Пето бојно поље: друштвене мреже као оружје глобалног капитала

Са освитом новог миленијума човечанство се суочило са новом суштинском променом у свом дотадашњем развоју. Наступили су информационо доба и дигитална револуција, на почетку готово неприметно, али убрзо је дигитализација постала поштапалица сваког разговора о људској будућности. Интернет је пружио неслућене могућности за повезивање људи у једно глобално село и многи су у њега оптимистично гледали као у васкрсење старе атинске Агоре, глобалног делиберативног трга где би светски демос расправљао о својој будућности и о њој одлучивао.

Прва друштвена мрежа која је имала потенцијал да се наметне као глобални медијум комуникације била је Мајспејс (МySace.com). Упркос почетничком заносу и великој популарности међу тинејџерима, Мајспејс је био недоношче. Корисници су га убрзо напустили, како би се придружили друштвеним мрежама нове генерације, које су биле прилагођеније корисницима. Међу њима се највише истицао Фејсбук (Facebook.com).

Фејсбук је заиста био нешто иновативно. Омогућио је лаку комуникацију са блиским и далеким пријатељима, као и са странцима. На почетку, платформа је била прилично скромна по питању садржаја али је временом постајала све разноврснија. Оно што је испрва било само средство бесплатне и брзе комуникације убрзо је постало темељ једног сасвим новог и другачијег живота, живота у виртуелном простору. Фејсбук нам је омогућио да пред светом оголимо себе или барем наше виђење себе. Створили смо аватаре којима смо доделили неке своје особине, прихватили смо их као своја алтер ега и удео времена који смо проводили на друштвеним мрежама се повећавао. Наши аватари су постајали све детаљнији: наше личне информације, наше личне везе, наше склоности,  смисао за хумор, политички ставови, сваким кликом су постајали све јаснији, како нама сâмима, тако и тој Харибди, званој Фејсбук.

Уследиле се друге мреже, специјализоване и усмерене на слабости Фејсбука, како то у тржишној утакмици обично бива. Инстаграм (Instagram.com) је настао, пре свега, као платформа за дељења слика из наших живота, као некакав лични албум доживљаја. Наравно да је и Фејсбук то омогућавао, али Инстаграм је пажњу усмерио на снагу визуелног, на људску таштину, несигурност и потребу за афирмацијом. Пружио је и низ алатки како те наше доживљаје да улепшамо и да себе другима прикажемо у што бољем светлу. За оно што Инстаграм није могао, ту је био Фотошоп (Adobe Photoshop). Заиста, Инстаграм је једну културу воајерства довео на виши ниво, претворивши је у плес у двоје, између гледаоца и гледаног, где су обоје полусвесни своје морбидне улоге. Ипак, људска знатижеља и несигурност - једном речју, људска природа - гурали су нас даље, ка више кликова, више пратилаца, прегледа, све док нам се профили нису засијали од обожавалаца. Допамин је онда учинио своје и више није било могућности да се вратимо назад. Потпуно смо се разголитили пред светом, вољно и полусвесно предајући своју приватност. Затим је уследио Твитер (Twitter.com), који је, пак, уочио слабости прве две мреже. Инстаграм је био превише визуелан. Фејсбук је био свеобухватан, велики див који нам је омогућавао да пишемо трактате о друштвеним кризама, да у недоглед и нашироко исказујемо своје ставове, који су са све мањим распоном пажње и стрпљења, код корисника постaјали мање гледани. Твитер је обрнуо концепт Фејсбука наглавачке и ограничио своје кориснике на свега 140 карактера, колико један твит максимално садржи, како би се исказао неки став. Цвркутање је убрзо уследило и Твитер је постао средство за преношење кратких и јасних порука и поука, које је избором Доналда Трампа за председника Сједињених држава доживело врхунац.

Природно је било очекивати да ће овакав развој догађаја, настајање једног паралелног света овом нашем, аналогном, напослетку привући и силе глобалног капитализма. Зашто би нека козметичка компанија за рекламирање својих производа трошила милионе, плаћајући разне националне и регионалне ТВ станице, када је једна утицајна 'инстаграмуша' (или 'инстаграмаш') са производом у руци много учинковитија реклама? Зар неће једна тинејџерка купити неку крему, радије ако види да је на Инстаграму користи њен идол, него ако је користи анонимни глумац или славна личност, у брижно изрежираној ТВ реклами? Ма колико заиста та реклама на Инстаграму била неприродна, она се чини природном пратиоцима, који из дана у дан живе живот те 'инстаграмуше'. Стотине хиљада младих људи постају жртве пропаганде, постају несвесни потрошачи, због једне перфидне стратегије великих корпорација.

Мâ колико корозиван био утицај великих компанија на Инстаграму, он бледи наспрам бесрамне фузије крупног бизниса, политичког естаблишмента, медијске елите и нове, технолошке елите (tech elite). Инстаграм игра на људску таштину, на визуелно и за сада је углавном средство за промоцију производа индустрије моде и лепоте. Фејсбук је, са друге стране, свеобухватан. Како се Фејсбук развијао, рекламе су постајале све развијеније и све конкретније. Сваки шести становник планете има Фејсбук налог и то је 1,5 милијарди људи који већ годинама прати Фејсбук и оставља му своје податке. Компанија на тај начин ствара наш интегрисан потрошачки профил који се затим препоручује другим компанија које циљано, баш Вама, желе да се рекламирају. Ако сте икада правили Фејсбук групу и ако сте икада плаћали новцем да она буде спонзорисана, пружене могућности су безмало језиве. До ситних детаља можете да нациљате демографску скупину која вас интересује: пол, старост, место пребивалишта, сајтови које чланови скупине 'лајкују', компаније у којима раде, школе коју су завршили. Све то можете да 'чекирате' и Фејсбук ће производ да пласира баш оним људима који одговарају вашим параметрима.

Са становишта циљаног потрошача то изгледа овако: као студент политичких наука који је 'лајковао' небројено новинских и политичких страница, затим небројено америчких серија, стрипова и филмова, мени се већ годинама појављује страница Амбасаде Сједињених држава у Републици Србији као предложена страница коју бих требало да 'лајкујем'. Зашто је то толико важно? На Фејсбуку смо сви ми једнако постали и производ и потрошач. Потрошачи смо јер трошимо наше време на Фејсбуку и својим кликовима плаћамо разне производе, а можда, ако нас нека реклама полакоми, платимо и новцем нешто што не бисмо иначе. Са друге стране, наши подаци, наша виртуелна персона је сâма по себи  производ који се продаје другим компанијама и од тога Фејсбук зарађује. Укратко, налазимо се у позном или врхунском стадијуму конзумеризма, када је све теже говорити о било каквој слободној вољи и индивидуалности, када живимо како бисмо трошили, а трошимо како бисмо живели.

Иако је спрега бизниса и друштвених мрежа опасна, још је опаснија спрега друштвених мрежа са политичком елитом и медијима. Немачка је недавно, 30. јуна,  легализовала геј бракове. Цела Немачка и сви светски медији брујали су о том, по њима, цивилизацијском искораку за Немачку. Међутим тог истог дана, уз плодоносан рад министра правде Хаика Маса, донет је НецДГ(Netzwerkdurchsetzungsgesetz), Закон о спречавању говора мржње на друштвеним мрежама. Укратко, Немачка влада налаже Интернет гигантима да обарају „очигледно увредљив садржај“ у року од 24 часа, а „мање очигледно увредљив садржај“ након 7 дана. Шта значи 'очигледно увредљив' и 'мање увредљив', дискреционо је право немачке владе да одреди. Уколико пак дати садржај не буде оборен у предвиђеном року, компаније се могу суочити са казнама и до 50 милиона евра. У овом случају, Фејсбук и Твитер су принуђени да играју улогу невољног цензора како би избегле новчане казне. Несумњиво, овакав закон ће довести и до превентивне цензуре контраверзних објава. Хаико Мас је овај свој пројекат започео након мигрантске кризе, због поплаве анти-имигрантских коментара на друштвеним мрежама. Доношење оваквог једног орвелијанског закона и стварање – суштински – Министарства истине, забашурено је и прекривено лавином текстова подршке легализацији геј бракова. На другом нивоу, Фејсбук је, пак, играо улогу вољног цензора, договарајући са Њу Јорк Тајмсом (New York Times), Сиененом (CNN) и другим реномираним новинским агенцијама, како да лове „лажне вести“ (fake news) и да их уклањају, јер је дужност Фејсбука да својим корисницима предочи истините информације. Мало је бизарно да компаније које су у неколико наврата ухваћене пред камером како признају да саме шире лажне вести због рејтинга (у питању је репортажа групе Проџект Веритас/Project Veritas), сада треба да спречавају друге да раде то исто. Но, постаје јасно да су сви они део једног кружоока завереника са сличним интересима, ставовима, који заступају исте вредности, те да су свакако спремни да и Интернет, који је до сада био оаза слободе, претворе у контролисани простор, што су радио, ТВ и новине већ постали.

Због свега овога нимало не чуди зашто државе као Русија и Кина не дозвољавају, или ограничавају уплив ових друштвених мрежа у сопствена друштва. Једноставно, вољно или не, тех-елита је увезана са привредно-војно-индустријским комплексом Запада, махом Сједињених држава. У том случају потпуно је сулудо отворити ривалним силама још једно бојно поље на коме сте инфериорни. Те две земље су у неку руку успеле да своју националну државу пренесу и на виртуелни простор, да свој суверенитет прошире и онлајн, помутивши планове глобалном капиталу. Нажалост, остатак света је потпуно отворио своја друштва оваквом утицају и битка је унапред изгубљена. Сходно томе, ма колико аналогни Срби били Срби и даље, наши виртуелни аватари су сада, изнад свега, конзументи Западног друштва. Битка је на петом бојном пољу изгубљена.