Саркозијеве крокодилске сузе (а, и последњи сан му се срушио)

Николас Саркози је политички булимичар, како су га прозвале новине Либерасион (Libération). То је остао и након политичких пораза и судских процеса. То је био и у притвору полицијске станице у Нантеру, где су га испитивали о сумњама да је његова председничка кампања 2007. године финансирана и из Либије.

Булимија овог шездесеттрогодишњег бившег председника Француске, бившег министра није битно чега, и градоначелника, до данас је присутна. Јесте, јер – како су то разни француски медији пренели – пре него што је завршио у притвору по налогу анти-корупцијског суда, Сарко је спремао свој повратак. ''Изгубити је увек тешко, али знати да ћемо га пустити да се бави овим срањем је нешто неодољиво'', рекао је Саркози 2012. године, након што га је на изборима поразио Франсоа Оланд. И, ево га поново је до пре неколико дана покушавао да доскочи чему, коме, не знам.

У ствари, последњих неколико месеци бивши председник се појавио у јавности више пута: одржао је говор у Сенату о његовој уставној ревизији из 2008. године, о залагању у медијима и подршци кампањи за борбу против рака код деце, а чак и о његовом литерарном укусу или његовој страсти према спорту.

''Није тако лоше за једног пензионера.'' коментарисао је ових дана неко из његове партије, подсећајући на стратегију коју је после 2012. године користио бивши шеф државе и преузео вођство партије УМП (преименована у Републиканци) не би ли се осветио Оланду, али се то није договодило.

Зато што Саркози, у ствари, и поред непогрешиве трезвености у говорима након пораза, и 2012. и у новембру 2016. године, никада није ни намеравао да напусти политичку сцену. Чак и сада, када је у Јелисејској палати млади Председник Републике, Макрон, он је успео да и о томе ускочи са коментаром:   ''Макрон? Он је помало мушкарац, помало жена, па је модеран. Сада је андрогиност у моди'', нашалио се пре неколико месеци.

Обдарен великим оптимизмом у комуникацији, оним који потиче од дијалектичког жара повезаног са његовом гестикулацијом или, када се обруши на некога. На жалост, незабораван је догађај када се устремио се на дечака који је одбио да се рукује са њим и рекао му: „Нестани, јадниче мали.“ ( „Casse-toi, pauv'con“). Саркози је током читаве своје политичке каријере ( градоначелник, заменик, министар, председник партије, шеф државе) имао прилику да га јавност истовремено и воли и омрзне. Француску је разочарао одмах када га је изабрала за председника Републике. Сарко је отишао од грађана на Тргу Конкорд и брже-боље отишао да слави победу са банкарима у ресторану Фуке (Fouquet).

Након двадесетшесточасовног ислеђивања, стигла је и оптужница: против Николе Саркозија се води званична истрага због пасивне корупције, нелегалног финансирања изборне кампање и прикривања средстава либијских јавних фондова. Бивши број један у Јелисејској палати од 2007. до 2012. године, је требало да прими пет милиона евра у кешу од Гадафија, за финансирање изборне кампање.

Пре повратка кући (под судским надзором), Сарко је покушао да се брани, говорио је о 'клевети' и 'недостатку доказа'. Лијући крогодилске сузе, изговарао је:''Како да кажем да сам неговао интересе Либије?'', а потом наставио, поносан на све учињено: ''Ја сам био тај који је издејствовао мандат УН да се удари на Гадафијеву Либију. Без моје политичке посвећености, његов режим би и даље постојао.''

Али, 'мали француски мешанац' је дефинитивно сатеран уз зид - након што је 2017. године оптужен за незаконито финансирање изборне кампање 2012. године и након отворених оптужби за намештање анкета у време председниковања и након свега сада и оптужби за наводно финансирање из Либије. А, овај пут га ни његова политичка булимија неће спасити.