. Херцег Нови; Српски хотел 1900. Херцег Нови; Српска кредитна банка 1904. Херцег Нови; Српска читаоница 1910. Каменари; Српски магазин 1896. Рисан. Да ствар буде гора по Шуковића ни на Цетиње се нису питали зашто је у Боки све српско а не црногорско, него су, и они као Срби, подржавали Србе у Боки. Па тако у ,,Цетињском вјеснику“, 5 маја 1912. године, објављена је вијест о јубилеју Српске народне гарде у Боки:

 

,, Српска народна гарда, та једина српска установа у Боки Которској под оружјем, која је у томе погледу сачувала чисто народни карактер, навршује ове године педесет година од како постоји. Срби Которани ријешили су да ову свечаност о Духовима што боље прославе...“.

 

Али ни Шуковић, нити било који други црногорски “историчар“ нам неће понудити податке о Црногорцима у Боки прије 1945, нити о организацијама које у префиксу имају нешто црногорско. Разлог је једноставан, Црногораца у Боки није било до 1945. године. У складу са тим је и лицемјерство Дарка Шуковића.

 

Свакако највеће лицемјерство јесте Шуковићева прича о окупацији Црне Горе, укидању црногорске цркве, и цитирање краља Николе у писму француском премијеру Клемансоу, 26. августа 1919. године. Другим ријечима, Дарко Шуковић жали за краљем Николом, он би ваљда волио да је краљ остао на власти. Али Шуковић лукаво ``заборавља`` да нам каже шта је краљ био по националности, којим језиком је говорио, за шта се борио он и тадашња Црна Гора. Вјероватно је то Шуковић сасвим случајно заборавио да каже. Очигледно, било би добро подсјетити га, каква је била Црна Гора за вријеме владавине краља Николе, и за шта се залагала и борила. Па тако према Закону о устројству гимназија у Краљевини Црној Гори, од 30. августа 1890. године, у гимназијама је био обавезан следећи наставни план: наука вјере, српски језик и књижевност, латински језик, грчки језик, руски језик, историја (општа и српска)...Занимљиво је шта каже Краљ Никола за Подгорицу, град у којем данас захваљујући овој власти живи угодно ``наш`` Дарко. О ослобођењу Подгорице и Зете 1878. године, краљ Никола пише: ,, Тако се извршило присаједињење Зете Црној Гори, стародревне колијевке државе српске, у којој се одњихала и подигла прва мисао о државном јединству српском. Послије вјекова најтежега робовања, она се опет повратила у слободу и заједницу са оном државом српском, која је за све оне вјекове хранила слободу српску и која је за те вјекове пролијевала драгоцјену крв својих синова за ослобођење браће своје“.

 

Тај краљ и та Црна Гора за којом Шуковић жали, је такође имала јасне планове и за српско питање на Балкану. Зато је вијест о анексији Босне и Херцеговине изазвала у Црној Гори огромно нерасположење и протесте према Аустро – Угарској. На Цетињу је дошло до демонстрација. Демонстранти су, и поред обезбеђења, каменицама полупали прозоре на аустроугарском посланству и на становима његових чиновника. Грађанство Цетиња је 8. октобра, после Збора на коме је осуђена анексија, дошло пред двор и затражило од књаза ,, да га води у рат за српске земље и српско право, стављајући му на располагање своју крв и свој иметак“. На балкону двора појавио се књаз Никола и окупљеном народу узвикнуо: ,, Живјела Србија“. Протести су одржавани и по варошима у унутрашњости. Грађани Бара упали су у зграду тамошњег аустроугарског конзулата. За разлику од данашњег Шуковићевог идеолошког саборца Ивана Брајовића, тадашњи Марко Ђукановић, предсједник Црногорске народне скупштине, братственик и рођак Мила Ђукановића, предлажући 1910. године проглашење књаза Николе за краља каже:

 

,,... Зна се да је прва српска држава Светога Краља Владимира никла на простору данашње Црне Горе, зна се да је Зета била колијевка Немањића и остала мила њихова Дједовина са повластицама, којима се истицала између осталих страна пространога Царства Душанова; зна се пошто је српско пропануло Царство да се зетски Господар Иван Црнојевић, није покорио злој судбини осталога српскога народа, него се склонио у ове зетске планине, и тако основао Црну Гору, која је вјековима водила јуначку борбу, да сачува ову последњу стопу српске земље, и зна се да је на њој  сачувала до данашњих дана и последњу искру српске слободе и независности..“

 

И док Шуковић о Српској Православној Цркви говори да је окупаторска, занимљиво је прочитати шта о њој, као и о српству, каже принц, или како се сам потписивао Књаз Михаило Петровић Његош, у Паризу, маја 1969. године: 

,,...Комунистичка пропаганда у земљи острвила се на Српску православну цркву. Комунисти оптужују Цркву да ,,бесправно присваја владику Рада и да се супротставља њиховом пројекту ,,из себичних разлога“. По свом обичају, комунисти оптужују друге за гријех који хоће сами да почине. Њихов пројекат с Мештровићевим маузолејом је параван иза ког се крије маневар уперен против утицаја Српске православне цркве и јединства српског народа. Кампања о споменику на врху Ловћена у тијесној је вези са једном другом кампањом која настоји да протури чудовишне тезе о тобожњој ,, нацији“ и некој,,посебној црногорској култури“. И једна и друга дубоко вријеђају српски национални осјећај и понос правог Црногорца“.

 

Из свега наведеног је јасно колико Шуковић познаје црногорску историју. Шуковићево ``поентирање`` на крају текста да ,,Члан 5 Сјевероатлантског уговора не односи се на заштиту од зла домаћега“, је нешто што упућује на отворену пријетњу. Ко је зло домаће, то јест зна се ко је, а питање је пошто је Шуковић „злу домаћем“ нацртао мету, шта би желио са њим? Можда тракторијаду, као што су је доживјели Срби у Крајини?! Намеће се питање до када ће Шуковић и други црногорски шовинисти, који од свог шовинизма живе одлично, бити толерисани? Гдје су сада грађанске партије, НВО организације, стране амбасаде, да осуде прикривено позивање на етничко чишћење људи, пре свега Срба, који мисле другачије. Сву ћуте! Када би Црна Гора била правна држава, држава у којој се поштује закон, не би данас у Спужу невино лежао Милан Кнежевић, већ људи као Дарко Шуковић који отворено, по украјинском сценарију, позивају на обрачун са свима који не мисле као они.