Мировни процес на Истоку је јуче убијен
20.12.2016
Да пробамо да употребимо разум. Математички. Покушавамо да оставимоемоције по страни након оног што се јуче догодило у Анкари и, морамо да избегнемо да прогласимо Турску за одговорну страну. Турска је постала жртва Источног светског мировног процеса који је Русија започела. Након овога, свако може да доноси своје закључке.
Једном давно постојала је демократска земља у близини веома топлог подручја где су неки људи одлучили да ставе исламској религији нову заставу и да се боре против свих добро успостављених владе и на Блиском истоку и у Северној Африци. У тој земљи председник је био човек који није дозвољавао својим противницима слободно да се изразе. Део света је рекао, "да одвратни и зли тиранин мора да оде." Али, тиранин не би да иде. Онда су неки од његових противника почели да примају помоћ да се организују и утврдили да је било и неких такозваних исламиста, који су желели да се ослободе тог тиранина и све оне који су га подржавали. Онда су нека господа са Далеког Запада (који, такође, не желе тог тиранина) одлучили да, по сваку цену, извезу демократију тамо (њихову демократију, на њихов начин, са којима они желе). Ова господа са Далеког Запада, срели су и побуњенике (које су већ помогли) и такозване исламисте, али тиранин није био вољан да им помогне. До тада је све било у реду.
Онда су ствари кренуле наопако и, по прописима изабрани председник је, окрећући билијарску лопту у својој глави на све могуће стране, затражио помоћ из друге земље који га, у ствари, поштује. То је била велика земља која је одлучила да му помогне. Када су западна господа, манијакално опседнута демократијом, схватила да је њихова најгори политички непријатељ постао савезник истог тиранина кога би желели да замене, одлучили су да плате оне такозване исламисте и пошаљу им оружје и средства. Али, бивајући пријатељи прописно изабраног председника (који је, можда, диктатор, али ко ће то да процени?), они имају предност, па су одлучили да створе мало нестабилности.
Дакле, господа су добила прилику да их посети важни министар те непријатељске земље. Министар је био у посети једној другој земљи са којом су они имали проблеме у стварању мира и заједничком деловању у сукобима против такозваног исламистичког покрета. Дакле, та господа су свету послали три јасне поруке: боље гледајте своја посла и не помажите председнике које државе опседнуте демократијом; када идеш около да успостављаш мир и унапређујеш односе, а тиме јачаш своју међународни положај – то смета влади земље са пуномасним сендвичима; не прави савезе са земљама које заиста желе да се боре са такозваним исламистичким групама.
Прича је могла да има срећан крај. Али, када се притиска стара и јака држава, обично веома стрпљива и толерантна, она постаје нервозна, а због сбоје имеријалне прошлости предузима нешто, а реакција ће бити јака.
Јано је, чак и исувише јасно, зашто “терористи” бивају убијени. Зато што могу да говоре и могу да одведу истрагу до правих људи.
То су изгледа они људи који не би да се боре против побуњеника и воле свет нестабилности у коме је једноставније контролисати људе, продавати оружје, и што је најважније, блокирати било коју врсту ширења Русије и стварне независности земаља Европске уније.
Путинова прва реакција ће бити мирна и хладна, али та страшна акција је почетак Трећег светског рата. То ће бити другачије, ускоро ћемо причати о томе, али данас је почетак краја. Крај света створеног на контрапозицији између Запада и Истока, између капитализма и комунизма, између "доброг" и "зла". Нови сценарији ће бити поново стварани са јасним ставом: економске кризе се стварају вештачки, како би стварале сукобе. Криза су Сједињене државе само извезле у остатак света, како би остале земље постале слабе и подељене. Прави намера је да се обични људи доведу до започињања побуне, како би се касније лакше успоставила нова контрола, флуидна, нематеријална и дигитална, али стварна и опасна колико и војна. Сада Турска и Русија, надајмо се, заједно са неким земљама ЕУ, морају да се дистанцирају од те ситуације и почну да сарађују, како би се племенске борбе одржале под каквом-таквом контролом. Демократија није нешто што се може извозити, па чак и није најбољи могући облик власти, апсолутном смислу или у сваком смислу. Људи и земље могу да стварају своје грађанске моделе и сада се може поново правити, без природних и меканих еволутивних процеса.
