Медијски рат – Брисање истине информисањем

У информационом кошмару, насталом на основу сценарија из кухиња олигархијске суперкласе (тзв. Елита – најимућнији људи света), нестају самосвесни народи. Лажи су униформисане, а народ је огуглао на претње.

Када неко мисли, пише или говори о информационом и медијском рату, мора да буде свестан, да га само условно може издвојити, осамосталити и “сагледавати”, будући да је тај рат свепрожимајући део сваке друге врсте рата. На пример, агресија на СРЈ, изведена снагама НАТО-а, била је прожета информационом, информатичком, медијском и психолошком димензијом. Операција “Милосрдни наковањ”, “Милосрдни анђео” или “Савезничка сила”, свеједно је како су је називали, била је препуна прецизних крстарећих ракета, авио-бомби, надмудривања и виртуелне стварности, коју су стварали и обликовали специјални тимови из Њујорка, Вашингтона, Пентагона, Брисела и Београда. Суштина још једног рата информацијама крила се у значењу речи које су се, уобличене у лажи и обмане, посредством средстава јавног информисања и компјутера, преносиле у јавност и изазивале (не)предвиђане психолошке ефекте.

Будући да се амерички генерал Лестер Лајлс похвалио да су Американци у агресији на СРЈ користили пет пута више компјутерске технологије него у “информатичком рату” у Заливу, требало би напоменути да су у правилу о употреби КоВ САД предвиђене информатичке операције. Оне се не могу реализовати без пуног ангажовања информатичког система. Део америчке доктрине обухвата мноштво разноврсних активности: од односа с јавношћу, пропагандно-психолошких дејстава, употребе медија за постизање војних циљева, до утицаја информација на процес доношења одлуке и вођења борбених и неборбених дејстава ради савладавања отпора противника.

Резултати наведених доктринарних ставова су очевидни. Мајкл Борн је у књизи “Ко једном фалсификује...” написао: “Цео Заливски рат није био ништа друго, до лоше инсценирани холивудски филм. CNN је лагао цео свет, а свет је куповао CNN-филмове. Истина је престала да игра било какву улогу. Заливски рат је прекретница за новинарство. Сви су знали да се лаже, али су сви о томе ћутали...”

Знајући да се не може блокирати глобални проток информација, амерички војни стратези развили су доктрину манипулација информацијама и највеће могуће експлоатације полуистина у интересу својих војних и државних циљева. У војној доктрини нагласили су потребу, да се што више канала попуни са информацијама и изазове такмичење медија у причању сензационалних прича. То, како наводе планери, доводи до неуобичајеног и фасцинирајућег извештавања са: 1) повећаним бројем анализа, критика и уредничких коментара о догађајима у подручју операција, 2) усмереним реакцијама на догађаје и 3) утицајем на могући исход.

Као последица прилагођавања истине, јавне институције, приватна предузећа и организације од посебног значаја, много брже обликују и мењају јавно мњење; утичу на политичке лидере нације, на стратешке и оперативне циљеве и обављање тактичких задатака; јачају или слабе морал војника и расположење у војној организацији... На тај начин значајно утичу на стратешки правац, домет и трајање војних операција.

Више нема светиња

После изјаве директора ЦИА Џона Дојча да "ЦИА има право да, у изузетно осетљивим случајевима, не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије, те да, стога, може да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар и да се исти принцип може применити и на припаднике мировних мисија и - свештенство”, тешко је претпоставити да новинари могу бити објективни.

Уколико се узме у обзир да су најутицајнији људи у агенцијама “Асошијетед прес”, УПИ и “Ројтерс” бивши и садашњи чланови Савета за иностране односе САД и да је, на пример, у опадању број новина независних од политичких опредељења власника, природна је сумња у веродостојност њихових информација. Када се томе додају импресије ТВ гледалаца након "правовременог" присуства Си-Ен-Ен-а на почецима ратних сукоба и ексклузивних преноса ратова “уживо” (“live”), које је свету приредила та агенција, нормална је подозривост, због очигледне спреге масмедија с обавештајним службама и изазивачима рата.

Контрола над комуникацијским системима представља саставни део и основну полугу политичке и економске моћи. У мегакапиталистички систем, који треба да овлада светом, увезани су, преко транснационалних компанија, средства јавног информисања, телекомуникације и компјутерске индустрије. На пример, 60 одсто акција “ИНТЕЛСАТ”-а припада Сједињеним Државама. Прерасподела преосталог дела система такође је индикативна. Компанијама у Великој Британији, Француској и Немачкој припада 20 одсто и 20 одсто индустријски развијеним земљама. Радио-мреже “Voice of America”, “Free Europe” и “Radio Liberty” у целости су у рукама Сједињених Држава, а финансира их Централна обавештајна агенција Сједињених Држава.

И тaкозвана 'псеудоеволуција' је савремено стратешко оружје. Реч је о поступку којим се потенцијални непријатељи, стварањем одређене представе, бестијализују. Реч је о средству психолошког рата којим се мења слика о појединцу или групи људи (нацији) у свести одабране популације. Тада се субјект посматра као не-људско биће, односно биће, које не заслужује људску правду, љубазност, обзир и третман. Уосталом, пензионисани амерички пуковник Хари Самерс је на најједноставнији начин објаснио наведени облик информационог рата: “Сједињене Америчке Државе су увек кроз историју демонизовале непријатеље”.

Психолошко-пропагандним (дез)информацијама често су изазиване масовне стресне ситуације. Наравно, за психологе и психијатре реаговања људи у стресним ситуацијама нису енигма. Према њиховим подацима, број кардиоваскуларних обољења из психолошких разлога тесно је повезан са кризама. На пример, пре рата на просторима претходне Југославије било је највише кардио-васкуларних обољења у Пољској, захваћеној дубоком друштвеном кризом, а затим су неславни рекорди пренесени у бивше републике СФРЈ. У последњих десетак година највећи проценат лечених од болести срца је у Русији.

Психолошка дејства, усмерена према цивилном становништву, значајан су елемент медијског рата и других цивилно-војних операција изван ратног стања. Примери за то су операције "Праведна ствар" у Панами, "Пустињска олуја" у Кувајту, "Одлучан одговор" у Републици Српској... Када се скине ембарго са обавештајних података, свет ће сазнати како су се звале психолошке операције спроведене у СРЈ, Авганистану, Ираку, Грузији, Украјини, Киргизији...

Свет у којем живимо

Ни агресија на СРЈ није прошла без психолошке компоненте. Наиме, Медлин Олбрајт је, на питање пореских органа “шта се тачно финансира у Србији и Црној гори”, почетком 1999. године одговорила: “Видећете, свршићемо са њима већ до пролећа, јешће нам из руке”. Али нападнута Србија није била сасвим нејак ривал у информационом рату. Напротив. Упркос свему што се догодило за време агресије мадридски “Ел мундо” је још 31. маја 1999. закључио да је НАТО изгубио информативну битку против Србије. Портпарол НАТО-а Џејми Шеј је признао: “Српска пропаганда нас је понекад затицала неспремне”. Затим је правдао медијску неефикасност Алијансе: “Да смо имали намеру да пресечемо српску пропаганду, ми бисмо пресекли и нашу.”

Уосталом, бројни су ставови о медијском рату забележени у анализи сачињеној у Ваздухопловној бази “Максвел” у Алабами, у вези са “ваздушним ратом над Србијом”. Информациона кампања Коалиције, према мишљењу Робона Грендама, била је насумична, а амерички професионалци послати су “у рат речима” недовољно наоружани. Осим тога, НАТО је био неспреман за информациони контранапад.

Према његовом извештају, због грешака у коментарисању инцидената, какав је био бомбардовање избегличког конвоја, кредибилитет НАТО-а је опадао, нестајући у конфузији коју су изазвале мешовите и опречне поруке и недостатак сувислих информација. Највеће штете по НАТО нису произашле због “колатералних штета” и убијања цивила, него због порицања, повлачења изјава и општег утиска да НАТО не зна шта се дешава на бојном пољу.

Иако су чланице НАТО у свету виђене као заштитнице демократије и слободе, нападом на РТС у центру Београда НАТО је порекао слободу говора. Поновљено је парадоксално начело из Вијетнама: “Ми морамо да уништимо слободу говора, не би ли је спасили”.

Док је Мајкл Роскин предвиђао Трећи балкански рат и сукобе на Космету, један јапански новинар написао је објективан чланак о односима у бившој Југославији и око ње. Рекао је да се ради о својеврсној информативној блокади у којој је Запад успео да убеди свет да су Срби криви за све.

Не треба заборавити да је пуковник Марсел Валентин, командант плавих шлемова у Сарајеву, изјавио да Сарајевска телевизија користи Уједињене нације за дезинформисање: “Све се догађало по протоколу: ниједан деманти српске стране није прихваћен, информативни систем Си-Ен-Ен-а и осталих светских агенција био је затворен за српску истину”.

Осим тога, лондонски "Гардијан" и ТВ "Канал 4" објавили су да се Запад служио лажима у "Пустињској олуји", обмањујући сопствену јавност. Наводно, нису говорили истину да су Ирачани користили хемијска и биолошка средства у Кувајту. Хтели су да сакрију, да амерички војници нису били довољно заштићени. "Нови свет" је, веома верно, представио француски пуковник Емануел де Ричофц, који се после девет година проведених у Легији странаца обрео у Босни по вољи међународне заједнице. Његова изјава делује нестварно сурово: "Треба постићи моралну предност над непријатељем, његовим "сивим можданим ћелијама", једном окрутном, али пресудном дволичном игром: приближити се, завести, наметнути, инфилтрирати се, заварати, опколити, принудити, забранити, победити... Искористити какав било изговор, да би се порекла задата реч, без икаквог стида... "

Душан Ђурић је у књизи “Професија новинар” у вези са медијским ратом написао: “Истраживачи бирају речи да објасне однос политике и медија. Један новинар, Гери Ален их није бирао - ’Већина Американаца не схвата до које мере им се намеће искреирана стварност данашњих светских збивања од стране једне малене, арогантне клике привилегованих елитиста запослених у CBS, NBC и ABC, чија се главна уредништва у Њујорку налазе недалеко једно од другог…’. Ален није поживео довољно дуго да уместо поменуте три телевизије напише CNN, најмоћнији светски медиј, који одређује не само шта ће свет видети, него и шта ће мислити”.

Но, медији су каткад опасни и изван рата. Посебан феномен је искривљивање истине и стварање виртуелне стварности. Исти догађај различите редакције различито доживљавају и описују. Право уредника да мења наслове сарадничких текстова и формулише наслове и поднаслове у интервјуима, ради атрактивности, ствара опасне преседане. Поједине редакције мењају изнете ставове према својој вољи. Зато се моћници труде да на уредничка места распореде “праве” људе.

Србија у медијском рату

У “Гласу јавности”, двоброј 850 и 851, појавио се текст који показује како медији учествују у стварању нове слике стварности. Наведено је, да је према писању “Вашингтон поста”, амерички стручњак Даг Шоен, у октобру 1999., у луксузном хотелу “Мариот” у Будимпешти, одржао сесију, којој је присуствовало 20 опозиционох вођа из Србије. Тема скупа било је настојање САД да савременом техником изборних кампања уклони Слободана Милошевића. Тим поводом, Слободан Хомен изјавио је: “Без америчке подршке било би далеко теже. Свакако би дошло до револуције, али нам је та помоћ помогла да избегнемо крвопролиће”. Реч је о вођи студената, који је на десетине пута ишао у Будимпешту и у друге европске престонице, на састанке са америчким званичницима и приватним саветницима за питања демократије.

Кандидати коалиције за југословенски парламент и за десетине хиљада локалних положаја прошли су. Према подацима из наведеног текста, кроз свеобухватну обуку како да остану “на поруци”, како да одговарају на питања новинара и како да одговарају на аргументе Милошевићевих следбеника.

Будући да амерички саветници нису могли да путују у Србију, јер нису могли да добију визу, организоване су бројне сесије за “тренирање тренера” у Мађарској и Црној Гори. “Тренери” су се онда враћали у Србију да шире искуство. Двадесетак студентских вођа из Отпора у марту 1999. школовани су на семинару у Будимпешти о ненасилном отпору: како да комуницирају симболима, како да потисну страх и како да подрију ауторитет диктаторског режима. Главни предавач био је пензионисани пуковник америчке војске Роберт Хелви, који живи у Западној Вирџинији. Учитељ је на крају семинара похвалио ученике: “Ти млади Срби заиста су ме импресионирали. Били су веома интелигентни и веома одлучни.”

Током 1999. године, неуобичајено је порастао број српских студената који иду да посете српска светилишта у Мађарској. Занимљиво је да су на “ходочашће у Сент Андреју” већином ишли заговорници глобализма, а не, што је обичније и природније, српски националисти. Xон Анели из Републиканског института је изјавио: “У Сегедину смо обучили 400 посматрача за изборне контролоре, који су по повратку у Србију обучили других 15.000”.

Од јула до септембра 2000. милиони налепница “Готов је” штампани су на 80 тона увезеног лепљивог папира, који је платила америчка владина агенција УСАИД, а испоручила вашингтонска корпорација “Ronco Consulting”.

У ДОС-у и у Отпору утврђено је “гвоздено правило” да се никад не говори о финансијској и логистичкој помоћи. За штампу, радио и ТВ и јавне наступе припремљени су наслови и фразе: “Десет година под Слободаном Милошевићем су уништиле Србе, Србију и Југославију”; “Слободана Милошевића послати у Хаг”; “Све који су следили Слободана Милошевића на одговорност”; “Нова РТС”; “Демократија, демократија, демократија…”; “Транспарентност, интероперабилност, транзиција, интеррегнум...”, “Национализам је највећи непријатељ уласка у Европу”, “Успоставићемо правну државу”; “Распоредићемо снаге према знањима”; “Обезбедићемо живот достојан човека”...

Процењено је да ће се, када се Милошевић изручи Хагу, у облику жртвеног јарца, у психи људи потиснути последња траг воље народа да се супротстави мондијалистичкој промени. Али, како је будним “демократама” на самом почетку власти промакао такав чланак?

Дакле, медији су често део политичке игре. Уместо да осуде недоследност, некоректност, злочине и терор, било где да настају, прибегавају заклањању иза наметнутих интереса. Новинари – жртве, без обзира за кога су радили, постају својина “демократа” и “хуманитараца”, чак и онда када пишу против квазидемокrатије и квазихуманитараца. Неком је стало да се злочинци и жртве не разликују, па се и за то користе медији. Ради историје, истине, али и верне слике савремених медија, треба записати, да је РТС

Први програм 28. новембра 2001. објавио изјаву Грејема Блуита, заменика главног тужиоца Хашког трибунала “да су под истрагом у Хашком трибуналу генерали Небојша Павковић и Сретен Лукић”. При том су, као позадину, користили снимак са састанка начелника Генералштаба Војске Југославије и Бугарске војске, одржаног тог дана у Нишу. О значајном сусрету и садржају разговора два начелника генералштаба није објављена ниједна реченица. Зашто?

Колика је цена лажи и у чему се изражава? Државни секретар САД, Колин Пауел, признао је да су информације ЦИА о покретним лабораторијама за производњу биолошког оружја у Ираку биле нетачне. Коме је сада важно што су још једну лаж вашингтонске администрације здушно подржали медији? Када ће свет сазнати колико је невиних људи убијено због те неистине? Куда то свет срља, када је долар очевидно важнији и вреднији од истине и људских живота?

* Овај текст је написан 24. јануара 2005. годинe.