Шта је неопходно да Србија живи

Приближавањем судбоносним изборима за будућност Србије умножавају се и теме које иначе заузимају изузетан обим у mainstream-у, а тичу се њеног опстанка и остварења националних интереса у изузетно турбулентним околностима. Често се говори о конкретним политичким потезима на оперативном нивоу, док се у стратешкој равни суштински српски интерес не назире. Евроатлантска интеграциона еуфорија у региону је у драматичном опадању, док се на површину збивања постепено враћају стари анимозитети и „костури из ормара“. Опасности по Србију долазе из правца мигрантске кризе, ефеката  економске кризе, као и нерешених проблема произашлих из ратова деведесетих година. У складу са новонасталим околностима је неопходно сагледавање нове реалности и развијање стратегије да се из готово немогућих околности извуче што већа дугорочна корист за Србију и српски народ. Полазна основа за нови српски политички курс би требала да се базира на четири кључне тачке  - спољној политици, економији, систему безбедности и мекој моћи.

1. Свима мора да буде јасно да спољна политика никада није резултат само наше воље и нашег делања, већ суштински зависи од спољних фактора и геополитичких процеса на планетарном нивоу који нам кроје судбину. Она је детерминанта унутрашње политике. Све наше расправе о унутрашњим политичким питањима су беспредметне уколико иза њих не стоји поуздана спољна политика. Пресудан фактор остварења наших интереса и једини залог за будућност је одржање спољнополитичког еквилибријума и вешто балансирање, јер је јасно  геостратешко одређење у овом тренутку погубно. Србија мора да балансира у оквиру дефинисаних „црвених линија“, привлачи диверсификоване стране инвестиције, развија сарадњу са Русијом на свим друшвеним пољима, и напослетку, тражи прецизно дефинисану подршку за остварење својих амбиција када се за то стекну услови.

У ситуацији у којој је Србија, а која подразумева нераскидиву економску везаност за земље ЕУ, велики притисци Запада се морају истрпети и уступке је у датим околностима неопходно правити. Међутим, уступци морају бити у оквиру дефинисаних граница и са што мање претрпљене штете. У контектсту реаговања на спољнополитичке утицаје, тактика ситних уступака док међународне околности не дозволе јасно опредељење у складу са нашим интересом мора бити основа нашег деловања. Када свеобухватна политика санкција према Руској Федерацији буде почела да доживљава крах и када цене нафте покажу знаке опоравка, то ће бити сигнал да се ствари за Србију крећу у правом смеру. Међутим, без обзира на неминовност „точка историје“, јасно је да Србија не може да мирује и чека већ мора активно да креира сопствену спољну политику. Основна оса пројекције спољнополитичких интереса мора бити усмерена на регион, и то двоструко – са једне стране кроз конструктивне односе у смеру развијања економске сарадње и сарадње са институцијама ЕУ, што треба да буде слика за споља; са друге стране кроз утицај посредством средстава меке моћи и заштите конкретних интереса и права српског народа у региону. Паметна и уравнотежена спољна политика мора да доведе до самосталне и развојно оријентисане унутрашње.

2. Ниједан од осталих фактора није одржив без одрживе економије. Србија се суочава са драматичним економским проблемима, и њихово решавање није могуће на кратак рок. Управо због тога је потребно постављати здраве темеље система за будућност, а паралелно са тим развијати економске гране које најбрже могу да дају благотворне резултате по друштво – пољопривреду, енергетику, туризам и информационе технологије. Поменуте сфере је неопходно развијати јер постоји огроман потенцијал, солидна стартна позиција и нису потребна огромна улагања као у неким другим сферама. Четири наведене привредне гране би послужиле различитим циљевима – органска пољопривреда у смеру обезбеђења виталних ресурса за опстанак становништва и као кључни фактор у борби против ГМО; енергетика као стратешки ресурс значајан за целокупну економију, повећање извоза и развој државе уопште; туризам јер захтева минимална улагања, а притом доноси огроман новац и доприноси стратегији меке моћи; информационе технологије како би се одржао корак и временом смањивала драматична разлика између Србије и развијених земаља у технолошком смислу. На нивоу јавних финансија је потребна стратегија за креирање реалног привредног раста који може кроз различите моалитете да подстакне политике усмерене на раст наталитета и креира средства за помоћ угроженим Србима у окружењу. То је могуће уз јасну стратегију привредног раста, развојно оријентисану фискалну политику, креирање банкарског сектора који ће бити на услузи привреди за разлику од постојећег, кроз правну сигурност и поједностављење процедура, као и кроз креирање и унапређење развојних компоненти економског система по узору на најразвијеније земље света.

3. Како би Србија од средства за поткусуривање ситних геостратешких интереса постала озбиљан регионални играч, неопходан је снажан безбедносни систем. Србија се штетним чињењем доброг дела постпетооктобарских власти нашла у западној сфери утицаја. Она није моћна као раније, али је вишедимензионално присутна и извући се из њених чељусти неће бити лако. Предуслов за остварење било ког од наведених циљева је снажна обавештајна служба, која би се из владиног „информативног сервиса“ трансформисала у регионалног „креатора игре.“ Она мора бити ослобођена страних утицаја или постављена на темеље у којима би они били сведени на најмању могућу меру, професионална и бескомпромисно патриотски оријентисана. Такође, од посебног је значајна њена војна компонента у виду ВБА и ВОА. Са друге стране, јачање борбене готовости и одбрамбених капацитета се у либералним медијима претежно перципира кроз ратну призму, што је потпуно погрешно. Снажна армија служи као фактор одвраћања и као једини прави залог за мир. Јачање оружаних снага и снага безбедности уопште захтева огромна улагања али нема никакву алтернативу, и са тим се мора почети што пре, колико год да кошта.

4. Једна од основних компоненти озбиљне спољнополитичке стратегије је мека моћ. Њено деловање значајно омета недефинисаност догађаја из блиске прошлости, недостатак разумевања савремених међународних односа и неразумевање потребе да се наше вредности, идеје и идентитетске карактеристике пројектују у окружење у коме имамо интересе. Основа деловања у сфери меке моћи мора бити спречавање даљег растакања српског националног бића кроз идеолошке и различите друге поделе. Српско схватање разлика мора бити утемељено на начелу „Србин је мио ма које идеологије био“. Кроз стратегију меке моћи је неопходно пројектовати вишедимензионалан утицај кроз две групе порука – за унутрашњу и спољашњу употребу. На унутрашњем пољу је потребно јачати патриотску свест кроз медије, документарни и образовни програм, преко друштвених мрежа и кроз различите облике догађаја на које државне институције имају утицаја, а са основним циљем да се постепено у мери у којој је могуће постисне погубан корпус оних западних антивредности које већ две и по деценије сатиру српско друштво и културу. На спољашњем плану је неопходно на регионалном нивоу радити на деконструкцији креиране перцепције догађаја из недавне прошлости; на ширем плану је потребно креирати нову слику Србије као дестинације пожељне за одмор, провод и стране инвестиције.

Мека моћ не кошта више од губитака просечног јавног предузећа јер само „пакује“ већ постојеће спонтано настале предности нашег друштвеног модела и пројектује их на прецизно дефинисане циљне групе. Њен циљ мора бити са једне стране креирање новог имиџа Србије као важног регионалног геостратешког играча, а са друге стране деконструкција њене перцепције као кључног кривца за грађански рат у бившој Југославији и перфидно наметање њеног идеолошког обрасца у културно и лингвистички сродно окружење. Природно окружење за ширење меке моћи које је готово у потпуности неискоришћено и многобројни потенцијали у области популарне културе, спорта, науке и других сфера указују на потенцијал који постоји у овом контексту. Како би се поменути циљеви остварили, неопходно је паралелно деловање више чинилаца – државних институција, медија, унверзитета, приватног сектора, лоби група, утицајних појединаца итд.

Како би стратегија развоја државе дала резултате, неопходно је поставити најмањи заједнички садржалац за све политичке факторе, односно црвену линију преко које се не иде – признање независности тзв. Косова, нарушавање дејтонског статуса РС, недозвољавање ГМО хране у Србији, и сличних области које се тичу опстанка државе и залога за будуће генерације. Све оне који не прихвате овакву минималну агенду за опстанак Србије треба на све расположиве демократске начине дискредитовати и ставити у позицију нелегитимности са аспекта виталног националног интереса. Карактеристике свих наведених процеса морају бити постепеност и окренутост ка више полова моћи. Постепено али сигурно повлачење евроинтегративне мантре из медија, називање НАТО агресије правим именом и супротстављање митоманинији која званичном Београду намеће кривицу за ратове у бившој Југославији су разлози за оптимизам. Међутим, потребна је озбиљнија двострука игра и довољно државничке мудрости да би српски брод са што мање оштећења прошао кроз буру на глобалној геополитичкој позорници која тек долази. Од виталне је важности бити свестан актуелног историјског тренутка и у складу са тим трезвено доносити одлуке. На геополитичкој мапи света се одвија реформатирање гигантских размера по обиму, а по дубини не мање значајно од пада Берлинског зида. Након сто година промашаја, странпутица и страдања нема места за даље грешке, јер нас свака следећа може коштати опстанка. Алтернативе нема, Србија је једна. Скројимо је по својој мери.