Нуландова у Никозији – “промена режима” на Кипру?

Постало је уобичајено у Европи да људи гласају за један програм, а да њихове вође раде нешто сасвим друго. Ово се догодило много пута, од француског референдума 2005. о европском “уставу” до грчког референдума 2015. године, да не помињемо предизборна обећања која се никада не испуњавају.
Али, има и неколико изузетака, када вођа не може или не жели против воље гласача. Такав је изузетак и референдум на Кипру 2004. године, када је становништво надмоћно одбацило Ананов план у “ре-уједињавању” острва.

Много читаоци могу мислити да је оно што се догађа на Кипру, малој чланици ЕУ на Источном Медитерану, ипак од маргиналног значаја. Овакав став намећу глобални “мејнстрим” медији, јер не извештавају о правим параметрима кипарског питања. А, реалност говори нешто друго. Без обзира на величину Кипра, оно што се на Кипру догађа је од великог значаја да се о томе не би говорило!
Догађаји на Кипру у наредним месецима могу имати огромне последице на обе кризе,  – и европску и блискоисточну. Могу одредити односе ЕУ и Турске, дубоко ће утицати на политику Грчке, као и на Руске интересе на Медитерану.

Зашто све ово? Пре свега, због “решења” које је сада припремљено за сукоб на Кипру, који се своди на, ни мање-ни више на укидање кипарске државе; то је нешто што би било пример осталим националним државама у Европи. Да скратим причу, према Анановом плану – а и новом предлогу, који ће бити на истој линији – комплетна моћ на острву се преноси на тројицу иностраних судија и десетинама других међународних “службеника” за чије би постављање био надлежан Генерални секретар УН, лично (без икакве сагласности чланица Савета безбедности). Те међународне судије и други међународни “службеници" би чак могли да запосле своје наследнике!

Кога ће поставити Господин Генерални секретар на овом малом острву, са таквим монархистичким моћима? Претпостављамо да Нигерија, Вијетнам или Чиле неће утицати на његов избор. Изгледа вероватније да ће притисак вршити Сједињене државе, Велика Британија или Израел, јер сви они имају виталне интересе и могућност утицаја на било коју одлуку Генералног секретара УН.

Друго, кипарски сукоб је један од кључних фактора који утичу на односе ЕУ и Турске (да је спроведен Ананов план, Анкара би добила многа права држава чланица ЕУ, много пре него постане држава чланица, ако уопште постане!). И треће, било које решење кипарског сукоба које је на истој линији као и Ананово, имаће велике стратешке последице, јер се Кипар налази на стратешки важном месту на Земљи.
Ови фактори објашњавају зашто су се 2004. године админситрације Сједињених држава, ЕУ и Велике Британије толико трудиле да “убеде” Кипране да гласају за Ананов план. Створили су атмосферу страха и терора, што је уобичајена ситуација током европских референдума сада. Међународни и локални “угледни” коментатори су јавно почели да предвиђају сва зла света која ће се сручити на Кипар, ако гласачи одлуче да гласају против воље “моћних” и “цивилизованих”. А они су платили многе невладине организације да праве кампање у корист гласања “за”. Већи део кипарске и грчке финансијске олигархије, из главних кипарских и грчких медија је водио масовну кампању за гласање “за”.

Кипарски Грци, који представљају 82% становништва имају све разлоге света да озбиљно схвате ове претње. Кипар је мало острво, а већи његов део је окупирала Турска. Турска је војна “суперсила” у поређењу са Кипром, а Грчка је исувише далеко да би могла ефикасно да помогне (то ако би атинска влада одлучила тако, јер у прошлости грчке владе нису показале јаку вољу).

Упркос свему овоме, Кипрани су 2004. године одбацили Ананов план. Али, као што је Лорд Дејвид Хејни (David Haney), британски дипломатски ауторитет на Кипру тада изјавио: “ако Кипрани одбаце план, ми ћемо га доносити на гласање поново и поново, све док га не прихвате.”

Можда се приближава нови референдум или, чак, криза која би уздрмала острвско становништво, након парламентарних избора заказаних у мају.

Викторија Нуланд је већ посетила Никозију.